Sudbina je Srbe smestila na prostor na kojem se sukobljavaju suparnički sistemi. Na takvom mestu skoro je nemoguće voditi nezavisnu spoljnu politiku. Bilo bi netaktično da delim savete, ali mogu da kažem da Srbija neće ništa dobiti u Evropskoj uniji. Ako su opljačkali Rusiju, zar će biti učtivi prema Srbiji, kaže ruska istoričarka Natalija Naročnicka.
Doktor istorijskih nauka i svetski priznati stručnjak za međunarodne odnose i geopolitiku Natalija Naročnicka u Beograd je doputovala povodom prijema u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, u kojoj će u utorak održati pristupnu besedu.
Na Sajmu knjiga u Beogradu govorila je na skupu na temu „Globalni izazovi našeg vremena i Rusija“. Prema njenim rečima, sukob čiji smo svedoci nije samo vojni ili ekonomski, nego, pre svega, sukob duha.
„U NATO-u i Sjedinjenim Američkim Državama sukob protiv Rusije nazivaju egzistencijalnim, jer je to pitanje različitih koncepcija razvoja čovečanstva. Ruski odgovor je alternativa zapadnom postmodernizmu, mi čuvamo tradicionalne vrednosti. Još i pre događaja u vezi s Krimom, Rusija je proglašena jeretikom, jer se usudila da se usprotivi uništavanju porodice, onome što se označava kao roditelj 1 i roditelj 2. A kako se tome ne usprotiviti, na tome se od biblijskih vremena gradilo čovečanstvo? Rusija se usprotivila izjednačavanju greha i dobrote, morala i antimorala. Još tada smo pisali da se sloboda savesti na Zapadu, za koju su se zalagali veliki borci za slobodu, pretvorila u – slobodu od savesti. Nikakva sloboda savesti i demokratija nemaju prava da dozvoljavaju nekome da gazi sve svetinje koje su važne za druge ljude. Sve pojave devijacija postoje još od biblijskih vremena, sve je u Bibliji opisano, sve, ali nikada greh nije kao pobednik defilovao ulicama proglašavajući sebe normom. Protiv toga ustajemo. Mi nikoga ne vučemo u srednjevekovlje poput islamskih radikala. Idemo napred, ali čuvamo vrednosti koje su sazdale veliku evropsku kulturu. Ona je takođe naša, hrišćanska. Tamo su čast, dužnost, ljubav, vera, otadžbina – iznad života, upravo je zbog toga čovek i stvorio velike države i uzdigao se iznad prirode. Sve to zajedno čini ovaj sukob veoma ozbiljnim. I mi to, u celini, tumačimo kao treći svetski rat, s tim što se taj rat vodi upotrebom drugačijih metoda. To je hibridni rat, rat ideologija, to je rat pogleda na svet, rat informacioni. I na bojnom polju je taj rat, takođe, ozbiljan, ali Zapad ga vodi tuđim rukama“, kaže ruska istoričarka u razgovoru za Sputnjik.
Da li će taj rat ostati hibridni? Treba li da se plašimo mogućnosti vojnog širenja sukoba?
O tom pitanju se upravo sada raspravlja i na Zapadu. Stvar je u tome što je filozofija postmodernizma dovela do toga da čovek Zapadne Evrope nije spreman da se bori ni za šta, on čak i ne razume zbog čega bi želeo da ratuje, za šta se to NATO bori. Rusija nije pretnja Zapadnoj Evropi, ona se ne sprema ni za kakvu invaziju. Ona prosto zahteva da je tretiraju ravnopravno, da može da učestvuje u razmatranju svetskih problema sa svojim vrednostima. I ona je za to da svet bude pravedan, da se u njemu poštuju sve civilizacije. Zapad želi da nametne jedan magistralni put. Ipak, dok je pre 200, pa čak i pre sto godina Zapad bio veoma privlačan (i ruska inteligencija je takođe pala na kolena pred Đokondinim osmehom, pred sjajem Dekartove logike), šta je danas tamo ostalo od toga? Roditelj broj jedan i roditelj broj dva?
Kako je došlo do tog duhovnog pada velike evropske kulture?
To se događalo postepeno, samo je sada postalo očigledno. O antihrišćanskim postulatima se sada otvoreno govori i teži se posthrišćanskom društvu. A mi ne želimo da budemo posthrišćani. Želimo da idemo u budućnost, ali s verom. To je jasna granica. Dobro, zlo i umeće čoveka da razlikuje dobro i zlo. Ako je sloboda bezgranična, šta je onda nesloboda? Nema u filozofiji ničega što nema granica, što nema određenja, jer se onda sve potpuno rastvara. I to otuđivanje od svih velikih ideja, od nacionalnih tradicija dovelo je do zalaska Evrope. Čovek je građanin sveta! Tamo gde je dobro, tu je i Otadžbina. Za ruskog čoveka dobro je tamo gde je Otadžbina, čak i kada nije baš sasvim dobro. Mislim da je tako i kod Srba. Mi pružamo tu vrstu otpora.
Shvatili smo da su nas izvrteli oko prsta, da smo bili opojeni novim gorbačovskim mišljenjem, a ceo svet, posebno Zapad, uzeo je sve što smo mi nerazumno davali. Približili su se našim granicama, bili smo u opasnosti da izgubimo kontrolu nad sopstvenim resursima. Nas je bog smestio na sever, u tešku klimu, u kojoj je zelenilo samo pet meseci, ali nam je to nadomestio resursima. Zbog toga će to za nas uvek biti veoma važno. Zahvaljujući tome smo sami sebi dovoljni. Sankcije su više štete donele Evropi, Zapadu. I sada već svi eksperti, ne samo mog pogleda na svet, priznaju da je Zapadna Evropa u proteklih 30 godina izgubila ulogu centra s nekakvom istorijskom inicijativom, da je dobrovoljno predala svoj suverenitet Anglosaksoncima. A Anglosaksonci su Evropu, naravno, uvek doživljavali kao konkurenciju. Sada u Engleskoj svi priznaju da maštaju o raspadu Evropske unije i da se veoma raduju toj krizi. To što je Amerika primorala Zapadnu Evropu da nama uvede sankcije, ubitačno je za nemačku ekonomiju i industriju. Evropski kapital se odliva u Ameriku. Oni su uništili Evropu. Sada čak i u američkim analitičkim tekstovima vidim da je Nemačka u kritičnoj situaciji, jer se završava njena uloga industrijske radionice Evrope. Sve ovo vreme je u tome bila njena snaga, a kako se ispostavilo, sva ta snaga se držala na Rusima.
Americi ne odgovara da Nemačka i Rusija budu u dobrim odnosima.
Pre Bizmarkove Nemačke, glavni konkurent Velikoj Britaniji, odnosno Engleskoj, bila je Francuska. To suparništvo je trajalo 300 godina. Čim se obrazovalo ogromno i moćno germansko carstvo na čelu s kajzerom, glavni suparnik Engleskoj postala je Nemačka. Otuda je ona počela da podržava Francusku protiv Nemačke. Eto, još od tog trenutka za Anglosaksonce predstavljaju košmar dobri odnosi dveju glavnih država na Evroazijskom kontinentu – Nemačke i Rusije. Kakav je bio užas u britanskim krugovima kada su na konferenciji u Đenovi 1920. dva izroda – Sovjetska Rusija i Vajmarska Nemačka zaključile Rapaljski sporazum.
Postoji još jedan problem, a to je što običan čovek u Evropi veruje da je civilizacija – Zapad. Na primer, kažu da je ceo svet uveo sankcije Rusiji i da je protiv njenih dejstava u Ukrajini. A šta je s Kinom, šta je s Indijom, s Afrikom, Latinskom Amerikom?
Neko je kod nas nedavno napravio mapu na kojoj je ceo svet nestao i na njoj su samo Amerika, Kanada, Zapadna Evropa, Japan, Australija, a ostatak zemaljske kugle je prazan. To se kod njih naziva „ceo svet“, a ostale četiri petine svetskog stanovništva se ne računaju. Ne mogu da kažem da taj ostatak sveta otvoreno podržava Rusiju, ali s interesovanjem i nadom gleda na taj otpor. Ne treba zaboraviti da se nakon rata, već 80 godina, širom sveta razvija finansijska hobotnica koja je praktično zamrsila sve finansije. I oko toga se, pored ostalog, vodi borba. I zbog toga zemlje nisu slobodne u svom izboru i na njih se vrši pritisak. Ne mogu da se izjasne, jer će im biti otkazani krediti i ostalo. Ali, ipak, to su četiri petine stanovništva. A to je nekoliko milijardi protiv jedne milijarde na Zapadu, koje ne žele da budu pod diktatom SAD.
Predsednik Rusije Vladimir Putin je pre nekoliko dana rekao da nam predstoji vrlo teška i ozbiljna decenija, možda i najteža od perioda Drugog svetskog rata. Kako Vi tumačite njegove reči?
Mislim da je to činjenica. U svakom slučaju, biće bolno to preoblikovanje svetskog sistema, ono se neće desiti momentalno. Zapad se grčevito trudi da zadrži svoju dominaciju. Američki zvaničnici su otvoreno rekli za šta im je kriva Rusija. Rečeno je prosto da se zajedno s Kinom usudila da izaziva. A kakav je to izazov? Ne za njihovu bezbednost, nego za dominaciju. Mi smo krivi zbog toga što prosto ne priznajemo tu dominaciju.
Ja pišem o tome da je budućnost u Evropskoj uniji za Slovene vrlo nezavidna, jer čak i autohtone nacije gube svoj identitet. To je sudbina mrtvog eksponata u etnografskom muzeju Evrope. A svoj identitet će prve izgubiti male nacije. Rusija je raširenih ruku krenula na Zapad posle Gorbačova. I šta su uradili s Rusijom? Obmanuli je u svemu. Šta Srbi, Bugari misle, da ih neće obmanuti? Nas su obmanuli u svemu, razrušeni su svi sporazumi, pismeni, usmeni, sve, sve, opljačkali su nas otvoreno, kao pirati, kao šumski razbojnici. A šta će tek biti s manje jakim subjektima? Da li će postupiti drugačije? Čini mi se da je naivno misliti tako.
Situacija u kojoj se Srbija nalazi danas, kada je reč o pritiscima Zapada da uvede sankcije Rusiji nije nimalo jednostavna, a tu su i stalni pritisci u vezi s Kosovom. Kako Vi ocenjujete tu situaciju, postoji li izlaz u kojem bismo mogli istinski da zaštitimo svoje interese?
Sudbina je na takvom mestu. Tu je cela Vardarska i Moravska dolina i Kosovo. To su jedini kopneni putevi iz Zapadne Evrope ka Solunu. Tako je bilo i u Prvom svetskom ratu. Taj front je dva puta bio veoma važan, kada je postojala opasnost da se on zatvori. I na takvom mestu je inače veoma složen zadatak da se vodi nezavisna spoljna politika, gotovo da je nemoguće. Ja to veoma dobro razumem, ali potrebno je uzeti u obzir sve pro i kontra. Ne mogu ništa da savetujem, to bi bilo netaktično, ali svoje mišljenje sam rekla. Ništa Srbija neće dobiti u Evropskoj uniji. Ako su opljačkali Rusiju i gotovo je doveli do toga da postane samo izvor sirovina, odnevši joj čak kontrolu nad energentima, nad gasovodima, oduzevši inostranu imovinu… Sve su to uradili. Zar će biti ceremonijalni sa Srbijom?
