U Mongoliji, priča Rade, nikada nisu čuli za Srbiju, ni za Beograd, poneki starac se seća Tita, kome smo sve dali a uzeo nam je više od toga. Ali Novaka znaju i po imenu i po delu i po nadimku. Znaju ga i vole ko svoga.
Piše: Mišo Vujović
On nije zaboravio odijum sveta prema nama. I kada su nas zatvarali u geta, izolovali kao gubavce, bombardovali kao Nemce, satanizovali kao globalno zlo, predstavljali kao monstrume, sudili nam kao nacistima, trovali osiromašenim uranijumom, deponovali i pretapali opasne supstance, revizionističkim skalperom operišu pamćenje, kroje nam svest i moral po njegovoj utrnuloj savesti…
I šta već nisu uradili da nas slome, rašrafljujući nas spolja pritiscima, iznutra reformama obrazovanja i javnog morala…
E sve im je uzaludno još smo živi i žilavi, ponosni na svoje pretke, istoriju koja se peva, mitove i legende, vrhove, padove i vaskrsenja, bez koga nema života u večnoj svetlosti Tvorca.
Bili su jedinstveni u mržnji prema nama, kao što zdušno otrov bljuju na Njega, srpskog Feniksa, izraslog iz ruševina jednog strašnog vremena, obeleženog okupacijom duha, bombardovanjem pamćenja i fizičkim razaranjem tkiva.
Tada se zakleo da će im vratiti prkosnim osmehom, podignute glave, penjući se po njihovim pravilima, na pobednička postolja sporta za odabrane, širom sveta.
I održao je obećanje, razdužujući dug precima, zadužujući primerom potomke, pokazujući da snaga duha, uz srce sokola može da vine čoveka sa ivice života iznad granice pamćenja.
U Mongoliji, priča Rade, nikada nisu čuli za Srbiju, ni za Beograd, poneki starac se seća Tita, kome smo sve dali a uzeo nam je više od toga. Ali Novaka znaju i po imenu i po delu i po nadimku. Znaju ga i vole ko svoga, kao i ostali mali narodi jer igra protiv svih kao da je izašao iz Servantesove beležnice.
Znaju ga širom planete – silnima je moćna mora, slabima infuzija i podstrek da se bore za svoje mesto pod kapom nebeskom.
Malo je ko uspravio i ponosom ispunio grudi naroda kao Nole.
Sada u Americi je ponovo sam protiv svih, uzdignut iznad sebe i njih korača do trona, boreći se i protiv igrača na terenu i bučne publike i medija koji pokušavaju da ga omalovaže i dekoncentrišu, ali ga snaže još više motivišu.
I nema taktike protiv mehanike u glavi – čeličnog uma i lavljeg srca, programiranog da pobeđuje najače. I kada gubi, sa osmehom prihvata poraz – što samo veliki ljudi mogu, da ne pokleknu već sa nogu stoički i muški i slabost da nose, da bez grča na licu, uz stisak ruke, uspravne glave napuste arenu. Pokazujući i u tom trenu, da izgubljena bitka ne čini ishod rata i ako posustane telo, duh se ne predaje. Možda ponekad, krijući i suzu pusti, kada se zatvori u odaje, ko svi ljudi koji su nadrasli vreme ili u njemu uspešno traju, ali i u porazu ne znaju za predaju.
Takav je naš Nole, počasni građanin sveta, simbol otpora svih malih i potlačenih, počasni stanovnik mog rodnog grada, u kome napokon neko kršten vlada, i ko je svestan da i to malo pažnje u rodnom gradu Noletovih predaka, znači mnogo oronulom Nikšiću koji se vraća izvornom biću starog gradskog šmeka, porobljenog palanačkim duhom, nekih mračnih sila….
Bravo Marko, mladi izdanče moćne loze! Noletom si ojačao Nikšić, Nikšićem okrepio Novaka.
Hvala i Tamari, mojoj i Noletovoj Čevljanki, odbornici u nikšićkom parlamentu, na očitanoj lekciji protivnicima ovog čina, da Nikšić prigrli vrlog sina, nepobedivih gora. Njihovu teskobu sitnih podanika depersonalizovanih lutki u skupim odelima sa mirisom kokaina nije lako opisati, ali sama činjenica da su na drugoj strani, govori sve. Osporavati Novaka je isto što i proglasiti Teslu šarlatanom.
Još samo korak do nedostižnog trona pa neka gori Amerika u ove lepe jesenje dane, na otvorenom prvenstvu moćne Amerike, bez pompe i talambasa, Novak će pomeriti granice otvoriti nove stranice ne samo svetskog tenisa već mere kako se i malim moćima grade grandiozna dela!
Napred Nole, sokole!
