Poznati balkanolog govori o aktuelnoj ruskoj politici prema Srbiji kao i onoj tokom 90-ih, ukrajinskoj krizi i budućnosti srpskog naroda, te o jačanju ruskih pozicija u svetu.
Dr Jelena Guskova je vrstan ruski istoričar i trenutno najbolji poznavalac balkanskih prilika. U Srbiji je ona najpopularnija Ruskinja. Za to ima mnogo razloga i naklonost i poštovanje su obostrani. Dr Guskova se za Srbe i KiM borila, prvo u svojoj državi u vreme Jeljcina, čija politika nije imala razumevanja prema srpskom problemu. Budila je uspavane ruske intelektualce, svoje kolege istoričare.
Posle skoro 25 godina aktivnog naučnog rada, ali i onog koji se tiče rusko-srpskih odnosa, njen angažman će svakako ostati zabeležen u istoriji oba naroda. Ona je beležila istoriju, ali je upozoravajući, budeći i Srbe i Ruse, istoriju i stvarala. Stoga nimalo ne čudi što je na Međunarodnom naučnom skupu „Da se ne zaboravi“ u organizaciji Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, povodom 15 godina od NATO agresije na SRJ, bila toplo pozdravljena. Dr Guskova je promovisala vrednu knjigu o Kosmetu i naravno, dala doprinos naučnom skupu koji je okupio oko 500 stratega, istoričara, analitičara, diplomata, vojnih lica. Govorilo se o NATO uništavanju srpskog naroda i države. Skup eminentnih naučnih imena, naših prijatelja iz celog sveta, protekao je daleko od svake medijske pažnje, pogotovo državnih medija.
Ako biste pravili poređenje spoljne politike Rusije prema Srbiji u vreme Jeljcina, početkom 90-ih, Černomirdina i ministra Kozirjeva, i politike današnje putinovske Rusije, šta biste rekli?
Za vreme Borisa Jeljcina ruska spoljna politika nije bila samostalna. Bila je potčinjena, uglavnom, svim ciljevima Zapada, udvorički se ponašala, pre svega prema SAD, ali i drugim zapadnim državama. Tadašnji ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev, koga su u Rusiji zvali „ruski ministar američkih spoljnih poslova“, otvoreno je govorio da je njegov najveći zadatak u životu postaviti Rusiju u isti red sa većim evropskim i svetskim državama, Sjedinjenim Američkim Državama, Velikom Britanijom, Nemačkom, Francuskom. Znači, Kozirjev uopšte nije vodio računa o interesima ruskog naroda. Nije ga interesovala budućnost ruske države, a kamoli slovenske zemlje i slovenski narodi. Iskreno govoreći, Kozirjev skoro da ništa nije ni znao o istoriji slovenskih naroda, istorijskim prilikama u Srbiji, bio je slabo obrazovan. Rečju, nepismen čovek – na mestu ministra spoljnih poslova.
Politika ruske države u vreme Borisa Jeljcina bila je anacionalna. Što se tiče spoljne politike našeg predsednika Vladimira Putina, da se razumemo, kada je Vladimir Putin došao na vlast, njegova politika u početku nije bila sto posto nacionalna, odnosno patriotska. Niti se to, u ondašnjim okolnostima, u RF moglo očekivati preko noći. Tek posle, 2006. godine, ruska spoljna politika prema balkanskim zemljama se promenila, moglo bi da se kaže da je postajala probalkanska i prosrpska. Što se tiče zaštite ruskih državnih interesa, politika predsednika Putina jeste u potpunosti državnička, nacionalna i rodoljubiva.
Već krajem 2006. i početkom 2007. u SB UN Rusija je vrlo jasno rekla „ne“ planu Ahtisarija, odnosno „ne“ nezavisnosti Kosmeta. Taj plan nije prošao u SB UN. Sve što je posle toga rađeno bila je otvorena inicijativa onih koji su od početka podržavali plan Martija Ahtisarija. Dakle, što se tiče spoljne politike putinovske Rusije, njoj je bilo potrebno vreme da bi stala čvrsto na noge, da bi stasala, spoznala svoju ulogu i postala svesna nje ne samo unutar Rusije nego i na Balkanu i u balkanskim pravoslavnim zemljama. Pa i svoje uloge u svetu.
Promovisali ste knjigu „Kosovo i Metohija, rat i uslovi mira“ u Novom Sadu, Nišu, Kosovskoj Mitrovici. Šta je suština vaše nove knjige? Na naučnom skupu apostrofirali ste pojedine segmente.
Knjiga je objavljena na srpskom i ruskom jeziku. Jedino je na ruskom jeziku drugačiji naslov, „Agresija NATO na Jugoslaviju 1999. i pregovarački proces“. Tema knjige je Kosmet, a u središtu svega je moje sagledavanje srpske istorije na KiM. Da bi ruskom čitaocu bilo jasno ono o čemu pišem, krenula sam od Prizrenske lige 1878, odnosno od planova Albanaca i njihovih težnji za prisajedinjenjem svih zemalja sa albanskim stanovništvom. Naravno, sve je potkrepljeno istorijskom naukom. U knjizi sam pokušala da pokažem šta su želeli Albanci, kako su živeli ti Albanci u sastavu prve Jugoslavije 1918, a zatim i Jugoslavije koja je nastala 1945. posle Drugog svetskog rata. Nastojala sam da predočim koliko je mnogo novca bilo uloženo u južnu srpsku pokrajinu, gde je prisutan albanski živalj. Međutim, Albanci su imali svoje planove, zasnovane na idejama Prizrenske lige. Bez obzira na ogroman uložen novac Srbije i ondašnje Jugoslavije, njih uopšte nije zanimala država koja ih je finansirala i pod čijim su svodom živeli.
Razgovarala Biljana Živković
