U poslednje vreme se često čuje reč „autošovinizam“. Pokušao sam da je razumem, ali ide teško. Na kraju sam shvatio, da je to pojava kod nekog naroda ili njegovog dela, u našem slučaju i kod jednog dela Srba. Ispostavilo se, da su to oni Srbi, koji ne vole sami sebe. Na brzinu, ako se tako zaključi, deluje porazno. Mrzeti svoj narod, svoje običaje, tradiciju, izgled, ponašanje, izražavanje i tako dalje, to je svakako ružna pojava. Međutim, ima tu i nešto što se pojavljuje, provlači i opstaje. Znači nešto od toga ružnog – negativnog, hteli ne hteli postoji.
Kako sam već u poodmaklim godinama, više sam orijentisan gledanju televizije, čitanju, pisanju.
Čitajući na primer štampu, nailazim na sijaset grešaka. Ne bih da ih nabrajam. Samo jednu. Novinar piše u „Politici“ prigodan članak o našem Nobelovcu Ivu Andriću. U naslovu je „Ivo“, a već u tekstu je „Iva“ (u nominativu). U izgovorima na televiziji, retko ko će reći „trebalo bi da..“. Skoro svi izgovaraju „trebamo“ to i to. Da ne pominjem popularni šlager, gde pevač peva: „trebaš me, trebam te“.
A kako izgledaju učesnici govornih emisija, gosti, kako sede raskrečenih nogu, kao u kafani. Mislim još neotesanije. Noga preko noge, ali preciznije, cipela na kolenu, tako da se gost ili voditelj može poigravati sa čarapom, ili ako je nema, sa pertlama patike. Trenutno je zavladala moda kod muških, da se košulje ne upotrebljavaju, već (obično crne) majice ispod sakoa. To su „bezkošuljaši“, kako sam ih ja nazvao. A već od ranije poznate „šaldžije“, sa debelim šalovima oko vrata, usred leta ili proleća. Na šta liče? Krezubih, nažalost ima svakodnevno. Profesora, penzionera sa tamnim zubima, ako ih uopšte ima. Onda dolaze mlađi, sa svežim frizurama, nameštenim ispred same emisije, gde se trude, sa ukočenim vratom, da ne povrede lakirane poteze frizera. Odjednom se pojave „umetnici“ sa razbarušenom na sve strane, kosom.
Zašto mi sve ovo pada u oči? Zašto mi smeta?
Iskreno govoreći, sam sam kriv.
Mnogo sam putovao po Evropi, gledao muzeje, sedeo na Akropolju danima, u Luvru „boravio“ mesec dana, išao u Holandiju zbog Vermera i Van Goga, Budimpeštu zbog Vazarelija. Slušao klasičnu muziku sve do današnjeg dana. Čudom se čudio, šta se sve stvaralo od Antičke Grčke, Pompeje, velike Rimske umetnosti, Vizantije rasute svuda, a kod nas najviše, raskošne Renesanse. Mnogo, mnogo. Srećan sam zbog toga.
Nisam bio žalostan, što smo mi Srbi u Srednjem veku, u najvećem procvatu evropske umetnosti mnogo zaostali. Zbog čega? Pa zbog Turaka i ropstva od 5 vekova, u jadu i bedi. Jedva dočekasmo slobodu od napasti, uz strašne žrtve. Nisam bio žalostan, jer se nije moglo drugačije, u ropstvu. Imali smo i mi šanse da se „vinemo“ u stvaralaštvu i kulturi, ali nam ne dadoše Osmanlije.
E sada, opet dođosmo do našeg vremena, kroz stalne ratove i velika stradanja. Sada nema više Turaka, ali ostadosmo nekako prilično zapušteni u oblastima, koje se jasno vide u pojavama, koje sam naveo u početku. Kada sve to vidim, da li sam i ja pomalo autošovinista? O tome je reč. Razmišljam o ovome duže vreme. Nekako sve mi se potvrđuje, da jesam pomalo.
Evo u jeku borbe za rekonstrukciju Konaka serdara Jovana Mićića u Arilju, starog 200 godina i njegovog vraćanja na staru, originalnu lokaciju, kako se to radi u svim civilizovanim zemljama, borbe koja traje 15 godina, održava se Godišnja skupština našeg Udruženja građana Arilja za spas Konaka. Imamo probleme sa vlastima (ne podršku!). Ide vrlo teško, iako imamo podršku Vlade R. Srbije, Ministarstva kulture, Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i grupe građana Arilja. Kakva NERAVNOTEŽA u snagama! Gde su sila i moć? Šta mislite, na kojoj strani?
Prosto je apsurdno!
I sada, dok traje naša borba, nas nekolicine, takoreći šake ljudi, ide teško. Ljudi su nezainteresovani, nema masovnosti, ponešto kažu, „u pravu ste, ali…“. Nisu zanosni, posvećeni, ne znaju suštinu borbe, to je za njih mnogo komplikovano. Kažu mi prijatelji: “Ne vredi vaša borba, ne zanima ih Konak, kultura u celini. Maline su im u glavi, ništa više“.
Možda je rešenje, boriti se za istinu, pravdu, legalitet, za prave vrednosti, protiv loših pojava, koja idu u prilog njihovih nastajanja u obliku autošovinizma.
Nema Turaka više, ali ostao je trag u ljudima, neki pečat, koga oni nisu svesni da postoji. Eto, ja sam osuđen da ga vidim, prepoznajem. Nisam baš srećan zbog toga, priznajem.
9. 7. 2025.godine Mišo M. Mladenović
Beograd akad. slikar i pisac
Nema to veze sa osmanlijama mi smo primitivan narod besobrazan i raspojasa bahat .
Zivim u centru grada svako vece na desetine motora prodje sa preglasnim auspusima jeci pola beograda to nigde u vecem gradu u evropi necete cuti ni u sloveniji ali nigde .
Nas primitivizam se ogleda u svemu na svakom mestu.