Ruski dar

Dok su se silne stotine miliona dolara slivale u Srbiju na ime „donacija“ od strane zemalja koje su je ili bombardovale ili vode, kroz priznavanje tzv. Kosova, napade na Republiku Srpsku i sl., suštinski neprijateljsku politiku prema njoj – ne da se ti izlivi „velikodušnosti“ nisu osporavali, nego su, od stane ovdašnje (neo)liberal-plaćeničke javnosti bile dočekivane sa oduševljenjem, veličanjem „darodavaca“ koji „Srbiji žele dobro“, i njihovim isticanjem kao „krunskim dokazom“ toga koje su nam to zemlje „pravi prijatelji“ i kome i čemu treba da težimo. To što su ti „pokloni“ uvek bili uslovljavani konkretnim političkim, ekonomskim, društvenim, pa i duhovno-kulturnim ustupcima – nije nimalo smetalo. A kad se baš nije imalo kud, sve skeptičnijoj javnosti bi se nudio onaj ključni, „pragmatični“, „realistični“ argument: „poklonu se u zube ne gleda“.

Ali se zato ruskoj donaciji od 6 unapređenih MiG-ova 29, 30 tenkova T-72 S i 30 izviđačkih vozila BRDM-2 – gleda ne samo u zube, nego i u desni, maltene se rendgenski snimaju i koreni. Dok nam je ovde stizala svakojaka odbačena ili prevaziđena starudija sa Zapada, prostirali su se crveni tepisi od strane „reformatora“ i njihovih medija. Sada kada nam stiže oružje najbolje vojske na svetu, uključujući i lovce-bombardere svetske klase, koje je izvučeno iz njene aktivne upotrebe – onda je to ništa. Ili sumnjivo. Ili je čak reč o „kantama“.

Naravno, to sve treba da obraduje sve one koji se ovom ruskom daru raduju i cene ga – za dobrim konjem se uvek diže prašina, a da je stvarno reč o „ničemu“ ili „kantama“, niko se ne bi uzbuđivao, a Kolindica teško da bi skoro istog trena najavljivala nabavku „nove eskadrile“ i jata „crnih jastrebova“.

Dakle, samo da ponovim reči drugih – jedno veliko hvala Rusiji, njenom rukovodstvu i prijateljskom i bratskom narodu, našim najiskrenijim vekovnim saveznicima, koji su nam pomagali kad god su mogli, a nikad, baš nikad nam nisu bili ni naznaka od neprijatelja. Naravno, možda bi to sve trebalo da se podrazumeva kada je reč o tako bliskim relacijama kakve su rusko-srpske – ali nikad nije na odmet ponoviti, jer je, posle 20. veka, tokom koje su i Rusija i Srbija više decenija bile politički ukinute, utopljene u veće anacionalne/ideološke tvorevine, potrebna jedna dugogodišnja dekontaminacija prostora u koji su se u međuvremenu ušunjali razni mešetari i zajednički neprijatelji, i česta reafirmacija onoga što je tokom više decenija nasilno prekinuto ili preformatirano, a prethodno se podrazumevalo. Nešto poput ponovnog učenja hodanja posle teškog udesa.

Može se takođe konstatovati da je upravo ruska istrajnost i strpljenje sa sadašnjom srpskom političkom pozicijom uveliko doprineli ovom jačanju srpskog odbrambenog kapaciteta. Rusija je, ostavši dosledna svojoj politici – odnosno postulatu – nemešanja u unutrašnja pitanja drugih država, pa čak ni prijateljskih, jednostavno rešila da pomogne Srbiji, da je zadrži kao prijatelja i saveznika, bez ozbira šta ona mislila o politici njenog rukovodstva. Naravno, to ne znači da se Rusija nikad neće mešati u bilo čije unutrašnje odnose. Evo – pomogla je Asadu da od terorista povrati kontrolu nad najbitnijim delovima zemlje. Ali, na njegov poziv. Priskočila je u pomoć narodu Krima i Donbasa da se odbrane od nelegitimnih, pučom instaliranih vlasti u Kijevu.

Tako se i sada odazvala očiglednoj srpskoj potrebi da zaustavi vojno propadanje zemlje. I baš treba naglasiti – srpskoj. Ne potrebi vlasti, nego baš narodno-državnoj potrebi. I, očigledno je, Rusija je vešto odigrala igru, tako da je bilo praktično nemoguće odbiti – ako bi ikome to i palo napamet – njenu donaciju a ne napraviti sebi ogroman, nepremostiv problem. Po ko zna koji put – rusko-srpski odnosi su nadjačali svu političku inerciju, sve javne ili tajne (ne)zvanične prepreke, sve spoljne pokušaje sabotaže. Još jedno svedočanstvo naše duboke povezanosti. I ovde treba čestitati ne samo ruskom rukovodstvu i narodu, već i srpskom „običnom“ narodu, čije su simpatije toliko očigledne da ih nijedan političar sa javno proklamovanom patriotskom politikom ne sme ignorisati, ako želi da ostane u fotelji.

Šta ćemo mi sa ovim vojnim pojačanjima raditi je već posebno pitanje. I kakav ćemo im dati sadržaj. Da li ćemo i dalje, kao što se najavljuje, smanjivati vojne izdatke, i ubijati moral u vojsci, uzdajući se da će uvek tu biti braća Rusi da izvade stvar kad zagusti i našminkaju hodajući skelet? Ili ćemo izaći u susret ovom zamahu i dati jasan signal – i vojsci i naciji – da su MiG-ovi tek prve laste koje najavljuju proleće?

Da li ćemo, da bi i dalje pravili veštačku ravnotežu između prijatelja i neprijatelja, sada otrčati, kao što je premijer ranije i najavio, i kupiti, možda čak po punoj ceni, 13 Erbasovih helikoptera, i tako dodatno nagraditi agresore koji nam i dalje otimaju Kosovo i Metohiju i kidišu na Republiku Srpsku? Ne bi li bilo u najmanju ruku pravično, znak najnormalnije zahvalnosti, kad smo već dobili MiG-ove, tenkove i BRDM-ove, da ljudski od Rusa kupimo i helikoptere? Kako će to izgledati ako dobijamo donacije od prijatelja, a kupujemo od neprijatelja? Naravno, čak i ako se ovaj u najmanju ruku antipatični čin desi, prilično je izvesno da će zvanična Rusija opet sa javnim razumevanjem ispratiti taj čin, ili da ga neće komentarisati, u duhu nemešanja u naše unutrašnje, „suverene“ stvari.

Možda najbitnije – šta će tačno MiG-ovi braniti? Srbiju kao bastion uzdrmanog neoliberalnog, neokolonijalnog poretka, sa ograničenom ekonomsko-društveno-kulturnom suverenošću, tj. Srbiju nepokolebljivo na „evropskom putu“? Srbiju u kojoj su bogato stimulisani „strani investitori“ sve, a domaći boranija? Srbiju koja će i dalje, za inat većini i za inat tradiciji i duhovnosti, na silu sprovoditi skaradne parade NATO-gejeva kroz centar prestonice svake godine? Hoće li ti MiG-ovi tog dana čuvati nebo, hoće li ruski donirani tenkovi biti u pripravnosti da izađu na ulice u slučaju demonstracija? Hoće li ruska vojna pomoć biti u funkciji odbrane teranja dece da uče iz upravo promovisanih zajedničkih, EU-podobnih „udžbenika“ koji bi trebalo u dečijim umovima da zacementiraju svest o večnoj srpskoj krivici za sve?

Za kraj, mada je opravdano radovati se dobijenom, ne treba nikad da zaboravimo da je ogromna sramota što smo uopše došli u ovakav položaj, da skačemo od radosti što smo, gotovo u poslednjem trenutku, dobili infuziju koja nam spasava avijaciju na izdisaju. Treba da se setimo da su Englezi, još početom 20. veka, kroz usta Vinstona Čerčila, konstatovali da u Evropi postoje još dva „militarizma“ – pruski i srpski – i da će, posle obračuna sa ovim prvim, doći na red i ovaj drugi. I to je bila i svrha svih ovih postpetooktobarskih „vojnih reformi“. Ali ne uništavanje nikakvog „militarizma“ – jer ta reč je samo engleski doživljaj Srba (i Rusa) sposobnih da se uspešno brane, pa i uzvrate – već srpske vojske, srpske vojničke časti, srpskog borbenog duha, kao preduslova za porobljavanje, pa zatim i uništavanje srpske države i državnosti.

Srećom, očigledno je da nisu uspeli. I ne radi se samo o ruskoj vojnoj pomoći, već i sada već merljivoj činjenici da većina Srba podržava vraćanje služenja vojnog roka. Opet je narod ispred i iznad političara.

Hvala još jednom Rusiji za vojnu pomoć i podršku. Ali naš put se time ne završava, već tek počinje. Ako se sami ne dignemo, nikakva ruka – pa ni bratska – ne može nas držati uspravljene.

Aleksandar Pavić

www.fsksrb.ru