Rusija i Turska ponovo na Balkanu

Na vrata Balkana zakucao je div sa ogromnim ekonomskim i vojnim potencijalima. Riječ je o sporazumu Rusija – Turska, koji u potpunosti može da promeni geopolitičku sliku. Bžežinski i Hantington su sigurno zabrinuti. Zaustavljena je globalizacija, instrument velikih korporacija nadnacionalnih kompanija u nametanju ekonomske, pravne i kulturne matrice. Ruski i azijski resursi ostaju izvan njihovog domašaja. Globalizaciju je zaustavila Rusija, a sada i Turska, što će se odraziti i na turkofonsko područje Zakavkazja. Rusija i Turska mogu preokrenuti odnos snaga na Balkanu. Istorijske i kulturne veze balkanskih naroda sa Rusijom, odnosno sa Turskom, mogle bi se pretvoriti u političke i vojne saveze kroz pridruživanje Srbije, Bosne i Hercegovine i drugih balkanskih država rusko-turskim sporazumima. Rusija raspolaže s vojnom tehnikom koja će omogućiti Turskoj da ne zavisi od Zapada. S druge strane Turska privreda u Rusiji ima tržište za izvoz hrane, prvenstveno mesa i voća, ali i nekih ruda (gvožđe, bakar) kao i roba široke potrošnje. Između Rusije i Turske potpisani su sporazumi o slobodnoj trgovini, slobodnom saobraćaju, slobodnom prometu roba, usluga i investicija, što može postati obrazac za sklapanje ugovora u Evroazijskom savezu.

Opterećena brojnim problemima, a što se odražava na njenu ekonomsku moć, Evropska unija ne planira prijem balkanskih zemalja u svoje članstvo. Na Berlinskom samitu zemljama zapadnog Balkana dat je putokaz u smislu međusobnog političkog i ekonomskog uvezivanja uz povlašćen status Hrvatske. Evropska unija Srbiji i Bosni i Hercegovini nije ponudila ugovor o slobodnoj trgovini već insistira na uvozu roba iz Hrvatske, čime se podriva privreda kako Srbije tako i BiH, a što će doprineti destabilizaciji političkih prilika kao i podrivanju dejtonske pozicije Republike Srpske. Veliku opasnost po EU predstavlja scenario koji je sve izvesniji, a radi se o izlasku Turske iz NATO pakta i njenog potpunog okretanja Evroazijskom savezu. U tom slučaju, jedino što Sjedinjenim državama preostaje kako bi zadržale stratešku dominaciju na Bliskom istoku, jeste veliki pritisak na EU da napokon primi Tursku za ravnopravnu članicu. U tom slučaju Velika Britanija bi istupila iz EU, a zatim i Nemačka, što bi značilo kraj za EU. Ujedno bi bila okončana i podrška Kijevu, jer više ni Bajden, koji je lično zainteresovan za uspeh kijevskog režima, ne bi mogao obezbediti milijarde dolara potrebne za opstanak Ukrajine.

Prolećna ofanziva Kijeva prema Novorusiji mogla bi dovesti do otvorenog konflikta sa Rusijom. U tom sukobu ne bi bile pošteđene ni NATO snage prisutne na ukrajinskom tlu. U ovakvom razvoju situacije Vučićeva politika balansiranja između Rusije i Zapada mogla bi Srbiju ostaviti izvan sukoba, jer ni jedna ni druga zaraćena strana u Srbiji ne bi videla ni protivnika ni saveznika. Rusko odustajanje od gradnje Južnog toka je packa ne samo Bugarskoj već i Srbiji. Sada Srbija zajedno sa susedima mora da gradi gasovod prema Turskoj, a Srbija je ostala i bez planiranog razvojnog fonda u iznosu od 1o milijardi dolara. Rusija uviđa da se Srbija približava NATO paktu i verovatno je Moskva procenila da se vlast u Beogradu sprema priznati Kosovo, a nakon toga Srbiju uvesti u NATO. Ni Zapad nije zadovoljan Vučićevom politikom, jer se ciljevi Zapada ne ostvaruju zacrtanom dinamikom. Srbija klizi u NATO, Vojska Srbije se prilagođava NATO standardima, ali za NATO to je presporo. Vojna parada u Beogradu Vučiću još nije oproštena. Zadovoljstvo koje je pokazao prilikom potpisivanja sporazuma sa kineskim partnerima, takođe. Stoga se Vučiću priprema Majdan u Beogradu.

Medijska hobotnica planira da kanališe i koncentriše nezadovoljstvo koje je na različitim stranama prisutno Vučićevom politikom. Dok Vojislav Šešelj kritikuje Vučićevu prozapadnu politiku, i u tom kontekstu ukazuje na pogubne aspekte Briselskog sporazuma[1], Bojan Pajtić se fokusirao na ekonomske teškoće koje Vlada Srbije ne uspijeva rešiti[2]. I Šešelj[3] i Pajtić[4] najavljuju rušenje vlasti i kraj vladavine SNS-a u tekućoj godini. Briselski sporazum, koji je u osnovi sličan onom što je Srbiji nuđeno u Rambujeu[5], jer se radi o odricanju od teritorije i onemogućavanju prisustva na Kosovu u bilo kom institucionalnom obliku, često je predmet kritike u srpskoj javnosti. Prema Kosti Čavoškom, koji je u više navrata kritikovao Briselski sporazum, ovaj sporazum nije u skladu sa srpskim Ustavom i zakonima, ni sa rezolucijom 1244. Kao ilustracija za navedeno može poslužiti da se u tekstu sporazuma nigde ne spominje Republika Srbija[6]. Srbija, po sporazumu odgovara za dobre odnose sa vlastima u Prištini, za tvrdu graničnu infrastrukturu, promet dobara i sirovina za EU itd. Izbori održani u Lučanima i Mionici, koji su potvrdili nadpolovičnu podršku koju kod birača uživa SNS, kao da demantuju Šešeljevu konstataciju da su „Vučićeva kola krenula nizbrdo“. Međutim, 12 % glasova koje su osvojile Dveri u Lučanima ukazuje na porast podrške partijama i pokretima koji se otvoreno zalažu za pristupanje Srbije Evroazijskom savezu, a protive ulasku u Evropsku uniju.

Zajednički nastup Rusije i Turske na Balkanu podriva američke planove o poziciji projektovane velike albanske države. Kao odgovor može uslediti destabilizacija prilika, a što se može manifestovati udarcima u „meki trbuh“ Srbije što u političkom smislu predstavljaju Raška oblast[7] i tri opštine na jugu Srbije sa albanskom većinom. Demonstracije tzv. „meke moći“ neće se libiti ni jedna ni druga strana. Nakon rusko-turskog sporazuma pozitivno raspoloženje prema Evroazijskom savezu u Srbiji, Bosni i Hercegovini, i drugim balkanskim državama progresivno će rasti.

Predrag Ćeranić

FSS

________________________________

[1] Intervju s Vojislavom Šešeljem emitovan u sklopu političkog magazina BN televizije Crno na bijelo 30.12.2014. godine http://www.rtvbn.com/emisije/30/crno-na-bijelo

[2] Intervju s Bojanom Pajtićem Biće protesta i na ulicama, EuroBlic, 03.01.2015. godine

[3] „Vučić ponesen podrškom koju je privremeno dobio od Amerikanaca i drugih Zapadnjaka jednu stvar mora da shvati: Nije on trajno rješenje. Oni će ga iskoristiti za realizaciju nekih svojih interesa i otpisati. I već je blizu otpisivanja. U budućnosti niko ne računa na njega ni na njegovu stranku. On je samo za jednokratnu upotrebu. Cela SNS je za jednokratnu upotrebu. Što bi oni oslonac tražili u nekome ko je bio na suprotnoj strani, pa promenio ideologiju, kad mogu imati one koji su već bili na prozapadnoj strani, i već birkaju koga će uzeti – hoće li uzeti Pajtića, hoće li uzeti Borislava Stefanovića, ili nekog trećeg ko se još nije potpuno eksponirao u javnosti.“ Intervju s Vojislavom Šešeljem emitovan u sklopu političkog magazina BN televizije Crno na bijelo 30.12.2014. godine http://www.rtvbn.com/emisije/30/crno-na-bijelo

[4] „Aktuelnoj vlasti ne treba opozicija da bi pala, jer njeni potezi dovode do očajanja čitave slojeve društva, od zaposlenih u pravosuđu, preko prosvetara, do policije.“ Intervju s Bojanom Pajtićem Biće protesta i na ulicama, EuroBlic, 03.01.2015. godine

[5] Prema riječima bivšeg američkog državnog sekretara Henri Kisindžera: „Tekst iz Rambujea kojim se zahteva stacioniranje trupa NATO na celokupnoj teritoriji Jugoslavije, bio je provokacija. To je bio izgovor za početak bombardovanja. Dokument iz Rambujea je bio takav da ga nijedan Srbin ne bi prihvatio. Ovaj užasan dokumenat nije trebalo da bude podnet”. (Dejli telegraf, 27. juna 1999) Prema http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Rambuje-ni-pregovori-ni-sporazum.lt.html

[6] http://www.slobodanjovanovic.org/2014/07/02/kosta-cavoski-neustavnost-briselskog-sporazuma/

[7] Tzv. Pohod na Hadžet, održan u Novom Pazaru, ostao je bez odgovora vlasti Srbije. Niko od organizatora ove manifestacije nije pozvan ni na informativni razgovor, a jedino što je učinjeno jeste onemogućavanje Bratislava Živkovića, komandanta srpske dobrovoljačke jedinice Četnički odred Jovan Šević, da organizuje sličnu paradu u istom gradu.
Izvor: Fond Strateške Kulture