Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпија и Јелене Гаврић. У почетку Првог светског рата имао је непуних осам година. Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из хрватске 42. домобранске пешачке дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу. Оставши и без породице и без дома, козјим стазама се запутио у врлети Гучева да пронађе српске војнике. Заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева.Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао мајор Стеван Туцовић. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: „Чико, све су ми убили…”. Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?” Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: „Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?”
Цела чета је икорачила напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића.
Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.
Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: „Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш”. Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: „Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље”. Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао… Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину… Момчило стаде и даде му руку… „Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…”Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: „Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“. Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се… Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету. Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез. Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. доделио орден, а генерал Лепардије је рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“
НАРЕДБА ВОЈВОДЕ МИШИЋА ТОКОМ обиласка Дринске дивизије на Кајмакчалану, војвода Мишић се запањио кад је у рову видео једанаестогодишњег дечака у униформи. Строго је упитао мајора Туцовића шта дете ради на Кајмакчалану. – Господине војводо, каплару Гаврићу је непријатељ убио родитеље, седморо браће и сестара. С нама ратује још од Цера, био је на Колубари, прешао Албанију, дисциплинован је и рањаван – одсечно је рапортирао мајор Туцовић. По наређењу војводе Мишића истог дана је каплар Гаврић унапређен у поднаредника, а наредба је прочитана у свим јединицама српске војске.
Хапсили су га бивши непријатељи, аустријски официри у југословенској краљевској војсци. Два пута су га у логор затварали немачки окупатори, а пред стрељачки строј су га извели и партизани.
За јунаштво у бојевима на Гучеву и Колубарској бици мали Момчило унапређен је у чин каплара, најмлађег на свету. Почетком 1915. преживео је епидемије које су десетковале становништво Србије. Последњи се повлачио са својим „Дринцима“ под тешким борбама, јер је дивизија имала задатак да штити непрегледне збегове у клисури Ибра. Држећи се за шињел ратног поочима Милоша, мали Момчило је прешао преко завејаних албанских планина.
Кад су српски мученици стигли до мора, није било обећане савезничке помоћи. Умирали су на улицама. Тек после претње руског цара Николаја да ће потписати сепаратни мир с Немцима ако западни савезници не помогну Србима, стигле су „лађе француске“.
На Крфу је добио прву праву униформу, у којој је 1916. отишао на Кајмакчалан. Ратни друг, у цивилу учитељ, у паузи битака учио га је писмености. Наставио је с подучавањем у болници, јер су обојица били рањени. Једног дана дошао му је у посету непознат човек и поклонио му сат и швајцарски ножић. Био је то Арчибалд Рајс.
Малишана су задржали као „сина дивизије“. Један од ратника, кројач у цивилу, од старих шињела му је сашио униформу и шајкачу. Војници су му дали пушку са скраћеном цеви. На ножицама је носио старе опанке, јер није било тако малих цокула. У војним извештајима остало је сведочанство о дечаку Момчилу који није хтео да оде од топова и склони се у ров кад непријатељ заспе батерију ураганском ватром. – Нису могли да га задрже у рову. На крају су га пустили да повлачи конопце – окидаче топова.
После пробоја Солунског фронта пешке је стигао до Београда и наставио ка Словенији, где је на Караванкама бранио „браћу“ од Италијана.
Радио је многе послове у Шапцу и Београду док му неочекивано 1929. није стигао позив за регрутацију. Јавио се у касарну у Славонској Пожеги и рекао да је четири године ратовао, да је рањаван и носилац Албанске споменице. Официр Хрват издрао се и тражио да напише признање да лаже.Момчило није хтео то да уради и одлежао је два и по месеца у затвору. Аустријски официри који су водили нову југословенску војску, на сваком кораку су се светили ратним победницима, губитницима мира.
Мобилисан је пред Априлски рат 1941. у артиљеријски пук Војске Краљевине Југославије у Колашину. Са грозом се сећао те војске која му се распадала пред очима. Најодвратнији су му је били крађа и уништавање топова. С тугом се сећао како су „Дринци“ чували и пазили своје оружје. Његову дивизију заробили су Немци и окружили бодљикавом жицом, али је он успео да побегне.
1947. на врата нашег стана и тражили новчани прилог за „братски народ у Албанији“. Отац преко тога није могао да пређе, рекао је: „Не дам ништа Арбанасима. Осетио сам ја добро то њихово братство 1915. кад су нас убијали“. Због тога је осуђен на годину и по затвора.-Прича Гаврићев син.
Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Његова ратна судбина је „јединствена у свету”.
За јунаштво у бојевима на Гучеву и Колубарској бици мали Момчило унапређен је у чин каплара,најмлађег на свету. Почетком 1915. Преживео је епидемије које су десетковале становништво Сбије. Последњи се повлачио са својим „Дринцима“ под тешким борбама,јер је дивизија имала задатак да штити непрегледне збегове у клисури Ибра.
Извор Војна школа
