S jedne strane Drine, one istočne, imamo najnovije izlive divljenja prema „naprednom protestantizmu“, u obliku nordijskih zemalja – kojima ćemo se, ako je verovati rečima premijera Srbije na konferenciji „Nordijski inovativni biznis u Srbiji“, tek približiti za jedno sto godina, i to samo ako budemo menjali svoj mentalitet.[i] Sa druge strane Drine, one zapadne, imamo predsednika koji obećava državnu finansijsku podršku za srpske pravoslavne gimnazije, koje Srpska Pravoslavna Crkva namerava da izgradi u svim gradovima Republike Srpske.[ii] Naizgled, još jedan srpski paradoks – zapad na istoku a istok na zapadu.
Pogotovo to deluje paradoksalno s obzirom da bi Republika Srpska trebalo da bude ta koja je, po mirovnom ugovoru, konstitutivni deo Bosne i Hercegovine, veštačke države pod zapadnom paternalističkom-neokolonijalnom upravom, dok je Srbija, navodno, nezavisna i suverena država. Srpska čak više nema ni vojsku, dok Srbija, eto već 15-ak godina, „modernizuje“ svoju.
Pa ipak, zapadnija srpska država, oko šest puta malobrojnija, govori i radi ono što ona istočna, „napredna“, trenutno ne sme. Na prvom mestu, jasno i glasno se suprotstavlja zapadnom političkom nasilju i gušenju političkih sloboda. Naziva stvari pravim imenom. Otvoreno traži – i dobija – rusku diplomatsku podršku. Sve na zgražavanje i negodovanje „božanstava“ iz EU i SAD.
U istočnoj srpskoj državi se, pak, iz vlasti permanentno nameće osećaj nacionalnog kompleksa inferiornosti naspram „naprednog“ Zapada. Po tom „pedagoškom“ narativu, mi Srbi zapravo i nemamo neke šanse da se ikada čak i poredimo sa nordijskim polu-bogovima, već eventualno možemo da stignemo standard zemalja Centralne Evrope, za šta će nam, pak, „biti potrebne decenije“.[iii] Ipak, ako je za utehu, „možemo u narednih deset godina da stignemo, pa čak i prestignemo“ neke od mediteranskih zemalja EU. Do guše zaduženu Grčku, Italiju ili Španiju? Inspirativno, nema šta…
Čemu ovo neprestano ruženje naroda, osim kao deo preuzetog zadatka? Jer, sa čisto pedagoškog stanovišta, to je pogrešno. Tako se ne diže duh onoga koga želiš da vaspitavaš ili popravljaš. Naprotiv. Stvara se ili kompleks, ili osećaj krivice, ili osećaj potisnutog besa, odbojnosti ili inata. „Izgubili smo radne navike, naši ljudi rade u inostranstvu još od gastarbajterskog perioda, ali nisu navikli da budu preduzetnici“, konstatuje veliki preduzetnički mag, Aleksandar Vučić. Ali to nije tačno. Svako ko je duže živeo u inostranstvu zna da su naši ljudi i te kako preduzimljivi, čim im okruženje pruži i najmanju šansu. Onakvu kakvoj ne mogu da se nadaju u partitokratsko-birokratskoj državi poput Srbije. Ili čim dobiju osećaj, inspiraciju da rade i žrtvuju se za nešto više od njih samih, više od svakog pojedinca. Da li današnja Srbija nudi takav osećaj, izaziva li takav polet?
Da li je neko čuo Putina da je na ovakav način ružio Ruse, čak i pre 15 godina, kada su još uvek bili zaglibljeni u Jeljcinovom blatu? Ili im je, malo po malo, otvarao nove mogućnosti i, još važnije, davao povod za vraćanje nacionalnog dostojanstva i dizanje patriotskog naboja, vodeći primerom. A, uz to, krenuo da vaspostavlja sintezu Crkve i države, znajući da bez moralnog temelja ni jedna društvena građevina, ma koliko spolja blistava, ne može dugo da stoji.
To je ono što rukovodstvo zapadne srpske države očigledno mnogo bolje razume od rukovodstva ove istočne. Zato se valjda, između ostalog, i bolje razume sa Rusijom, s kojom Srbi dele ne samo krvno srodstvo, već i zajednički duhovno-civilizacijski temelj. Koji apsolutno nije protestantski.
Nikolaj Velimirović je 1912. pozvan u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“. Kaže se da je tada „oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i upoznao se sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima“.[iv] Posebno se ističu njegove tadašnje reči, da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“.
Tada je to budući Vladika rekao ne samo da bi pozdravio svoje sunarodnike i braću i podigao im duh, već i da bi, onako srpski, javno bacio rukavicu Austro-Ugarskoj, i njenoj nezakonitoj, nasilničkoj aneksiji Bosne i Hercegovine. No, očigledno je da je tu postojala i jedna dublja nacionalna istina i uvid. Jer, sto godina kasnije, pravoslavna Republika Srpska je ta koja je, izgleda, pozvana da svojim velikim srcem i ljubavlju moralno diže i hrabri Srbiju. Onu Srbiju koja ni za hiljadu godina ne može – a i ne treba – da postane protestantski „dosadna“, ali može za samo nekoliko da se vrati sebi i svojoj istinskoj snazi.
Aleksandar Pavić
FSK
[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-potrebno-nam-je-sto-godina-promene-naseg-mentaliteta-da-bismo-se-priblizili-nordijskim-zemljama.html
[ii] http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=219288
[iii] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/ekonomija/2443387/vucic-srbiji-ide-dobro-ali-smo-daleko-od-nordijskih-zemalj.html
[iv] http://www.svetigora.com/node/617
slika http://www.telegraf.rs/english/1678288-putin-ordered-the-defense-of-serbia-and-republic-of-srpska-this-is-how-the-russian-federation-snubbed-the-west-for-the-serbs
Hm,hmm..na,mozda bukvalno prvom javnom nastupu,na RTS, Vucic je sa ushicenjem mladog radikala pricao,o Milanu Stojadinovicu, ocigledno,ni onda ni sada,nije imao “ nacionalni stav“, nego, indigo “ aero celje“, “ resavska skola““, malo Pasic,malo Stojadinovic,a o legendarnom,.. “ cici “ ,necu ni da pisem.Stanje,redovno,gde god se okrene,pedu je iza njega ali na tacni.
Hm,hmm,.a,onda “ nam “ se,nesto desilo… http://hitlerovi-pravoslavci.
Aleksandre nekako mi smeta što se ne izražavaš precizno, jer bi tada sve bilo mnogo jasnije, a podrazumeva se i tačnije. Počevši od toga da svoje mišljenje i stavove ne izražavaju države nego zvaničnici u tim državama. Ovde se govori o Dodiku i o vučiću. Dodik hoće i sme da iskaže svoj stav, i Srbi ga podržavaju. I vučić, takođe, izražava svoj stav, ali ga Srbi ne podržavaju! Dodik vodi državotvornu politiku prema RS i Srbima, dok vučić vodi ličnu politiku prema Srbiji i Srbima. Dodik pokazuje ljubav prema RS i Srbima, dok vučić pokazuje ljubav prema ličnim interesima i mržnju prema Srbiji i Srbima. Dodik želi da RS i Srbi budu konstitutivni i slobodni, dok vučić želi i svim silama se upinje da Srbija i Srbi budu kolonija i bez slobode!Ukratko i jednostavno, jer je i slepcu očigledno, Dodik voli i radi sve u interesu RS i Srba, dok vučić ne voli i ne radi u interesu Srbije i Srba!
Pitaš se: „Da li je neko čuo Putina da je na ovakav način ružio Ruse, čak i pre 15 godina, kada su još uvek bili zaglibljeni u Jeljcinovom blatu?…“ Normalno da nije! Putin je, kao prvo, čestit i istinoljubiv rodoljub! Čim ga krase te osobine ličnosti, taj i ne može da mrzi ni neprijatelja, a kamoli svoj narod i svoju državu! Po dosadaašnjim rečima i delima vučića prema Srbima i Srbiji svedoci smo da, bez obzira na njegov karakter, on ni Srbe ni Srbiju ne može da smisli, niti može Srbe da gleda žive, niti može Srbiju da gleda da postoji!! Ako to nije jasno Srbima u Srbiji, jasno je svim Srbima koji žive vam Srbije, pogotovo Srbima u RS!!