MNOGE NAS SRBE I DALjE SVOJIM PROPISIMA LINGVISTI I ZAKONODAVCI DRŽE U ZABLUDI PA MNOGI NE ZNAMO KAKO I ZAŠTO SAMO MI SRBI IMAMO PROBLEM SA SVOJIM JEZIKOM I PISMOM (I) U SRBIJI
Srbi i njihovo pismo su jedinstven slučaj u evropskim i svetskim okvirima. Srbi i Srbija su dugo (naročito sve vreme posle 1954. godine) zvanično, u stvarnosti, jedini narod i država koji su (pod pritiscima, a delom i svojevoljno, u nametnutoj širokoj zabludi) napravili sebi problem u vezi sa svojim pismom u svom jeziku. Zaista, niko drugi nije pristao da bude obmanut kao što su obmanuti Srbi i danas od neprijatelja i mrzitelja Srba i njihove ćirilice kao što su učinili sebi Srbi – naravno ne kao narod, nego kao delovanje srpske vlasti i srpskih lingvista preko školstva i svakodnevne prakse. A da čudo u tome bude danas stiglo do neizmernih granica apsurdnosti i besmisla nastavljeno, potrudili su se u tome srpski lingvisti serbokroatisti (dvoazbučnjaci) nastavljanjem zadržavanja pravopisnog propisa u dvoazbučju, čime se praktično uspešno nastavlja dug proces progona (zamenjivanja) ćirilice (i) u Srbiji. Reč je o davno zasnovanoj i dugo sprovođenoj osmišljenoj favorizaciji hrvatske latinice u Jugoslaviji u koju su bile uvučene svojim nečinjenjem ili pogrešim činjenjem srpske jezičke institucije i srpska zakonodavna vlast koja drži na snazi dva protivustavna i apsurdna zakona, kakva se ne sačinjavaju i ne postoje nigde u Evropi i svetu izvan Srbije.
Takva anomalija (nenormalnost) u pravopisnim i zakonskim propisima na štetu srpske ćirilice, sledstveno tome, pojavljuje se i u nagradama i pohvalama onima koji svoj jezik (srpski) pišu svojim (srpskim) pismom. Mnogim Srbima s nametnutim zabludama u vezi sa srpskim jezikom i ćirilicom takve nagrade i pohvale (kao što se ovih dana dogodilo u Guči onima koji znaju koje je njihovo pismo i njim pišu svoj jezik) deluje veoma pohvalno, rodoljubivo, prihvatljivo i poželjno. Takav slučaj nagrađivanja i pohvaljivanja izvan Srbije zato što svoj jezik piše svojim pismom ne postoji nigde na svetu, ni u jednom drugom narodu. Zamislimo da neki Englez, Rus, Hrvat i bilo koji predstavnik bilo kog drugog naroda dobije nagradu i hvalu što svoj jezik piše svojim pismom.
Pošto su nam Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci (misli se na Milogorce) najbliža istojezička braća, da li se može dogoditi da neki Hrvat, Bošnjak i Milogorac bude nagrađen i pohvaljen što svoje „jezike“ pišu svojim nacionalno izabranim pismom. Takav slučaj ne postoji, jer bi onda morao biti nagrađen i pohvaljen pojedinačno svaki Hrvat, svaki Bošnjak i svaki Milogorac jer svi oni pojedinačno pišu svoj izabrani jezik svojim pismom. Zašto? Samo zato što su hrvatski, bošnjački i milogorski lingvisti normirali svoje jezičke varijante, kao i svi drugi narodi, na jednom izgovoru i jednom pismu u svom učevnom (standardnom) jeziku. Samo srpski lingvisti su svojim normiranjem učevnog jezika na dva izgovora i dva pisma ključno doprineli opštim deobama Srba koji su danas i dalje u svetu jedan od najpodeljenijih naroda i po svim najvažnijim nacionalnim pitanjima, kao što su i učevni jezik i njegovo pismo. Tim svojim deobama Srbi se (i) međusobno uništavaju, oslabljuju i samoubijaju u svakom pogledu redovno već najmanje dva veka. U tom samoubijanju lošim standardnim jezikom jedinstva naroda, posebno dvojnostima u izgovoru i pismu, ključan doprinos davali su i danas daju i srpske jezičke i srpske zakonodavne institucije protivustavnim i apsurdnim pravopisnim i zakonskim propisima.
Ovo (nagrade i pohvale) što nama mnogima – borcima za ćirilicu danas deluje simpatično, rodoljubivo, a neki čak mislimo i spasonosno po srpsku ćirilicu, u našoj velikoj muci za spas ćirilice – najbolji su dokaz i znak da vlast i lingvisti samo u Srbiji ne rade na prirodan način, i uspešno jedini moguć, za (o)čuvanje pisma matičnog naroda u našoj državi. Tako imamo apsurd da ni jedna jedina nacionalna manjina u Srbiji nema nikakav problem ni sa svojim jezikom, ni sa svojim pismom. Taj problem ima (i) u svojoj državi samo matični (srpski) narod.
Mnogi još ne znaju zašto takav problem imaju u Evropi i u svetu samo Srbi. I mnogi ne znaju da će takav problem i dalje imati samo Srbi sve dok njihovi lingvisti i njihova vlast prave ovakve (neprirodne, neustavne i necivilizacijske) pravopisne i zakonske propise.
Autor: Dragoljub Zbiljić, jezikoslovac i osnivač “Ćirilice”
