Kod nas se neuporedivo više protestuje protiv nekog, nego protiv nečeg. A treba da je obrnuto, „nešto“ može biti značajnije i trajnije! Tako da ga čini, i sledeći „neko!“. Uobičajenim rečnikom: Murta, koji je nasledio Kurtu… Pogledajmo par primera!
Prvi je takozvanim održajem, postao svojina aktuelne vlasti. Radi se o svakodnevnom hvalisanju urađenim, danas i brojem diplomiranih medicinara i brojem onih koji će se odmah zaposliti. Uz trijumfalno pitanje opoziciji, čak onoj koja nikad nije bila vlast: A šta ste uradili, vi? Uz takođe trijumfalno poređenje sa urađenim od strane ranijih vlasti, zaključno sa Titovom… Kod njenih to normalno nailazi na odobravanje, a kod drugih uglavnom na ćutanje! S pravom, brojke su nezgodne i neumoljive? Neke i jesu, pa šta? Da li su onolike kolike su mogle biti, da nije raznoraznih „Mića“? Kolike su kad se uporede sa brojkama drugde? I tamošnjim cenama za njih, kvalitetom, uzgrednim neželjenim posledicama? A pogotovu, kako ih porediti sa neurađenim ranije? „Iz više razloga“, od kojih je dovoljan jedan: tada se to nije ni radilo! U slučaju svečano zaposlenih medicinara, ne samo sa brojem onih koji su tokom godine otišli u penziju, nego i starijih koji su otišli u inostranstvo…
Međutim, od i te kako nužnih poređenja, važnije je nešto drugo. Šta vlast uopšte ima da se hvali, što je radila i uradila? Što zapošljava u „svojim“ radnim organizacijama, ovog puta u zdravstvu? To joj je posao, druge koze ne čuva! Zbog čega su u njenim rukama nož i pogača, odnosno budžet i ostala „logistika“. Šta inače da radi, čime da ubija vreme (mandat)? Kukanjem na „neprijatelje“, trčkaranjem po Srbiji i stalnom predizbornom kampanjom? A na drugoj strani, šta treba i može da radi opozicija? Zna se, pošto nema vlast odnosno budžet, zdravstvene ustanove…, da zvoca, traži dlaku u jajetu! U normalnom svetu se kaže: tera vlast da bolje radi, to što radi…
Drugi primer, takođe je svež. Predsednik je naglo, bez nagoveštaja, po svemu sudeći i bez konsultovanja Vlade kojoj bi to pre sledovalo, calnuo dva miliona evra nekom Nikšiću, u nekoj drugoj državi! U epskoj pesmi normalno stoji: „Car se maši rukom u džepove, pa izvadi stotinu dukata…“. Ali niti je Srbija carevina, niti je Predsednik car, niti se državni budžet drži u nečijem džepu!
I šta? Ništa. Idemo dalje. Vlast će i dalje javno po svome, ako joj to prija, a politička sirotinja raja vari. Opozicija će takođe i dalje po svome, pohvalno o sebi i protestujući protiv nekog. (Zapravo, Nekog). A „nešto“ će ostati da traje po svome, uz manje razlike zavisno od toga da li je „neko“ Kurta ili Murta…
autor:Radovan Marjanović
