Poštovana gospodo, ja znam zašto su se ruski špijuni ugnezdili u Nišu. Nigde u Srbiji nema takve nezaboravne grčke baklave i tako ukusnih pljeskavica, kao u tom gradu.
A to je ozbiljan faktor u poslu vrbovanja. Eto, na primer, postao je malodušan nekakav gost iz Beograda pod uticajem pojedenog obroka, izgubio je budnost i tu mu se prikrade gospodin u crnim naočarama, naručuje kafu i šljivovicu za dvoje i započinje razgovor o srpsko-ruskom prijateljstvu. A kao rezultat besede, čovek je izgubljen. Postao agent Moskve. Ili čak još i gore, njena nevidljiva ruka.
A da bi bilo zgodnije opsluživati te poslove, Rusi su u Nišu otvorili svoj humanitarni centar. I može se reći da je Srbija utonula u mrak, jer je iz tog centra počela da se podriva težnja Srba za slobodnim svetom. Naravno, sami Srbi su naivni ljudi. Oni ne shvataju kakva šteta se nanosi nacionalnoj svesti zbog delovanja ruskih spasilaca iz tog veoma sumnjivog mesta. Rusi čas pomažu prilikom poplava, čas gase požare, ili još nekakav trik izmisle. A u stvarnosti se to zove „tajanstvena rabota“. Osnovni cilj humanitarnog centra je – zavrbovati ogromnu većinu stanovništva u korenu, uzeti od njih potpise o saradnji, a potom inicirati sprovođenje referenduma o prisajedinjenju Srbije Krimu. Kako to može Srbin da otkaže, ako će se posle toga njegova zemlja pretvoriti u pomorsku državu?
Dobro je što kao čuvari interesa naroda Srbije stoje njegovi američki prijatelji, a pre svega ambasador Kajl Skot. Taj Skot je tako i izjavio u intervjuu radio Vojvodini, da Sjedinjene američke države smatraju ruski humanitarni centar u Nišu špijunskim centrom. Šta reći, prosto je otvorio oči Srbima.
Gospodo, samo da znate da ja ne optužujem Kajla Skota za bilo kakav idiotizam. Jer, budući kadrovski diplomata, on je odavno navikao na to da su američki humanitarni centri, drugačije nazvani „Amerika hauzi“ i slično, prepuni špijuna. I što je najsmešnije, svi oni imaju u prijateljskim državama diplomatske pasoše. Ne samo direktori, nego i bibliotekari, arhivski činovnici i ostala obslužujuća kamarila, su neprikosnoveni ljudi.
Istina, u divljoj Moskvi to ne shvataju i ne jednom su zavrtali ruke takvim „bibliotekarima“, uhvaćenim u špijunskim operacijama. Potom su ih, istina, puštali. Čak žalosno.
Zbog toga je beskorisno tražiti alternativu u mozgu Kajla Skota. To je u celom svetu poznata pesma.
Tim pre, i srpska vlada se priklanja glasovima njegovih kolega. Nikakav diplomatski status nije dobio ruski centar u Nišu od vlade. Složićete se, to je čak uvredljivo! Svi špijuni kao špijuni idu sa diplomatskim pasošima, a naši vatrogasci i spasioci – bez njih. Čak i američki marinci, koji su poznati po zadivljujućoj sposobnosti da ne shvataju dve komande zaredom – i oni se nalaze na nivou diplomata u Srbiji.
Čak ne znam čime da se više ponosim, zbog njih ili zbog vlade u Beogradu. Pa probaj u uslovima takve neravnopravnosti organizovati državni prevrat u Srbiji. Jer ako nije uspelo u Crnoj Gori, to u Srbiji odavno ne uspeva.
Zbog toga je ruski potpredsednik vlade Dmitrij Rogozin, koji je nedavno bio u inspekciji tog centra u Nišu, i rekao: „Kakav je to vražiji centar. Ni protivpožarnih aviona, ni tehnike, ni prostorija. Nekakva silueta. Ili ga treba snabdeti, ili ga, do đavola, zatvoriti“.
Sada sa nestrpljenjem očekujem šta će se dalje dešavati. Da li će se Rusija iznenada zauzeti za Srbiju pa će ona postati pomorska država?
Dmitrij Sedov
www.fsksrb.ru
