Sajber pismo- videli se nismo!

0
515
Foto: printscreen ( ozonpress.net )

„Bojim se dana kada će tehnologija nadrasti međuljudske odnose. Svet će dobiti generaciju idiota.“ (Albert Anštajn)

Dragi ljudi dobre volje, malko ću izokola, ne zamerite! Čitkaram neke portale, jutarnjeg razmrdavanja radi, da krenu vijuge i sve drugo što treba. Tag parada ponosa, iskoči nova seksualnost…da vidimo čega smo se to posle Frojdove revolucije dosetili…Pišu o digiseksualnosti. Probudih se odmah, bingo! Radi se o slučaju tridesetpetogodišnjeg Japanca koji se zove Akihiko Kondo. On se oženio hologramom Hatsune Miku, koja je slavna ličnost japanske sajber spejs industrije. Ona mu se obavezala na doživotno poštovanje, i čovek je bio ushićen i zadovoljan. Izlišno je da dodamo da je to bilo virtuelno, čovek se i takvom poštovanju danas raduje. Jedno je sigurno, biće dosledno. Čitava priča dopunjena je i terminologijom. Govori se o digiseksualnosti prvog talasa (gde se nova tehnologija koristi za pronalaženje partnera) i drugog talasa (gde je sama tehnologija deo seksualnog identiteta, dakle, tehnologija je objekat seksualne želje).

Sledeće što sam pročitala, iako sam dobila poriv da odmah zatvorim pretraživač, ticalo se devojčice od 16 godina, izvesna Greta Thanberg. Ona je odbila da ide u školu iako je odličan učenik. Suočila se sa saznanjima o ekološkim problemima i shvatila je apokaliptični scenario, koji je realan. Rekla je da nema razloga da uči i osposobljava se za budućnost koje verovatno neće ni biti. Obradovalo me je ovo dete, hvala mojoj slaboj volji što ipak pređe na drugi portal!

Juče sam bila na Konferenciji za novinare koju je organizovala Unija sindikata prosvetnih radnika. Radilo se o našoj deci i njihovom nevoljnom, nametnutom „kampovanju“ po školama. Da će da se izrodi nekakav novi Vudstok iz toga, pa i da se žmuri. Gimnazijalci ostaju u školi i do 11 nastavnih časova dnevno. O produktivnosti njihovog rada, volji te dece, uslovima u kojima rade njihovi profesori od kojih se traži da budu animatori na tako niskim obrtajima mentalne usredsređenosti dece, ocenjivanju zahvaljujuću „kompetencijama“ koje profesor dobije nakon dvodnevne obuke, osećaju tog čoveka koji drži nastavu i ocenjuje, a da zna da u tome ne može da bude stručan, i o ciljevima svega toga, ne treba ni govoriti! Baš bi to bila jedna jadna i degutantna pohvala ludosti, u stvari pre banalnosti. Ja ovo pišem jer na toj Konferenciji nije bilo roditelja, i to me je do suza dovelo. Zato naslovih ovo obraćanje roditeljima baš ovako, kao sajber pismo, jer se videli nismo.

Da Vas podsetimo:  Bitka za bojkot

Dragi roditelji, nije ni čudo što smo se, izgleda, utopili u tu naredboprimalačku i poslušničku apatiju. Nije više vreme da se, kao generacija, pitamo da li smo ljudi slobodoumlja ili straha. Prohujalo je to naše, sa nekim vihorom, i toga budemo svesni na svakoj novoj proslavi neke godišnjice mature. Gase se iskrice pod teretom egzistencije. Ali, kako smo postali tako loši za svoju decu? To se pitanje ne gasi, a evo kako smo loši: pustili smo banalnost zla da vršlja oko nas na svim nivoima. I nema kraja tom zlom naumu, ne očekujte da će da stane.

Postoji jedan, u sferi društvenih odnosa, dobro poznat aksiom. Ja ga od milošte zovem Perovo pravilo, sa finim, karakteristično srpskim akcentovanjem, lakše mi da se srodim i prihvatim: Svako teži da dosegne granicu vlastite nesposobnosti. A nesposobno i zlo zajedno, to ne valja. A sada smo pustili da takva kombinacija vršlja i među našom decom i uređuje im život po svojoj meri. Pametne table, telefoni, dnevnici i birokratske, do sterilnosti uredne i besprekorne procedure za procesuiranje svake moguće radnje, pa i kijanja na času, neće našoj deci doneti obrazovanje i slobodan um, koga smo se mi, izgleda odrekli. Pa oni su, nakon devet sati nastave, koliko god tu truda sa obe strane bilo, gotovo hipnotisani, otupeli. Mi žmurimo i ćutimo, pristali na svoju hibernaciju. Živimo život čekajući da prođe.

Bez odgovornosti za svoju decu. A jasan dokaz da moramo da se trgnemo jeste odsustvo naše reakcije u ovoj situaciji. Skaradne i potpuno apsurdne, nepedagoške prakse nameću se kao zamena za nastavu, ometaju kontakt bistre glave, oči u oči. Isprečilo se tu mnogo posrednika. Vaspitanje ustupa mesto nekakvom bezličnom „učenju na daljinu“, gledamo se preko nekog ekrana, vaspitavamo se telefonom, deca sebi kupuju neku zbućkanu hranu jer mi ne stižemo drugačije, pa, može li to? A oni koji su tvorci čitavog tog reformatorskog scenarija, koji pritom nema jasno određen cilj pa reformiše nasumično, nisu, za razliku od ćorave koke, ovoga puta ni jedan jedini argument u prilog ovakve maratonske nastave, ocenjivanja bez kompetencija i predmeta čiji je sadržaj u najmanju ruku didaktički sporan i u svakom pogledu sumnjiv, uspeli da dotaknu.

Da Vas podsetimo:  Davno je rečeno: nekada nije normalno biti normalan...

Dragi roditelji, najozloglašeniji eksperiment u posleratnoj psihologiji sproveo je profesor sa Jejla, Stenli Milgram. Eksperiment je okupio ljude u ulozi učitelja i učenika. Svaki put kada učenik da netačan odgovor, učitelj bi morao da pusti elektrošok, a jačina struje je išla od početnih 15 do maksimalnih 450 volti. Učenici su bili u drugoj sobi, i naravno da im ovaj elektrošok nije zaista pušten. Ali, 65% učitelja je rešilo da ide do kraja i pusti maksimalan napon kao kaznu, jer učenik nije prepoznao neki pojam ili događaj. Ovo je poražavajuće. To što znamo da koristimo pametne uređaje nije nam kultivisalo bazične ljudske osećaje i doživljaje. Banalnost zla je izraz koji je Hana Arent smislila kako bi opisala Adolfa Ajhmana, jednog od arhitekata Holokausta. Iste godine je Milgram objavio rezultate svog eksperimenta i Hana Arent promovisala banalnost zla, bilo je to 1963.

Ja bih mnogo volela kada bismo sada jasno odreagovali i na to vas pozivam. Bojim se da se nekakva banalnost zla baš zaigrala i da se testira naša otupelost, a da nam se deca u sličnu otupelost na silu uvode. Evo, ja pristajem da budem taj „stoti majmun“ koji prevali društvo u kritičnu masu, kako bi se odreagovalo. Taj stoti prevagne i onda svi shvate šta treba da rade, a ovde je to barem potpuno jasno. Nadam se da je ostalih 99 ljudi spremno i da znaju o čemu govorim. Ako to nije tako, praštajte, ja ću i dalje da budem „stoti majmun“ i čekam vas! A decu molim da u ime njihove divne poslušnosti, koju pokazuju prema roditeljima i svojim školskim pedagoškim uzorima, i dalje nastave tako. Ja sam mojoj i drugoj deci na tome zahvalna. Ali, prvi put ih molim da u ime iste te poslušnosti ovoga puta i oni budu neposlušni i tako nam pomognu u borbi za njihovo slobodoumlje, a protiv straha. Pomenula sam na početku šesnaestogodišnju Gretu, ona je znala šta u ime svoje budućnosti treba da uradi. Znaćete i naša deca!

Da Vas podsetimo:  Sve će rešiti SNS stručnjaci na pogon partijskog guranja

Završila bih jednom pošalicom, da spojim ove teme sa početka. Pitaju studenta nekog fakulteta, nije važno kog, Da li zna šta je sajber seks. A on se začudi: Sajber, šta??? Ako ovako nastavimo, naša će deca na testu odgovarati na pitanje: Šta je sajber profesor? Pa, ako kažu Sajber, šta?, onda će im neki roditelj iz druge sobe pustiti elektrošok, i tako do 450 volti. Da li biste pristali da u rukama držite taj daljinac, jer su tako od vas tražili? Da li biste pristali da hodate naopačke, na rukama, jer su tako od vas tražili? A sledeće pitanje na testu bilo bi: Šta je sajber čovek? I ko sada drži daljinac?

Ne dajte se banalnosti zla! Nije još sve gotovo! Hvala vam, čeka vas „stoti majmun“!

Katarina Majstorović
doktor filozofije, etičar
Izvor: ozonpress.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime