Ministar prosvete je hulja. Ne samo zato što uokolo laže kada priča da je ponosan što će škola početi „normalno“, a zna da neće. On je u petak potpisao odluku da tako ne bude, a to je ponovio i u nedelju kada je rekao da je ponosan što će škola početi „normalno“ i odmah dodao da tako neće biti u petnaest opština gde će škola početi po takozvanom kombinovanom modelu, dok u jednoj neće početi uopšte u školama, nego će se nastava ponovo odvijati na daljinu. A možda ministar i ne laže, možda je za njega „normalno“ da škole počinju kako koja, dok on izgovara da je sve u redu i „po starom“.
Dakle, ministar je pre svega hulja u onom smislu u kom je o huljama govorio dr Samuel Johnson u dalekom 18. veku. Istina, Johnson je izričito rekao da je patriotizam poslednje utočište hulja. Ali se njegov stav može pretumbati, pa bi se moglo reći i da su hulje svi oni kojima je patriotizam poslednje pribežište. Pri tom, naravno, kao konzervativni protestant, Johnson je o patriotizmu mislio sve najbolje, a huljama je pripisao takozvani lažni patriotizam: krinku patriotizma pod kojom hulje skrivaju svoja besramna nepočinstva.
Tako je i svoju nenormalnu „normalnost“ ministar prosvete požurio da gurne pod tepih patriotizma. Ministar je dakle ponosan „što će školska godina početi normalno i što je doneta odluka da 1. septembar u svim školama širom Srbije otpočne intoniranjem ili izvođenjem državne himne ‘Bože pravde’“. Samo što u Tutinu neće moći, jer će tamo škole biti zatvorene. Ministar kaže: „važno je da kao građani poštujemo svoju zastavu, grb i himnu i time na najlepši mogući način čuvamo svoj identitet“. Pitanje za ministra: kako bi jedan veliki broj đaka u Tutinu čuvao svoj identitet „intoniranjem ili izvođenjem“ himne „Bože pravde“.
Ako je pitanje za ministra ostalo nejasno, preformulišimo ga: kako će veliki broj đaka u Tutinu da se prepozna u sintagmi „srpski rod“? I kog boga će oni videti u naslovu „Bože pravde“? Završimo s pitanjima za ministra: da li je taj „srpski“ bog i njihov bog? Pustimo decu iz Tutina što su opet ostala bez škole na miru. Ima i drugde mnogo dece koja kao „građani“ privrženi državi Srbiji ne mogu da se identifikuju sa njenom zastavom, grbom i himnom. Pa ima i neke sreće u nesreći što će decu u Tutinu zaobići 1. septembar sa himnom. Kao što je do sad bilo sreće što „intoniranje ili izvođenje“ himne nije bilo praksa u domaćim školama. Ali, toj sreći je ministar proglasio kraj.
A sve zbog toga što nije bio u stanju da osmisli i organizuje ne „normalan“ nego razuman polazak u školu od 1. septembra. Jer vikati uokolo da je sve regularno, a početi školsku godinu tako što sva deca ponovo neće biti jednaka i što će neka ići u školu a neka ne, posle godinu i po od početka zaraze praktično je neoprostiv propust. Zna to i ministar, pa se dosetio – sve i ako nemamo „normalnu“ školu, u nenormalnim školama puštaćemo himnu. Prvi put u istoriji. I zbog himne, koja je takva kakva je (pre himna razdora nego himna što podstiče na zajedništvo i privrženost), treba da budemo ponosni, a ne da se ponosimo time što smo konačno uredili škole pod pretnjom zaraze.
Jer, urediti škole – to košta: vremena, znanja i novca. A himna ne košta ništa, doslovno. A može da posluži kao zgodno poslednje pribežište hulja iz ministarstva. Na umesno pitanje: kako će škole puštati himnu ako nemaju razglas, iz ministarstva su predložili: može to i sa računara ili telefona. Evo, ja ću se sad skloniti, neka čitalac sam zamisli razred – inače, i tamo gde se kaže da će se zaista ići „po starom“, to neće biti moguće jer u većini škola učionice nisu dovoljno velike da u njima deca sede po jedno u klupi, kako se inače nalaže – đaci stoje u svojim klupama, nastavnik ili nastavnica ispred njih, na katedri mobilni telefon i iz telefona ide himna. Koliko patriotizma staje u tu sliku?
(Može čitalac i sebe zamisliti na toj slici, recimo kao Bošnjaka.)
Na stranu sad što se ne kaže tačno koja verzija himne, ne daje se adresa na mreži gde bi se moglo otići po „pravu“ himnu, pa će se u raznim školama slušati različite himne, negde s pevanjem negde bez pevanja (mnogo bolja opcija), pa će se 1. septembra umesto patriotskog sklada dobiti patriotska kakofonija, sasvim prikladna za državu u kojoj živimo. Jedino što tu ima malo razloga za ponos, a još manje za identifikaciju po želji. Mi se s tim haosom identifikujemo jer nam je bolje od toga uskraćeno. Pogledajmo sad ponovo ponosnog ministra: obrazovni sistem se raspada pod teretom korone, u mnogom školama nema načina ne da se pusti himna nego da se preko razglasa deci i nastavnicima pošalju mnogo važnije stvari (jer ministarstvo nije u stanju da ih osmisli, a nema ni samog razglasa), ali on spokojno ne haje – jer prvi put u istoriji… himna. Tako je lako izbeći odgovornost u Srbiji.
autor:DEJAN ILIĆ
