Kažu, posle, ne valjaju kafane. Šta ne valjaju? Samo mi je žao što ih lično nisam izmislio. Elem, jednog od ovonedeljnih dana dodjem u jednu od „naših“ kafana, a u njoj samo jedan gost (nije kriza, samo se tako oblačimo). Sednem sa njim, a već znam da mu je to, bar, treće pivo, i da će mi dati temu za razgovor i za pisanje.
„I bi svetlost“. „Je li“, poče odmah moj sagovornik, „što ti nisi bio na Galovićima?“ „Kad“, iskreno se iznenadih. „Šta kad? Pa sad kad je dolazio Vučić.“, nastavlja sagovornik koji Galoviće, par stotina metara udaljene od svoje kuće pohodi samo kad to treba. Nekome… „Pa, bio sam… Službeno“, pojašnjavam, ali, sagovornik me i ne čuje.
„Šta si bio? Ja sam bio na 10 metara od njega“, ne bez ponosa kazuje on. „Čestitam“, kažem najiskrenije. „Da ti kažem nešto“, nastavlja moj sagovornik, „svaka njemu čast. Sve što je obećao, ispunio je“. „Konobar“, zovem ja turu, računam da je to najpametnije što u ovoj situaciji mogu da kažem. „Ozbiljno ti kažem“, uporan je sagovornik, „samo sam bio za Miloševića, i sad za njega. Ovo ostalo ni „biiiiiip“ ne vredi“. Pošteno. Ko priznaje, pola mu se oprašta.
Milošević. Pa, bio je mlad i lud. Sad više nije mlad. Pamet mi nije jača strana, a jezik, em dugačak, em neposlušan, pa… „A, dobro, reci ti meni šta je tebi dobro? Nisi se ženio, ostao si bez posla, bez penzije, krpiš od danas do sutra…“, pitam najiskrenije, pošto mi na sve napred navedeno treba bilo kakvo pojašnjenje. „Dobro“, kao iz topa će sagovornik, „ne valja sad, nije valjalo ni pre, ali, ja mu verujem da će za dve- tri godine biti bolje“.
„Kad si čuo da ti je to rekao?“, uporan sam ja. „Paaa, ima jedno pet-šest godina“, natrčava sagovornik na „istraživačko novinarstvo“. Sramota me bilo da se krstim, a bila je jedna od onih prilika da se u tu svrhu upotrebi i levica. Nastavio je moj sagovornik i dalje da nešto priča na istu temu, ali, stvarno ga nisam više slušao. Obuzeo me je nesvakidašnji mir i spokoj. Bio sam na ivici da potražim stručnu pomoć, ali, uvideo sam da neki drugi imaju prednost. Neka mene…
