Značajno povećanje zarada i životnog standarda u Srbiji je moguće po dva osnova: Prvo, drugačijim modelom rasta, ravnomernijom raspodelom i pravičnijom poreskom politikom. Drugi osnov je povećanje minimalne zarade uz istovremeno smanjenje poreskog opterećenja rada, izjavio je ekonomista Goran Radosavljević za portal Nezavisnost.org.
Da je Srbija zemlja nelogičnosti potvrđuje se iz dana u dan u raznim sferama i oblastima društvenog života, i to više nije nikakva novost, ali da za samo par meseci od ekonomskog tigra postane zemlja u kojoj predsednik obećava da neće biti gladi i žeđi, je svakako neobjašnjiv paradoks koji do sada nije zabeležen.
Goran Radosavljević, profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju kaže u intervjuu za Nezavisnost.org da je Srbija jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi i da građani, zbog laži koje im se serviraju preko provladinih medija, nisu svesni da žive skoro najnižim standardom u Evropi. Radosavljević ističe da 4,5 miliona građana Srbije na mesečnom nivou ne može da zaradi ni 40.000 dinara i da je s tako malim platama i sve većom inflacijom gotovo nemoguće preživeti.
Kako ocenjujete to što se prema poslednjem izveštaju Evropskog zavoda za statistiku (Eurostat) Srbija nalazi među najsiromašnijim evropskim zemljama, ispred Albanije, BiH i Severne Makedonije?
– Srbija je u prethodnih desetak godina prema izveštajima EUROSTAT-a među najsiromašnijim zemljama Evrope, tako da ovaj poslednji rezultat nije iznenađenje. Ono što se u prethodnih deset godina promenilo je da su zemlje koje su bile ispod nivoa razvoja Srbije, pre svega mislim na Rumuniju i Bugarsku, sada daleko ispred nje. Poređenja radi, prema pokazatelju koji meri individualnu potrošnju po glavi stanovnika, Bugarska je 2011. godine bila na nivou od 44 odsto EU proseka, Rumunija na 47, a Srbija na 44 odsto.
A danas?
– Danas je Bugarska na 58 odsto, Rumunija na 79, a Srbija na 49 odsto EU proseka. Dakle, za 10 godina Rumunija i Bugarska su značajno povećale životni standard građana, nasuprot Srbiji u kojoj je taj standard više nego dvostruko manji od proseka Evropske unije.
Da li građani Srbije znaju da žive skoro najnižim standardom u Evropi?
– Jedan deo građana svestan je ove činjenice da živimo u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope. Međutim, kada vas neko svakog dana s različitih medija bukvalno bombarduje informacijom da živite u „zlatnom dobu“, itekako dolazi do izražaja čuvena Gebelsova tvrdanja da “1000 puta ponovljena laž postaje istina”. U nemogućnosti da putujete, što zbog niskog standarda, što zbog pandemije, mogućnost da vidite ili čujete kako stvarno drugi žive je ograničena. Stoga me ne bi čudilo da su mnogi građani poverovali da živimo bolje nego što nam se to čini.
Zašto u poslednjih deset godina, i pored velikih investicija i zaduživanja, nije porastao standard stanovništva?
– Standard stanovništva u prethodnih deset godina jeste porastao. To nije sporno. Međutim, relativno posmatrano porastao je tek neznatno što nije dovoljno da građani Srbije osete taj boljitak. Istovremeno, u odnosu na zemlje regiona, samo je Albanija imala sporiju konvergenciju ka prosečnom standardu EU u prethodnih 10 godina. Sve ostale zemlje brže su hvatale korak s prosekom Evropske unije od Srbije. Uz to, bruto društveni proizvod (BDP) je u apsolutnim iznosima porastao oko 16 milijardi evra, a javni dug oko 15,5 milijardi evra. Dakle, i ta osnova tog rasta standarda koji beležimo je pod velikim znakom pitanja, tj. može nam se lako vratiti kao bumerang u narednom periodu.
Rastu plate, ali još više cene. Da li je današnja prosečna plata vrednija od one koja je bila 2012. godine?
– S današnom prosečnom platom možete da kupite veći deo prosečne potrošačke korpe nego što je to bio slučaj pre deset godina. Danas je pokrivenost prosečne potrošačke korpe prosečnom zaradom oko 1,2, dok je 2012. taj odnos bio 1,4. Međutim, postavlja se pitanje s jedne strane poverenja u zvanične podatke, a s druge i relativni rast drugih u odnosu na nas. U svakom slučaju, realni rast zarade postoji i to je dobro, ali taj rast je daleko od dovoljnog da bi građani u proseku osetili značajni boljitak. To pokazuje i podatak da iako je prosečna zarada oko 550 evra, medijalna zarada je 383 evra, a najčešće isplaćena penzija je oko 148 evra.
Da li je u Srbiji moguće značajnije realno povećanje zarada i penzija s obzirom na rast BDP u poslednjih desetak godina?
– Značajno povećanje zarada je moguće po dva osnova. Prvi se tiče drugačijeg modela rasta u kome bi boljitak od rasta bio ravnomerno raspodeljen kako bi svi mogli da osete blagodeti tog rasta. To bi se postiglo drugačijom i pravičnijom poreskom politikom. Drugi osnov je povećanje minimalne zarade uz istovremeno smanjenje poreskog opterećenja rada, kako se teret prilagođavanja ne bi prebacio na privredu, tj kako bi za privredu bio najmanje neutralan. Ova oba pravca bi dovela do značajnog povećanja opšteg nivoa zarada i samim tim i životnog standarda građana.
Kakvu poruku šalju najviši predstavnici vlasti kada kažu da u Srbiji neće biti gladi, a do skoro su nas ubeđivali da smo ekonomski tigar?
– Vlast ekonomsku politiku vodi od izbora do izbora i u skladu s tim šta trenutno pokazuje istraživanje javnog mnjenja, takve se poruke i šalju. Glad u Srbiji svakako nije tema, ali verujem da ta poruka ima skriveno značenje i da je vlast nije sličajno poslala svojim biračima.
Zašto su hrana i gorivo među skupljim u regionu, pa čak i u Evropi?
– Cene hrane su u prethodnih godinu dana u Srbiji povećane za oko 14 odsto, što je jedan od najvećih prosečnih povećanja cena hrane u Evropi. Istovremeno, cena mesa je u proseku porasla preko 20 odsto. Ako na to dodamo i cene naftnih derivata koje su jedne od najvećih u regionu, dolazimo do zaključka da je za nekoliko miliona građana koji najveći deo svoje zarade troši na osnovne životne namirnice i energiju, inflacija nekoliko puta veća od zvanične. Odgovor na pitanje kako je došlo do toga da rast cena hrane bude toliki u zemlji koja je u velikoj meri poljoprivredna, verovatno leži u sistemskom nebavljenju i derogiranju poljoprivrede u prethodnih deset godina. Samo je bilo pitanje vremena kada će takva politika da dođe na naplatu.
Očekuje se rast cena i u narednom periodu. Kako će preživeti penzioneri i zaposleni od kojih većina prima penziju (150 evra) i platu (380 evra) znatno ispod proseka?
– Veoma teško i to je pitanje pre za predstavnike vlasti nego za ekonomiste. Građani će ako se ovako nastavi morati da počnu da se bave alhemijom, jer preživeti u ovakvim uslovima ravno je nadrealnom. S inflacijom koja se polako ali sigurno bliži dvocifrenoj, situacija postaje još kompleksnija.
Da li je u Srbiji došlo do velikog socijalnog i ekonomskog raslojavanja stanovništva? Kako objasniti da se i pored niskog standarda i malih plata, oko 80 odsto nekretnina proda u kešu? Ko su kupci?
– U Srbiji je u prethodnih 20 godina došlo do velikog raslojavanja stanovništva. To pokazuju gotovo svi relevantni izvori (npr. Džini koeficijent, odnos 20 odsto najbogatijih prema 20 odsto najsiromašnijih, odnos najviših i najnižih zarada i dr.). To raslojavanje vidljivo je na svakom koraku, pogotovu ako iz neke manje sredine dođete u Beograd. Imate s jedne strane svega oko 30.000 građana koji zvanično zarađuju preko 250.000 dinara, a s druge strane, preko 4,5 miliona građana koji ne mogu da dobace do 40.000 dinara mesečno.
To se ne vidi kada je u pitanju tržište nekretnina.
– Kada pogledate tržište nekretnina, stiče se utisak da je obrnuta proporcija. Promet na tržištu nekretnina u prethodne četiri godine je oko 19,1 milijarda evra, od čega oko 16,4 milijarde su iz sopstvenih sredstava. Jedino razumno objašnjenje za toliko gotovine u opticaju u zemlji koja je jedna od najsiromašnijih u Evropi je da dobar deo tog novca dolazi iz nelegalnih tokova. To pokazuju i mnoge nezavisne međunarodne studije. Ko su kupci i kako su sredstva ušla u sistem, te ko je to dozvolio, moći ćemo da saznamo tek nakon promene vlasti, jer siguran sam da kod postojeće ne postoji politička volja da se taj problem otvori.
Prema nekim podacima, gotovo jedna trećina ljudi u Srbiji je u riziku od apsolutnog siromaštva i socijalne isključenosti. Da li bi trebalo iz budžeta značajnije povećati sredstva za socijalnu pomoć ugroženim kategorijama stanovništva?
– Kada govorimo o budžetu, uvek je prvi prioritet efikasnija alokacija postojećih sredstava, pa tek nakon toga povećanje sredstava. Boljom alokacijom ostvarile bi se uštede sredstava koja bi mogla da se iskoriste za finansiranje novih politika, poput socijalnih penzija. Povećanjem izdvajanja za socijalnu zaštitu, obezbedila bi se veća i bolja pokrivenost i smanjilo siromaštvo.
Koliko u ovom trenutku iznosi dug Srbije?
– Ukupan javni dug opšte države je oko 31 miljarda evra, od čega je spoljni javni dug oko 18,5 milijardi evra. Dinamika zaduživanja je u prethodnih deset godina bila veoma visoka što je dovelo do dupliranja neto zaduženja u odnosu na 2011. godinu. Posebno je zabrinjavajuća dinamika rasta javnog duga od početka pandemije. Ako nastavimo ovim trendom, javni dug preti da postane problem.
Najavljuju se nova zaduženja. Kako će se toliki dug odraziti na ekonomsku stabilnost zemlje?
– U ovom trenutku javni dug ne predstavlja veliki problem za ekonomsku stabilnost zemlje. Dok god imamo privredni rast i rast prihoda budžeta iz kojih se taj dug vraća i dok god su kamatne stope istorijski niske. Međutim, dinamika rasta duga, valutna struktura (dominira dug u stranim valutama), kao i činjenica da se sve više zadužujemo kod bilateralanih donatora i da bi kamate uskoro mogle da počnu da rastu, ukazuju da bismo u bliskoj budućnosti mogli da imamo problem sa servisiranjem duga. To bi se onda odražilo na pad privrede i loše ekonomske performanse zemlje.
Da li vlast novac poreskih obveznika troši domaćinski?
– Svakako ne i ima mnogo primera za to. Mislim da je poslednji u nizu raspisivanje tendera od čak 450 miliona evra za izbor partnera koji treba da uspostavi brodski linijski saobraćaj u Beogradu. Istovremeno, svedoci smo enormnog rasta troškova investicija u infrastrukturu gde smo probili i neke evropske rekorde u koštanju kilometra autoputa ili rekonstrukcije gradske ulice. Sve to ukazuje na sumnju u postojanje korupcije i kriminala, pa je teško govoriti o domaćinskom upravljanju sredstvima poreskih obveznika.
Šta im najviše zamerate kada je u pitanju trošenje novca iz republičkog budžeta?
– Najveća je zamerka upravo na netransparentnosti. Vlast je u prethodnih 10 godina patentirala pravilo po kome se pod izgovorom strateškog partnerstva, javna sredstva dele diskrecionim odlukama predsednika države, koji pak nije nadležan da to radi. Drugo, neplansko trošenje budžetskih sredstava je takođe prisutno. Poslednji primer je podela 100 evra mladima ili 20.000 penzionerima. Iako ne znamo tačno kriterijum po kome su ova sredstva data, znamo da je država potrošila (ili planira da potroši) ove godine najmanje 450 miliona evra.
Nije sjajna ni energetska situacija. Koliko će nas koštati kolaps u EPS-u?
– Za sada nas taj kolaps košta nekoliko stotina miliona evra usled interventnog uvoza struje. Indirektno će nas koštati mnogo više jer je potrebno sanirati posledice havarija i obezbediti da se iste više ne dešavaju. Za te pare smo mogli da izgradimo nove kapacitete za proizvodnju struje ili da rešimo probleme s emisijom štetnih gasova iz svih termoelektrana u Srbiji.
Kako komentarišete proteste poljoprivrednika širom Srbije?
– Poljoprivrednici su ostavljeni na milost i nemilost rastu cena pred prolećne radove. S jedne strane su inputi značajno porasli (derivati nafte, veštačko đubrivo, sirovine za setvu i dr.), te stoga smatram da sa pravom protestuju. Mislim, takođe, da je potrebno da država vrati makar deo akcize za dizel za poljoprivredu.
Kako ocenjujete tzv. Maršalov plan za Crnu Goru, posebno povećanje minimalne zarade sa 250 na 450 evra uz istovremeno ukidanje doprinosa zaposlenih za zdravstvo? Da li bi takav ili sličan program trebalo primeniti u Srbiji?
– Taj plan je jedan od načina da se za kratko vreme poveća prosečni standard građana. Smatram da je potrebno sličan program primeniti i kod nas, uz određene korekcije koje bi odražavale specifičnosti u Srbiji danas.
autor:Velimir Perović
