Godina koja prođe uvek izaziva podvojena osećanja. Neko je nostalgičan, neko srećan, za nekoga je čaša polupuna ili poluprazna. Ali ova 2022. je bukvalno svuda ispraćena sa nepodeljenim olakšanjem. A 2023. u koju ulazimo spada u red onih baksuznih godina za koje se već unapred zna da će po mnogim aspektima biti još gore i grđe od prethodne.
Naravno, na ličnom planu stvari mogu stajati nešto bolje ili gore. Ali nema previše razloga za radost u selu zahvaćenom kugom. A naše globalno selo jeste uveliko zahvatila pošast krize, neizvesnosti, nepravde, laži, licemerja i napokon rata. I doslovno niko ne može biti sasvim spokojan. Počev od ruskih i ukrajinskih milijardera, do briselskih birokrata, članova kineskog politbiroa i službenika američke „duboke države“.
Doduše, ovim poslednjima, čini se, kao da događaji idu na ruku. Rusija se muči u Ukrajini. Evropa – čitaj, Nemačka – je na kolenima. Sprečen je Trampov trijumfalni povratak na kongresnim izborima. A tzv. „kolektivni zapad“ je mobilisan i postrojen iza SAD na način o kojem su nekadašnji sovjetski vladari u Kremlju mogli samo da sanjaju kada je reč o pokojnom Varšavskom paktu.
Pa, šta onda kvari tu – po Zapad – naizgled idiličnu sliku? Pre svega, priča u Ukrajini još nije završena. I premda se čini da se Rusija tamo već mesecima bori sa vojno-organizacionim, psihološkim i logističkim problemima koje nije očekivala, učestale najave ruske „propasti“ i „Putinovog pada“ ipak su mahom u domenu ratne propagande i medijskog spinovanja. A u tome, kao što znamo i kao što se sećamo, zapadna propagandna mašinerija nema premca. No, upravo kao posledica te propagande maksimalno su podignuta očekivanja ne samo u Kijevu, nego i u političkim krugovima na Zapadu. Drugim rečima, neće biti lako spustiti tu lestvicu, pa će sve osim potpunog ruskog kolapasa i raspada delovati kao Putinov veći ili manji uspeh – ma koliko da je ono što Rusija trenutno ima i postiže u ovom ratu daleko od pobede, a još dalje od početnih, očito preoptimističnih kremaljskih projekcija.
S druge strane, Rusija je u međuvremenu prećutno postala mnogo fleksibilnija u pogledu definisanja ratnog uspeha. Od pobede sa velikim „P“ i trijumfalne parade u Kijevu, čini se, da neće biti ništa i u Moskvi su očito shvatili da moraju debelo redefinisati i svoju strategiju i taktiku u ovom sukobu, inače će sve otići dođavola. Pri čemu je povlačenje iz Hersona još i najmanji problem, to jest, relativno je očigledno da su se tu morali povući sa desne obale Dnjepra da ne bi bili opkoljeni i potopljeni. Ali poenta je prilično očigledna – čak i ako samo pratite zvanične ruske izvore poslednjih meseci mogli ste čuti kao se „uspešno brane“, „odolevaju“ i „žestoko uzvraćaju“ na ukrajinske napade. Dakle, brane, odolevaju, uzvraćaju (izuzetak je, donekle, samo front oko Bahmuta.). „Pobednička ofanziva“ se stalno iznova prolongira i odlaže, za zimu, proleće, leto… A taktička lutanja i gubici ne mogu se unedogled otklanjati onom starom “ima ko da misli o tome“, ili, još starijom, „zna Baćuška (car, Staljin, Putin) šta radi“.
Ali „Baćuška“ je ovaj put izgleda pogrešio – ma koliko to delu srpske proruske publike (a ona je, kao što su, između ostalog, pokazala i naša istraživanja, ovde u apsolutnoj većini) bilo teško da čuje, shvati i prihvati. Ono što se 2014. moglo uzeti (odnosno povratiti) skoro bez ispaljenog metka, ili tek sa kojim bataljonom specijalaca, sada se pretvorilo u tešku i krvavu rovovsku borbu, sa napretkom koji se – opet po samim ruskim izvorima – meri „metar-po-metar“ i „kuća-po-kuću“. Izgleda da su Kijev i NATO mnogo bolje iskoristili ovih osam godina koliko je prošlo od Majdana, „ruskog proleća“ i Minskih sporazuma.
Ruska sudbina u ovom – očito je – globalnom sukobu, a koji nije ni počeo niti će završiti sa Ukrajinom, zavisiće prevashodno od sposobnosti ruskog rukovodstva (a to ipak nije, kao što se često i namerno pojednostavljeno predstavlja, samo Putin) da se prestrojava u hodu i izvlači pouke iz svojih grešaka. Donekle slično onome kako se sovjetsko rukovovodstvo, u hodu i usred krvavog rata, učilo i prestrojavalo u periodu 1941-42.
U svom novogodišnjem govoru, a i samim postavljanjem Surovikina za glavnokomandujućeg, Putin je dao nagoveštaj da je to izvlačenje pouka u toku. „Mi štitimo naš narod na našim istorijskim teritorijama u novim subjektima Rusije.“ „Moralna i istorijska pravda i istina je na našoj strani“. „Zapad nas je lagao govoreći o miru. Oni koriste Ukrajinu za slabljenje Rusije“, kaže se u ovom važnom obraćanju. I ja bih mogao da se složim sa svim navedenim. Ali angažovana sredstva – počev od količine ljudstva, pa do taktike i energije – očito nisu bila primerena i adekvatna veličini cilja i izazova. Pri čemu je možda najpogubnija bila strategija zataškavanja, odnosno pokušaj da se rat vodi, a da se to u ruskom društvu – pogotovo u Moskvi – i ne oseti.
Uostalom, mi u Srbiji vrlo dobro znamo kakav je domet i kakvi su ishodi sistematskog poricanja realnosti, uključujući i onu svojevremenu parolu „Srbija nije u ratu“. Elem, Rusija JESTE u ratu – makar ga zvali i „specijalna operacija“ – i to ne samo, niti prevashodno, u ratu sa Ukrajinom već sa „kolektivnim Zapadom“. I taj rat se može dobiti samo uz punu mobilizaciju čitavog ruskog društva i doslovno svih nacionalnih i državnih snaga.
Da rezimiramo: Ruska vojska se muči u Ukrajini (ne ulazimo sad u to da li stvar do same vojske ili do njegog pogrešnog vođenja) i pred prvu godišnjicu rata stoji daleko lošije nego što je to, bilo na zapadu, bilo na istoku, iko očekivao u februaru 2022. SAD i NATO su „namirisali krv“ i na Ukrajinsku stranu bacili praktično sve što su imali na raspolaganju od vojnih, političkih, diplomatskih, bezbednosnih i informativnih resursa. Moskva očito nije očekivala tako žestok i unisoni zapadni odgovor, i nije za njega bila dovoljno spremna.
Ali, s druge strane, Rusija ovaj rat naprosto ne može i ne sme izgubiti. A i neće – sem ukoliko ne dođe do nekog teškog unutrašnjeg sloma i urušavanja, sličnog onom na kraju Prvog svetskog ili Hladnog rata. Što je, uzgred rečeno, upravo karta na koju Zapad i igra, a Dnjepar i Donbas su tu samo sporedna bojišta. Dakle, Rusija ne sme izgubiti. Zapad ne sme dozvoliti da Rusija pobedi. Kina ne sme dozvoliti da Rusija potpuno izgubi – mada im ne bi odgovaralo baš ni da Rusija suvereno pobedi. (A EU se, na čelu sa Nemačkom, gotovo ništa i ne pita.)
I otud naše, nipošto samo retoričko pitanje – može li ikome na svetu ova ratna 2023. godina biti zaista „srećna“?!
Autor: Đorđe Vukadinović (urednik NSPM i bivši narodni poslanik)
