Srbija u sadašnjem trenutku nije zemlja koja može da se svađa sa onima koji su joj potrebni kao ekonomska, politička ili makar humanitarna podrška. Ali, Srbija nikad nije bila i zemlja koja će ćutke da prelazi preko onog što prelazi granicu lepog ponašanja . I kada to kažem, mislim, pre svega, na nešto što je odista u prošlosti nezabeleženo. Posebno da su ambasadori stranih zemalja, velikih ili malih, svejedno, glasniji i od domaće opozicije u kritici aktuelne vlasti u našoj zemlji, držeći joj lekcije o našim unutrašnjim stvarima.
Istina, mnoge je u tome ohrabrio još premijer dr Đinđić. On je na prvu sednicu „demokratske vlade“ pozvao i američkog ambasadora. Oni koji metanišu „demokratskom“ i „prvom“, zaboravljaju da je Srbija još početkom prošlog veka imala demokratskiji ustav od mnogih kojima su danas puna usta „demokratije“ i koju bi da je „tomohavkama“ i osiromašenim uranijumom nametnu. A, zapravo, od država u severnoj Africi, preko Bliskog i Srednjeg Istoka – stvaraju pustoš i leglo međunarodnog terorizma.
Dakle, reč je o lekciji koju nam je održao nedavno američki ambasador Kirbi, pitajući nas – a zašto zovemo predsednika Putina na godišnjicu oslobođenja Beograda, a ne i predsednika Ukrajine?! Čovek zaboravio da je još Bečkom konvencijom ustanovljeno ponašanje diplomata.
Ne sačekavši ni da to zaboravimo, javio se hrvatski ambasador sa pitanjem – a zašto deci hrvatske nacionalne manjine ne delimo besplatne udžbenike. I definitvno me je ubedio da su sadašnje kolege u listovima koji to objavljuju ili zaboravili na srpski nacionalni ponos, ili su negde diplomirali u podaničkim školama, gde ne postoje lekcije da se na pitanja koja su, pre svega, netačna ili diraju u nacionalni ponos – postavljaju potpitanja.
Recimo – koliko je deci srpske nacionalne manjine, koja je u „bljesku“ i „oluji“ jednostavno izmeštena iz Hrvatske u Srbiju, uopšte omogućeno da uče školu, makar i bez besplatnih udžbenika, tamo gde im je pradedovina?!
Slobodna, nezavisna i istinita novina je samo ona koja ne vređajući nikoga, uvek objavi celovitu istinu. Ili bar potpitanjem podseti onog koji kritikuje našu zemlju, s pravom ili ne, i na to da objasni i drugi deo istine. U primeru Hrvatske je – spor, zanemarljivo prihvatljiv trend rešavanja problema proteranih Srba, a ne klasičnih izbeglica.
Aktuelna vlast o tome često, iz mnogo razloga, ne može ili ne treba da raspravlja. Ali, to ne znači da mediji ignorišu činjenicu da ambasadori po Bečkoj konvenciji nisu ti koji su prisutniji u medijima zemlje u kojoj su akreditovani i da se ponašaju kao nekadašnji gubernatori u kolonijalnim zemljama. Zar nam je odista bitno da za svaki potez pitamo Kirbija ili bilo koga drugog ambasadora – a da li smo to dobro uradili. Dovoljan nam je tutor MMF.
U tome je problem, Za to smo sami krivi!
dal je sve tako.a inače su ga ubili jer je hteo da podeli kosovo i da i pita za poreklo novca,tzv tajkune.