Današnja politička scena Srbije mene lično neodoljivo podseća na ringišpil. Oni koji su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka odrastali u selima i palankama SFRJ, zasigurno dobro pamte dolazak ringišpila u njihovo mesto. Za mnoge je to bio i jedini kulturni događaj. Kroz tople avgustovske večeri, vetar je sa periferije donosio dobru rok muziku, najčešće onu koja se mogla slušati noću oko 11 sati na radio Luksemburgu.
Skupljali su se “gvozdenjaci“ po kredencima (iza tanjira), slušali se roditelji besprekoslovno, (para je bilo malo, a dece puno), e ne bi li se samo odobrovoljili i dali “barem za jedan krug“. Ringišpil je bio i prilika da se pokažu i iskažu seoski momci, kako se to onda govorilo “razviotke“ (svi su hteli da imaju mišiće kao Tarzan). Oni bi hvatali, sa sve letačem, sedište ispred sebe i u najvećoj brzini ga ljuljali, pa onda snagom bicepsa i tricepsa, ponekad se ispomažući i nogom, na neki način katapultirali svog hrabrog partnera. Svi oni su bili pod svetlom reflektora, a posmatrači u mraku. Svako veče se, po završetku ovog svojevrsnog kulturnog događaja, prepričavalo ko je bio najjači i ko je najdalje leteo. Eh, divni dani bezbrižnog detinjstva …
Politički ringišpil Srbije se za razliku od onog iz mog detinjstva zaustavlja veoma retko i na veoma kratko vreme. Razlika je i u tome što Tarzan više nije u modi, pa se vidi kako pojedinci bivaju katapultirani. Oko ringišpila je sve tamnija noć, a ko pokreće motor, ko drži ručicu za ubrzavanje, kočenje i zaustavljanje jasno je svakom zdravomislećem čoveku i u Srbiji i Rusiji. Pominjem ovde Rusiju baš zato što se sve češće sa tog istog ringišpila, naročito iz usta onih “katapultiranih“, izgovara ime ove supersile, koja, uzgred budi rečeno, zauzima šestinu naše planete.
Međutim, kad čujete izjave naših letača sa ringišpila, ton kojim su izgovorene, a naročito sadržaj, stiče se utisak da je upravo Srbija velesila, koja tapše po ramenu svoju siromašnu i zabludelu sestricu Rusiju. Teško je čoveku i sa najzdravijim želucem da čita, sluša i gleda ovu paradu diplomatskog nevaspitanja, o kućnom da ne govorim. Ti naši politički (pre)letači bukvalno teše Rusiju, kao da su oni bogomdani zaštitnici ove države. Svedoci smo svakodnevnih njihovih izjašnjavanja “za Rusiju“, a nakon toga trčanja kod vlasnika ringišpila sa sve izjavama “ma ja to onako, biću dobar“! U svojoj uobraženosti oni u oba slučaja gledaju kameri u oči i sa ponosom izgovaraju ono čega bi trebalo da se stide.
Da su se barem malo pripremali za posao političara, ili diplomate, imali bi, verujem, kakvo takvo osećanje mere, a ovako noseći sa ponosom diplomu, pod nazivom “Ne zna, a učiti se ne da“ oni poput one vrane iz narodne priče, stoje na dva koca, ili čas na jednom, čas na drugom. No, biće kako će biti, a ja bih ovom prilikom podsetila čitaoce na izjavu školovanog diplomate, ambasadora Ruske Federacije u Srbiji Aleksandra Čepurina.
On je nedavno izjavio u Despotovcu da između srpskog i ruskog naroda postoji otvoreno i iskreno prijateljstvo i da je na političarima da ga operativno razvijaju.
Pošto se u ruskoj diplomatiji ne radi ništa napamet i na brzu ruku, oni koji su malo bolje upoznati sa rusko-srpskim istorijskim i književnim vezama su mogli odmah uočiti da ovaj gospodin iz Rusije dobro zna šta se i ranije događalo sa Srbijom kada su njeni političari glumili da su za Rusiju, a sa druge strane se priklanjali zapadu.
Ova izjava ruskog diplomate me je i inspirisala da se vratim nekim svojim zabeleškama i napišem ovaj članak u kome ću te, dragi čitaoče, upoznati sa mišljenjima ruskih velikana o zapadu, ali i o nama.
Setimo se šta je o nama i zapadnoj demokratiji rekao dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1970) Aleksandar Solženjicin kojeg je zapad (1974) svojevremeno prigrlio kao najvećeg sovjetskog disidenta. On je, nema sumnje dobro upoznavši principe i vrednost zapadne demokratije, odlučio da se 1988. vrati u svoju otadžbinu.
Aleksandar Isajevič Solženjicin
Solženjicin se 21. februara 2008. godine obratio Srbima sa Kosova i Metohije.
“U toku nedavnih teških godina vi ste već iskusili razaranja i uništenja pravoslavnih hramova i spaljivanja srpskih škola i direktne napade sa ubistvima. Neka vam Bog da snage i hrabrosti da ostanete na svojim ognjištima i dalje“
Još je strašne 1999. godine autor Arhipelaga GULAG izjavljivao:“ Ne treba gajiti iluzije da je glavni cilj Amerike i NATO pakta – zaštita Kosovara. Da ih je zaštita ugnjetenih barem imalo ozbiljno brinula i da su imali dobru volju, oni bi za 45 godina svog postojanja zaštitili Tibet i Kurde. Najužasnije od svega je to što se dešava danas. Ma koliko je strašno to izgovoriti – nije najstrašnije bombardovanje Srbije, nego to da nas je NATO uveo u novu epohu: vladavinu sile, a ne prava.“
U jednom od intervjua 2005. Solženjicin je za Sjedinjene Američke Države rekao sledeće: “U toku deset godina SAD razrađuju svoj drski i bezočni plan, čija je suština u nametanju milom, ili silom takozvane demokratije na američki način“ i dodao da se “demokratija ne sme uterivati, niti donositi na bajonetima“.
Da do takvog političkog siledžijstva zapadne kulture i civilizacije, nije došlo odjednom, niti slučajno govore brojne analize ruskih naučnika, filozofa i književnika.
Denis Ivanovič Fonvizin
Veliki ruski pisac, drmaturg, osnivač ruske komedije Denis Ivanovič Fonvizin piše 1778. godine iz Francuske svom prijatelju; “Božanstvo Francuza je – novac… koristoljublje koje je u neviđenoj meri zahvatilo sve slojeve, ne izuzimajući ni filozofe. Iako imaju pravo slobode, Francuzi žive u potpunom ropstvu. Nekultura i neobrazovanost plemstva se ne može ni sa čim porediti“.
Sredinom 19. veka u Rusiji su i slavjanofili i zapadnjaci mnogo govorili o krizi zapadne kulture. Oni su podvlačili da je zapadni čovek u suštini zamenio duhovnost – za racionalnost, hrišćanski humanizam – za sekularni “volterovski“. Zapadnjak Hercen se užasava “duhovne jalovosti“ zapadnog čoveka. “ zavirio sam u dušu buržuja i u dušu radnika i užasnuo sam se… Kud god da pogledaš – sa svake strane provejava varvarstvo. Jedini bog savremenog pokolenja je – kapital. Ovde se uzdiže i dominira duh malograđanštine“.
Nikolaj Jakovljevič Danilevski
Ruski sociolog, geopolitičar, kulturolog, osnivač civilizacijskog prilaza istoriji, ideolog panslavizma, Nikolaj Danilevski za razliku od drugih ruskih mislilaca ne kritikuje zapadni duh sa opšte tačke gledišta. U svojoj teoriji o kulturno – istorijskim tipovima on se suprostavlja evropskom mesijanstvu koje samo svoju kulturu smatra za jedinu istinitu i “opštečovečansku“. Evropa to smatra za dovoljan razlog da bude agresivna i da milom ili silom natura svoju kulturu drugim narodima, da potčini i uguši tuđe kulture.
Tu teoriju je kasnije razvijao i Lav Tolstoj i Nikolaj Berđajev.
Konstantin Nikolajevič Leontjev
Pisac i filozof, Konstantin Leontjev govori direktno o izrođavanju zapadne Evrope. On piše: “prosečan racionalni evropejac sa svojom poslovnom blagonaklonošću gmiže po zemlji u svojoj smešnoj odeći, sa pilećim uobraženim umom…. Pa je li moguće voleti takvo čovečanstvo?“
Poznati ruski lingvista, filozof i publicicista evroazijac Nikolaj Trubeckoj ukazuje: “…evropska civilizacija izaziva neviđenu pustoš v dušama evropeiziranih naroda i istovremeno izaziva nemerljivu pohlepu za zemnim blagom, kao i smrtni greh – gordost, čineći ih vernim saputnicima ove civilizacije“.
Da zapadna boljka prema Rusiji odavno postoji i da se do danas nije mnogo šta promenilo u odnosu papskog zapada prema Rusiji, podsećaju mnogi ruski stvaraoci. Fjodor Ivanovič Tjutčev, tanani lirik, ali i, današnjim rečnikom rečeno – i angažovani pesnik, jeste 8. aprila 1854. godine pisao da je Rusija sada u sukobu sa čitavom Evropom koja se ujedinila protiv Rusije, što je i posebna vrsta zavere. U svom članku “Rusija i revolucija“, Tjutčev je pisao da u savremenom svetu postoje dve sile: revolucionarna Evropa i konzervativna Rusija. Po njegovom mišljenju, izvori revolucije su u tesnoj vezi sa papstvom i papstvo je pokušalo da organizuje carstvo Hristovo, kao carstvo zemaljsko.
Fjodor Ivanovič Tjutčev
Na velikom Slovenskom bazaru 1876. godine Ruska carevina je ugostila viđenije predstavnike svih slovenskih naroda. Za tu priliku Tjutčev je napisao svoju čuvenu poslanicu “Slovenima“ koju je ovaj veliki pesnik i lično pročitao. Izdvajam četiri stiha, koja su do te mere politički aktuelna kao da su danas napisana:
“Ipak smo mi braća rođena!
I evo šta mrze kod nas!
Vama se ne oprašta Rusija,
Rusiji ne praštaju vas!“
Lav Tolstoj se od samog početka formirao kao antizapadnjak. Sa Tjutčevim se zbog tih svojih uverenja žestoko posvađao. Rat sa Francuzima i Englezima još više učvršćuje Tolstoja u svojim uverenjima. U jednoj od svojih priča on piše kako je u toku jednog svog putovanja po Evropi imao takav napad mržnje prema Evropljanima da je zažalio što se tako nešto nije desilo u ratu kako bi mogao upasti u francuske rovove…
Lav Nikolajevič Tolstoj
Ne čudi nimalo kako je ovaj izvanredni analitičar odgovorio jednoj Srpkinji na pitanje šta misli o pripajanju Bosne i Hercegovine Austriji: “ (…)U stvari dogodilo se ono što se obično i stalno ponavlja. Jedno od onih najvećih razbojničkih gnezda, nazvanih velikim državama, koje pomoću svakojakih obmana, laži, nasilja i najraznovrsnijih zločina protiv osnovnih zahteva morala, drže u strahu milione i milione ljudi, pljačkajući ih, jedno od tih gnezda, prisvajajući sve veću i veću vlast, nad njemu potpuno tuđim stotinama hiljada ljudi slovenskog plemena, rešilo je da otvoreno učvrsti tu svoju vlast i objavilo da ono od sada smatra te narode potpuno svojim podanicima. To razbojničko gnezdo, koje se zove Austrijska Carevina računalo je da će druga, ista takva razbojnička gnezda, zauzeta u datom momentu svojim brigama, propustiti to osvajanje i neće potraživati pravo da i svako od njih učestvuje u toj pljački. Ali se desilo da su šefovi drugih sličnih ustanova zaželeli da učestvuju u toj pljački, i već nekoliko nedelja raspravljaju na svom lopovskom žargonu o raznim vrstama aneksija, kompenzacija, kongresa, konferencija, deklaracija i slično… “
Ruske pisce i mislioce 19. i 20 veka nije mogao a da ne šokira kontrast između industrijske moći zapadnih država i siromaštva duhovne kulture, inertnost misli prosečnog zapadnog čoveka, kao i njegova malograđanska predstava o sreći.
Tako je i Sergej Jesenjin u novinama Izvestija 1923. godine pisao: “Onaj ko zna Ameriku preko Njujorka i Čikaga on poznaje samo onu prazničnu ili bolje reći paradnu Ameriku. Amerikanci – i crnci i belci su sasvim primitivni, naročito po pitanju duhovne kulture. Vladavina dolara je uništila kod njih težnju za bilo kakvim složenijim duhovnim pitanjima. Amerikanac se u potpunosti unosi u «Business» i ne želi da zna ništa više. Umetnost u Americi je na najnižem nivou… Svet Amerike ponekad biva užasan. More svetla sa Brodveja osvetljava u Njujorku gomile podmitljivih i neprincipijelnih novinara. Takve ljude kod nas ni pred kuću ne puštaju, bez obzira na to što mi živimo mal’ te ne uz kerozinske lampe ili često bez svetla… Ogromne zgrade i sila gvožđa i betona, su pritisle mozak Amerikanca i suzile njegov pogled. Čujte – rekao mi je jedan Amerikanac – ja znam Evropu. Proputovao sam Italiju i Grčku. Video sam Partenon, ali to sve za mene nije novo. Znate li vi da se kod nas, u državi Tenesi nalazi Partenon mnogo bolji i noviji od onog u Grčkoj. Posle takvih reči čovek ne zna da li da se smeje, ili da plače. Ove reči izuzetno karakterišu sve ono što čini duhovnu kulturu Amerike.“
Sergej Aleksandrovič Jesenjin
U pismu prijatelju A. Saharovu, Sergej Jesenjin 1922. godine piše o Evropi: “Šta da kažem o ovom najužasnijem carstvu malograđanštine koje se graniči sa idiotizmom. Osim fokstrota ovde nema skoro ničega, ovde žderu i piju i opet fokstrot. Čoveka ovde još nisam sretao i ne znam gde bih ga mogao naći. U najvećoj modi je gospodin dolar, a za umetnost im se fućka – najveće dostignuće im je mjuzikl. Ja čak ni knjige nisam hteo ovde da izdajem, bez obzira na nisku cenu papira i prevoda. Pa one nikome ovde i ne trebaju… Dušu ovde na Zapadu zbog interesa licemerno prodaju za dolar ili kao nepotrebnu robu menjaju za bezdušnost. Neka smo mi i siromašni, neka nas pritiska hladnoća i glad … ali zato imamo dušu koja nije za prodaju.“
Kada je ruska filmska umetnost u pitanju, ruski autori su se u mnogim svojim delima obraćali problemu istoka i zapada, ali ne sa političke tačke gledišta, nego upravo sa civilizacijske. Andrej Arsenjjevič Tarkovski u svom filmu “Andrej Rubljov“ svakom ko hoće da vidi i ko hoće da čuje i shvati – pokazuje Rusiju, koja je sva talenat, talenat koji je i stvorio veličanstvenu Rusiju. Pokazuje ruskog čoveka stvaraoca, u gunju i pocepanoj košulji ispod koje kuca srce dragulj
Andrej Arsenjjevič Tarkovski
U delu filma pod nazivom “Kolokol“ (crkveno zvono) on samo slikom i bez i jedne jedine ruske reči, kroz ponašanje zapadnih diplomata, pokazuje svu jevtinoću i trivijalnost zapada. U trenutku kada se začuje zvuk koji je nastao povlačenjem jezika zvona, svi Rusi, od kneza do prosjaka ćute, svi do jednog, jer ih ovaj sveti trenutak vezuje sećanjem da smo pred Bogom svi jednaki, dok zapadne diplomate, već odavno zaboravivši na to, ne prestaju da brbljaju. Međutim, kako se zvuk pojačavao, da li zbog straha od neizvesnosti, ili od skrivene želje da zvono ne zazvoni, oni su ućutali. Zvon se ipak razlegao nad ruskom zemljom i došao je trenutak radosti. Ceo film, a posebno deo “Kolokol“ čiji je svaki kadar pun simbolike je veličanstvena oda talentima koji leže u ruskom narodu, kome je Dostojevski i odredio mesijansku ulogu u istoriji čovečanstva.
Mada bih rado nastavila sa analizom ovog remek-dela filmske umetnosti, ipak ću se zaustaviti i sa velikom radošću se obratiti još jednom velikanu ruskog filma. Jedan od nezaobilaznih stožera savremene filmske umetnosti, ne samo ruske, nego i svetske je svakako i Nikita Sergejevič Mihalkov. On je svojim darom i umećem u više svojih dela ukazivao na različitosti između zapadne i ruske civilizacije i svojim genijalnim potezima potpuno nenametljivo i sasvim prirodno otkrio dubinu duše ruskog čoveka i visinu njegovog uma. Po mom skromnom mišljenju, Mihalkov je to najbolje uradio u filmu “Sibirski berberin“.
Ko nije pogledao ovaj film, najtoplije mu preporučujem da to uradi, jer to umetničko delo spada u red onih dela koja vas čine bogatijim, moralnijim i boljim. Kada odgledate film “Sibirski berberin“, sigurno je da ćete osetiti potrebu da budete sami sa sobom i odćutite, barem neko vreme.
Nikita Sergejevič Mihalkov
U filmu prosto caruje izreka Dostojevskog da će “Lepota spasti svet“. i ne manje prozorljivo objašnjenje Ave Justina Popovića da “Lepote bez ljubavi nema, jer jedino ljubav može otkriti ono božansko u čoveku, a to je Hristovo poreklo“ – tako i junakinja filma tek nakon doživljene istinske ljubavi shvata gde je istina i sama postaje istina. Nenametljivo, ali nemilosrdno, Mihalkov pokazuje do koje mere su u zapadnoj civilizaciji urušene mnoge kulturne i socijalne institucije, kao što je porodica i najvažnija institucija na svetu, a to je majka. Saslušavši jezivu ispovest svoje voljene DŽejn, mladi oficir Tolstoj sasvim spontano postavlja najprirodnije pitanje: “A šta se dogodilo sa tvojom majkom?“, ali avaj! – majka otišla svojim putem i bez deteta. Finale filma pokazuje da je upravo ljubav vratila toj lepoj nesrećnici dušu i veru. Ona je postala majka koja nije napustila svoje dete i koja ga nije ostavila u laži nego u istini. U ovom svom remek-delu, umetnik Mihalkov pokazuje neznanje,ili, najblaže rečeno, zbunjenost zapada kada je u pitanju sistem vrednosti ruskog čoveka, od sluge, pa sve do samog cara.
Njima nisu jasni ruski praznici, ruski običaji, viteštvo ruskog čoveka, naročito kako je moguće voleti cara, kao blizak rod? U delu filma koji se uslovno može nazvati “Car“, nepoimanje Rusije od strane zapada Mihalkov potpuno stavlja u drugi plan, slobodno se može reći, stresa, kao trun sa revera oficirskog mundira, kao nešto nevažno, apsolutno nebitno. Veličanstvenom lepotom, sjajem i nadasve prirodnošću svega što se vidi i što se čuje u tom delu filma, kao da govori “Rusija je večna“!
Lepa lica mladih oficira na veličanstveno lepomm sunceem obasjanom Sabornom trgu Moskovskog Kremlja, vrabac, koji se oseća sigurnim pored čizme ruskog oficira, dolazak cara u paradnoj uniformi, njegov, ne carski, nego roditeljski govor, sve preliveno veličanstvenom zvonjavom ruskih zvona… Sva te veličina i lepota istinoverujuće hrani, a nevrnike plaši. Tokom celog filma Mihalkov prosto dokazuje koliko je Dostojevski bio u pravu kada je konstatovao da: “Evropski narodi gledaju sa strahom na Ruse. Njihov strah potiče iz nekoliko razloga. Rusa je više od sto miliona. Rusi znaju sve ideje Zapada, Rusi znaju sve jezike Zapada. Rusi znaju svu prošlost i sve namere Zapada, – a Zapad ne poznaje ništa rusko. Otuda bojazan zapadne Evrope od Rusa“.
Malo se kod nas govori o Dostojevskom, čije je stvralaštvo “ruska reč o opšteljudskom“ (N. Berđajev) naročito malo o tome, koliko se ovaj genije u svojim publikacijama obraćao i “srpskom pitanju“. Zato ću se baš na ovom mestu odazovati na izjavu ambasadora Ruske Federacije u Srbiji, gospodina Čepurina. Dobro ste rekli Vaša ekselencijo, srpski narod je jedno, a političari su drugo, naročito kada je odnos prema Rusiji u pitanju, a to je u Srbiji déjà vu i to poodavno. Na tu temu se u 19. veku oglasio i Prorok sa Istoka, Fjodor Mihajlovič Dostojevski u svom “Dnevniku pisca“. Razmatrajući intrige koje su okružile glavnog stratega srpske vojske iz 1876. godine, generala Mihaila G. Černjajeva, koga je te iste godine, Milan Obrenović, imenovao za glavnokomandujućeg srpske vojske u ratu protiv Turske, a ruske oficire dobrovoljce za komandante krupnijih srpskih jedinica, što je izazvalo surevnjivost kod pojedinih srpskih oficira, svakako uz nesebičnu pomoć zapadne agenture. Dostojevski piše: “ Nas Ruse sa Slovenima ne treba ništa da razjedinjuje – pisao je Dostojevski. – Postoje dve Srbije: Srbija gornjih slojeva – vatrena i neiskusna, koja još nije živela i stvarala, ali već sa partijama i sa intrigama koje ponekad dostižu takve razmere kakvih nema ni kod već politički razvijenih i većih nacija. Uporedo sa tom Srbijom postoji i – Srbija narodna koja baš Ruse smatra svojim spasiocima i braćom, a ruskog cara svojim suncem, ona Srbija koja voli Ruse i koja im veruje. I na kraju ću reći: neće mnogo vremena proći i javiće se spasonosna reakcija, jer su većina Srba vatreni patrioti. Oni će se setiti Rusa koji su dali život za njihovu zemlju… Veliki ruski duh će ostaviti svoje tragove u njihovim dušama, a iz ruske krvi koja je prolivena u Srbiji izrašće i srpska slava. I Srbi će se uveriti da je ruska pomoć bila nesebična i da Rusi ginući za Srbiju nisu imali nameru da je osvajaju.“
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
– Sa svojih proročkih visina Dostojevski je jasno sagledao tragediju Evrope. I otkrio njen uzrok. Uzrok je to što je Evropa kroz rimokatolicizam i protestantizam unakazila i izgubila lik Bogočoveka Hrista, tu jedinu večnu vrednost, radi koje stoje i postoje svi svetovi. I zbog toga se tamo sve zamutilo i krenulo u haos. Ali, to je polovina proročke vizije Dostojevskoga; a druga polovina je ovo: lik Bogočoveka Hrista sačuvan je potpuno u Pravoslavlju, stoga ništa drugo nije ni potrebno, jer je Pravoslavlje sve, piše Ava Justin Popović u svojoj genijalnoj studiji o Dostojevskom, gde on podvlači da je Dostojevskog strašno mučio idejni i moralni haos Evrope; dugo mu je tražio uzrok, i najzad ga pronašao u rimokatolicizmu.
Dostojevski piše 1876 godine: „Rimokatolicizam davno sebe smatra nad svim čovečanstvom. (…) Rimokatolicizam je ne razmišljajući mnogo, prodao Hrista za zemaljsku vlast. Proglasivši kao dogmu: „da hrišćanstvo ne može opstati na zemlji bez svetovne papske vlasti“, samim tim je proglasio novog Hrista, nimalo sličnog ranijem; koji se polakomio na treće đavolovo iskušenje, na zemaljsko carstvo. „Sve ću ti ovo dati, pokloni mi se!“ U romanu “Idiot“ Dostojevski se kroz kneza Miškina obraća ovom problemu: „Potrebno je da nasuprot Zapadu zasija naš, ruski Hristos, koga smo mi sačuvali, a koga oni nikad ni znali nisu! Ne da se ropski hvatamo na jezuitski mamac, nego noseći im našu, rusku civilizaciju ..“
Dostojevski Evropu vidi kao groblje: Ivan Karamazov, govori svom bratu Aljoši: “Hoću da putujem u Evropu Aljoša. Znam da to znači otići na groblje, ali na groblje koje ti je najmilije. Tamo leže dragi pokojinici, svaki kamen nad njima govori o vrelom, minulom životu, o strasnoj veri u svoj podvig, u svoju istinu, u svoju borbu i nauku, i ja ću pasti na zemlju i celivati ono kamenje, i plakati nad njim; ali u isto ću vreme celim svojim bićem biti uveren da je sve to već odavno groblje i ništa drugo“.
Nikolaj Vasiljjevič Gogolj je pozivao Zapad na religiozno pokajanje. Istina, kada je1837. godine otišao u Italiju, on iz Rima piše svom poznaniku, ruskom pesniku i akademiku V. A. Žukovskom. Italiju naziva svojom lepoticom i nastavlja “Niko na svetu mi je ne može oteti! Ja sam se rodio ovde! Rusija, Peterburg, snegovi, podlaci, departament, katedra, pozorište, – sve je bio samo san!“ Međutim, 28. februara 1843 g., iz tog istog Rima piše svom prijatelju S. P. Ševirjovu, inače tada poznatom profesoru i dekanu filozofskog fakulteta na Moskovskom univerzitetu.
“Istinu govoreći, za mene je ovde već sve mrtvo, sve što me ovde okružuje, i oči moje sve češće gledaju ka Rusiji i bezmerna je moja ljubav prema njoj!“ O Gogoljevoj veličini nema potrebe mnogo govoriti, ali treba podvući da je celim svojim delom postavio bedem, nerazrušiv bedem na koji uzaludno nasrće zapad. U svojoj poemi “Mrtve duše“ on se obraća majci Rusiji, kritikujući je, ali sa neizmernom ljubavi. U čuvenom lirskom odstupanju poredi Rusiju sa čuvenom ruskom zapregom “Trojkom“. Gledano sa današnje geopolitičke tačke ovo lirsko odstupanje objašnjava strah koji zapadna civilizacija ima kada je Rusija u pitanju.
Nikolaj Vasiljjevič Gogolj
“Eh, trojko, ptico trojko, ko te je izmislio? Zna se : ti si mogla samo u smelom narodu postati, u onoj zemlji sa kojom nema šale, koja je svoju glatku ravan raširila preko pola sveta i sad…. hajd’! broj vrste dok ti ne zatrepari pred očima! Zar i ti Rusijo na letiš kao hitra nedostižna trojka? (…) I juri trojka sva bogom nadahnuta! Rusijo! Kuda to letiš? Odgovori! Nema odgovora. Divno se razleže zvuk praporaca; huji i kao vetar šiba razdrobljeni vazduh; leti mimo svega na svetu. I, mršteći se, sklanjaju joj se s puta, drugi narodi i države“.
Na nama je, na svakom pojedinačno, da se opredelimo hoćemo li na ringišpil, ili na “Trojku“?
Radojka Tmušić Stepanov
