- Na Kosovu i Metohiji sinhronizovano – izdaja srpskih vlasti i juriš okupatora
- Na pitanjima teritorijalnog integriteta, duhovnog identiteta i ekonomskih resursa Vučić je dokazao svoj nepatriotizam, a sad preti da ode i dalje u štetočinstvo
- Vladavina Vučića je ipak osavremenjena tiranija. Njegovo istrajavanje na samovladi neprestano podiže ulog u rešavanju problema, a oko slobode nema cenkanja
Piše: Slavko Živanov
Neka iskra života podigla je Srbiju. Smrtonosne tragedije koje su je zadesile, a u koje su je nedvosmisleno uvele njene štetočinske i tiranske vlasti, rodile su nemirenje s nepravdom i tiranijom i masovni bunt. Izgleda da se posle velikih nesreća nada pomalja kad je gotovo svi sahrane. Neki novi vetrovi raznose paučinu kojom režim kani da premreži nebo nad Srbijom…
Protesti, demonstracije, isprepletene strepnje i nade, strah i panika režima, pretnje i propaganda, otpor naroda, bitka u Srbiji za Srbiju, a lešinari kao da su jedva čekali da nam otkidaju živo meso:
Na Kosovu i Metohiji sinhronizovano – izdaja srpskih vlasti i juriš okupatora. Nastavak zaokruživanja državnosti uz deklarativno protivljenje, a praktičnu asistenciju Vučićevog režima. Madlen Olbrajt, Bil Klinton i Aleksandar Vučić trio su koji je najviše zadužio Arbanase u uspostavljanju državnosti Kosova.
Samo u protekloj, 2024. godini Aleksandar Vučić i arbanaške vlasti nastavili su da gase preostale srpske institucije u srpskoj pokrajini, ugasivši još najmanje 59 subjekata srpske države. (Podrobnija analiza i popis nedela “Od srpskog raspuštanja lokalnih samouprava do prištinskog gašenja privremenih organa” može se videti ovde.)
Nema boljeg mesta za “testiranje” rodoljublja od ovoga na kojem se otkida najvredniji deo nacionalnog, identitetskog, duhovnog i suštinskog bića srpskog naroda i države. Tu je Vučićev režim očigledno pao na ispitu nanoseći dalekosežne rane srpkim nacionalnim i državotvornim interesima. Nimalo manji pad i razornu štetu isti čovek naneo je srpskim ekonomskim interesima jer je državu raskućio, prezadužio, raskrčmio i poharao. Nastavi li još malo, kamen na kamenu neće ostati. Na pitanjima teritorijalnog integriteta, duhovnog identiteta i ekonomskih resursa Vučić je dokazao svoj nepatriotizam, a sad preti da produbi štetočinstvo.
Priroda vlasti
Vučićeva vladavina je vid autokratije, antidemokratskog društvenog i državnog uređenja u kojem nema ideologije. Njegova praksa ima totalitarističke tendencije, a temelji se na manipulaciji. Ovakav konstrukt je po izvoru moći samovlada, a po učincima okupacija.
Priroda takve vlasti najbolje i najjasnije se vidi u pripremi, dešavanjima i saniranju posledica velikih beogradskih studentskih demonstracija u kojima je upotrebio čitav arsenal instrumenata za vršenje tiranske vlasti. Ukinuo je međugradski prevoz, zatvorio železnički putnički transport, zatvorio deo auto-puta, preko medija posredno i neposredno slao panična upozorenja, naređivao pojačane smene u bolnicama, podigao na noge sve što nosi uniformu, napunio Narodnu skupštinu Vojskom Srbije, mobilisao i iznajmio huligane-navijače i neki doslovno bedan socijalni sloj koji je trebalo da odglumi studente, veterane i rodoljube. Pustio s lanca plaćenike žedne krvi da sa nacionalnih frekvencija i naslovnih strana tabloida pozivaju na sukobe, da preko medija (koje inače uređuje lično) hiptnotišu, zastrašuju i prete. Neprestano zastrašivanje preraslo je u još agilniju pripremu za primenu ogoljene sile, u kojoj bi se državni organi umesto zaštite zakonitosti premetnuli u pretorijansku gardu za zaštitu lične volje samovladara i sprovođenje njegovih protivzakonitih naređenja, volje i nauma.
Zaplet
Neko iz tih militarnih Vučićevih hordi primenio je, po svoj prilici, zakonom nedozvoljeno sredstvo prema mirnim demonstrantima koji su, da sve bude još gore, mirno stajali i u tišini odavali komemorativnu poštu žrtvama Vučićeve samovlade. Ta bolna tišina, prkosna koliko i saosećajna i sapatnička izgleda da ga najviše razdražuje. Prvo je novinarku Lidiju Georgijev koja se u vestima RTS osvrnula na takvo odavanje pošte na protestu u Nišu nazvao “imbecilom”, a onda je nekoliko dana kasnije, neposredno pred beogradski protest zapretio: “Čućete kako odjekuje tišina”. I ispunio je obećanje hraneći frustraciju bez obzira na cenu.
Nakon protesta na kojem je pored naprednjačke opstrukcije iz petinih žila, ipak bilo pola miliona ljudi, ostao je utisnut trag i domašaj ne samo u srpskoj istoriografiji, već je ponikao uzor koji svetli celom ovom bezidejnom i umorenom čovečanstvu. Vrline i ideali slobodarskog sveta svedočili su postojano u Beogradu tog 15. marta i pored neumornog gušenja od strane globalista, satanista, imperijalista, neokona, voukovaca i inih saveznika. Uprkos svih, i uprkos svim diktatorima.
Tom pobedom dobra nad zlom Vučićeva vlast dvostruko je delegitimisana. S jedne strane overen je osetni gubitak podrške dela biračkog tela. A na drugoj strani, podrška birača koju ima nije mu blanko data. Ne može njome pravdati ono što praktikuje. Zapravo, on je zloupotrebljava. Niko mu nije dao i niko mu ne može dati podršku da oktroiše samovladu, lični režim, autokratiju i preuzima nadležnosti svih, doslovno svih državnih organa, organa lokalne samouprave, neformalnih centara moći, novca, crne, sive i bele ekonomije. I još da pride osamari akademiju nauka i Patrijaršiju. Niko mu ne može dati blanko polisu za takvu zloupotrebu i zbog toga je njegova vlast duboko nelegitimna, a još dublje protivzakonita.
Razume se da samo jedan modus operandi omogućava ovakvu upravljačku praksu: – autoritarna vladavina kroz samovladu s kojom se toliko saživeo da je iz modusa operandi metastazirao u modus vivendi. Pod Vučićevim režimom živimo modernu, savremenu tiraniju jednog poluizbornog tumora političkog uređenja koji je nastao kao produkt radikalskog razumevanja politike hibridisan vučićevskim patološkim doprinosom.
To što čini Srbiji a njeni građani osećaju, to što nanosi institucijama, društvu i državnim interesima nije politika. To možda i nema ime ali donosi nemerljivu i dalekosežnu štetu.
Studentski potencijal
Vučić zapravo nikada nije vladao na osnovu volje većine biračkog tela. On je lukavim manipulacijama dobijao najveći broj glasova birača koji su na birališta izlazili, ali većinu ukupnog biračkog tela nikada nije imao. Zbog toga je njegovo često pozivanje na narod Srbije: “narod zna”, “narod hoće” ili “narod neće” licemerni odjek njegove duboke pokvarenosti i manipulacije. Ako je reč o tome šta narod hoće ili neće, očevidno je da dve trećine građana u Srbiji nikada nije glasao za njega, što mu uopšte ne smeta da vlada Srbijom kao da je pobrao više od 90 odsto glasova svih građana. Doduše, mi faktičko stanje broja birača u Srbiji ne znamo jer se posao sređivanja biračkog spiska odlaže 35 godina. Očevidno neuredan spisak pogoduje vladajućim strankama, ali takođe ukazuje na ozbiljnu anomaliju i apsurd u proceduri predstavničke demokratije.
Zbog toga je veoma važno urediti birački spisak.
Drugi neizostavni uslov je apsolutna kontrola izbornog procesa, osobito toka glasanja.
Vučić medije neće osloboditi jer su oni jedini instrument njegovog opstanka. On živi na manipulaciji, a nju emituju mediji. Mediji su transmisija manipulacije i bez njih je ona nedelotvorna.
Eliminacija najštetočinskijeg od svih dosadašnjih štetočinskih režima sama po sebi nije dovoljna. Srbiji je potreban preporod, “nulta” tačka, zaustavljanje propasti, poravnanje, konsolidovanje i uzdizanje, lečenje. Od sadašnje opozicije to se ne može očekivati, niti to opozicija može da da. Ona je preduboko u špekulacijama i suštinski je deo sistema koji je porodio i naprednjački sistem u svojevrsnom vrhuncu sopstvenog maligniteta. Zbog toga ona ne može biti valjana i zdrava alternativa već samo “Murta” umesto “Kurte”.
Za konačnu smenu režima i promenu sistema potrebna je pobeda na izborima, a Studentski protest ne može da pobedi na izborima. Potrebna im je stranačka organizacija, izborni program, kadrovi, dakle šira infrastruktura. Ali, istovremeno potrebna im je i većinska podrška birača koju ne mogu obezbediti uobičajenom izbornom kampanjom i uobičajenim izbornim programom. Zbog velike polarizacije biračkog tela i ogromne neslobode i zatvorenosti medija kampanja mora biti svedena na naizgled jednostavnija politička pitanja koja su sva u funkciji utemeljivanja preduslova za rešavanje drugih, složenijih pitanja. Nova vlast, nakon pobede, treba da ima samo dva ključna zadatka. Prvi je da izgladi i uspostavi ambijent u kojem se mogu održati slobodni izbori na kojima građani treba slobodno da biraju između levih i desnih, evropskih ili briksovskih integracija, Istoka ili Zapada itd. Drugo osnovno pitanje kojim se takva neradikalska vlada mora baviti mora da bude ozbiljno čišćenje pravosuđa koje, opet, mora, primenom zakona, da stvori preduslove za slobodno društvo i normalne demokratske izbore. Pitanja provere imovine, lopovluka, lustracije, zloupotreba položaja i slična pitanja moraju se postaviti kako bismo njegovim rešavanjem uopšte mogli da se bavimo pitanjima iz drugih oblasti.
Zato su, u okolnostima dok tiranin upravlja Srbijom, rasprave o nekim “finijim” političkim pitanjima kontraproduktivne.
Neizvesna trka
No, da bi bilo ko drugi imao minimalne šanse na izborima represija države mora da prestane. Što je represija manja to su šanse alternative veće. Što su slobode veće to je podrška naprednjacima manja i zbog toga će oslobađanje ići teško. Koliko slobode zapravo Vučić mora da da? Daće naravno, u skladu sa svojim karakterom, samo ono što mora, a na to će biti prinuđen ne samo unutrašnjim, već i spoljnim diktatom. Unutrašnju političku moć artikulisaće masovnost protesta i nemogućnost funkcionisanja države, a spoljni pritisak nastaće kad se shvati da Vučić ne može kontrolisati dešavanja u zemlji kojom vlada, a pojavi se respektabilna alternativa. Ovde je pola posla već urađeno, veliki igrači shvatili su da Vučić nezaustavno gubi kontrolu nad Srbijom i da je ostatak prošlosti, a čekaju nekoga kojem će dati poverenje i šansu.
Nije izvesno ima li Srbija vremena da sačeka taj trenutak jer vladavina Vučića je ipak, sa svim posebnostima osavremenjena tiranija. Izvesno je da Vučićevo tvrdoglavo odbijanje da uvaži i rešava probleme koji generišu krizu odlaže njegovo ograničavanje vlasti, ali pojačava nestrpljenje i radikalizuje otpor. Vučićevo istrajavanje na samovladi neprestano podiže ulog u rešavanju problema, a oko slobode nema cenkanja. Tamničari nikada ne pobeđuju. Pre ili kasnije završe neslavno.
