Sajam

0
991
Dejan Ilić / Foto: YouTube Screenshot

Ako se razbolim i stvar krene po zlu, obećaj da ćeš me ostaviti da umrem kod kuće – slutim da je to juče bila obaveza na koju su se jedni drugima zaklinjali žitelji širom Srbije. Ako sam u pravu, tom zakletvom raskinut je društveni ugovor između žitelja i države. Slike sa Beogradskog sajma juče su uznemirile sve, kako to i inače biva sa logorskim slikama. Da se ne lažemo: to na sajmu liči isključivo na logor i ni na šta više; sa bolnicom to nije imalo ni blage veze.

Pokušajmo da budemo racionalni. Država se već obavezala da će se starati za naše zdravlje. Juče je pak htela da nas uveri da će se o našim životima najbolje starati ako nas smesti u – logor. S tim što logor ne naziva logorom, nego bolnicom. Treba beskrajno verovati državi da se ne bi verovalo svojim očima. Stoga pitanje: koliko zaista žitelji Srbije veruju ovom režimu i osobi na njegovom čelu? Mera tog poverenja direktno utiče na to šta vidimo na slikama sa sajma – logor ili bolnicu.

U epidemiji kao što je ova, uspeh/pobeda zajednice nad bolešću zavisi od međusobnog poverenja. Niti država može sve da obavi sama. Niti njeni žitelji mogu sami sebe da sačuvaju. Neka mi čitalac oprosti na teškim rečima: laž je da se sad vaga između održanja ekonomije i masovnog čuvanja zdravlja. Mnogo više je u igri od novca. Članovi zajednice odlučuju da li će verovati institucijama ili ne. Tek posle toga, kada se stabilizuju institucije, može se pričati o izboru jedne od više mogućih politika između dve krajnje opcije.

Da Vas podsetimo:  Da li će 27. juna biti potpisano priznanje nezavisnosti Kosova?

Umesto poverenja, ovdašnji režim se oslanja na strah i silu. Građani se zastrašuju da se ne bi suprotstavili sili. Sila stiže iz domena države, a opravdava se medicinskim razlozima. Struka je stala iza sile. Otpor se generiše u zoni privatnosti. Žitelji Srbije navedeni su da biraju između dostojanstvenog života (što podrazumeva i dostojanstvo u bolesti) i golog preživljavanja lišenog svakog dostojanstva. Verujem da će dostojanstvo prevagnuti. Loše je, međutim, što su ljudi uopšte postavljeni pred takav izbor.

Zamislite sebe kao zaraženu osobu sa lakšim simptomima bolesti. I sad se zamislite na jednom od ležaja na sajmu. Okruženi ste drugim bolesnicima, a sve vas okružuju naoružani vojnici. Da li ste sigurni da su svi oko vas lakše zaraženi? Tako su odredili doktori, reći ćete. Da li verujete doktorima? Pod pritiskom, oni vrše trijažu i raspoređuju pacijente. Da li je svaka njihova odluka ispravna? Koliko dana ćete provesti u hali? Šta ćete tamo raditi? Šta će biti sa vašim bližnjima, dok ste vi u hali? Kako ćete komunicirati sa njima?

Ovo su sve normalna, obična, ljudska pitanja. Da li je iko odgovorio na njih? Nije. Zašto nije? Pa zato što Kinezi ne znaju naš jezik. Kakve sad veze Kinezi imaju sa nama (izuzev virusa)? Pa sajam je njihova ideja, kažu domaći stručnjaci. Pa dobro, neka je njihova, ali šta domaći stručnjaci misle o tome i kako oni odgovaraju na sva ona normalna, obična, ljudska pitanja? Da im stvari približimo – veliki broj njihovih kolega već je ili će biti zaražen, da li će i oni na ležajeve u hali?

Ležajevima u hali, režim šalje poruku da ništa ne veruje žiteljima Srbije. Oni su nezreli, maloumni, ne haju za svoj život – tako ih vidi režim. Zato režim za njih podiže logore. Ni žitelji Srbije ne veruju režimu, pa se po kućama jedni drugima zaklinju na građansku neposlušnost. Svaka razumna osoba mora se zapitati kako smo i zašto došli u ovu situaciju. Svaka razumna osoba zna i odgovor na ovo pitanje, ali sad nije vreme da se taj odgovor elaborira.

Da Vas podsetimo:  Vidovdan, leta gospodnjeg 2020.

Režim mora što pre da stekne poverenje građana, jer merama poput ležajeva na sajmu, bez ikakvih dodatnih objašnjenja, samo produbljuje jaz i svima otežava stvari. Kako bi to poverenje moglo da se obnovi? Na pamet mi pada jedan način – prvi čovek Srbije zajedno sa čitavom vladom mora da dâ garancije da se posle ovoga barem jedno vreme neće baviti politikom. Ni on ni njegovi neće se kandidovati na izborima, niti će biti nosioci lista, barem dok se ne završi jedan politički ciklus.

Time se ni približno ne bi sve rešilo, ali bi svakako odagnalo sumnju da ovaj režim sve poteze povlači kako bi sačuvao sebe a ne žitelje Srbije.

Dejan Ilić
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime