Brutalna sila američke diplomatije, u našem regionu i u ostatku sveta, nakon Hladnog rata izašla je izvan svih diplomatskih kodeksa. To se vidi i na politici personalnih sankcija
Ono što za najveći broj gradova u svetu pretstavlja glavna turistička atrakcija – a to je okolno brdo sa kojeg se pruža širok pogled na panoramu grada, za glavnog grada S. Makedonije, Skopja, je mesto gde je izvršen najgrublji urbanistički brutalizam. Na najatraktivnijoj gradskoj lokaciji izgrađena je ambasada Sjedninjenih Američkih Država. I ona se ne nalazi tu – na najvišoj tačci grada, kako se veruje, samo iz bezbedonosnih razloga, nego ima u tome i simboličke poruke o t.z. američkoj izuzetnosti i Paks Amerikani – da su SAD svetionik na vrhu brda, odakle se širi mir, sloboda i demokratija. Ili, što je realnije, odakle se nadgleda potčinjeni plebs.
Duboko ispod američke ambasade, nalaze se zgrada Parlamenta S. Makedonije, Vlada i ministarstva, kancelarija Pretsednika države, sudovi, mediji, univerziteti. I obični čovek, ako želi baciti pogled na ambasadu, mora podignuti glavu gore, baš kao što vernik gleda u nebo kada se moli Bogu. Jasno je da se promocijom ovakve superiornosti želi pokazati da je američka izuzetnost direktna naslednica antičke demokratije i mita o Svetioniku na vrhu brda, iako su današnji Grci tu svoju starogrčku izuzetnost zaštitili zakonom, tako da se u Atini ne sme graditi nikakav objekat koji bi bio viši od Parteona na Akropolju. U Skopju, Američka ambasada je viša i od stare tvrđave Kale, koja se uzdiže na drugom brdu iznad centra grada i koja je izgrađena u vreme Vizantije, još u 6. veku.
Ovakav opis grada na Vardaru, simbolički, ali i doslovno, objašnjava ko je gazda u državi i ko njome upravlja. Vlade se sastavljaju, izabiru ili menjaju sve na zahtev ili inicijativu američke ambasade. I, ako je neko od političara neposlušan, ili se odmetne od te apsolutne američke kontrole, biva izgnan ili isključen iz javnog života i poslan u ostrakizam, baš kao u antička vremena. Bude li dospeo na američku listu sankcija – on ga je ugasio za ceo život, jer su njemu praktično sva društvena, ali i ljudska prava u odnosu na zapadne države poništena.
To je način na koji vašingtonska administracija decenijama disciplinuje neposlušne desperadose iz regiona, ali i preventivno upozorava latentna gunđala da im ni slučajno ne padne na pamet da počnu javno govoriti i iznositi svoje nezadovoljstvo prema američkoj politici u našem regionu i generalno američkom pogledu kako svet treba izgledati. Ta lista za otstrel, osim što je antidemokratska, ima još jednu falinku, a to je što se lista nepodobnih političara sastavlja ili sa zakašnjenjem, ili je nedosledna po svojim kriterijima ili je selektivna. Ili, najčešće, sve to zajedno.
Zakasnela crna lista
Na zadnjem takvom spisku za sankcije iz aprila ove godine, našli su se i bivši makedonski premijer Nikola Gruevski, koji je u izbeglištvu u Budimpeštu, te njegov rođak, Sašo Mijalkov, koji se nalazi u zatvoru u Skoplju, zbog zloupotrebe pozicije dok je bio načelnik službe bezbednosti u vreme kad je Gruevski vodio vladu Makedonije. Zloupotreba vlasti i kriminal koji je ovaj rođački dvojac radio za deset godina vladavine, bio je celo vreme dobro poznat svim zapadnim faktorima koji kontrolišu državu. I na to im je bezbroj puta bilo ukazano i od strane raznih domaćih i inostranih organizacija. I sam Stejt department je još 2011. godine, u svome izveštaju, izneo ocenu da je vlada koju predvodi Nikola Gruevski suspendovala demokratiju u državi, a zloupotreba vlasti i korupcija je postala stil vladavine. Međutim, tada niko od vašingtonske administracije nije našao za shodno da stavi na crnu listu tandem Gruevski-Mijalkov. Verovatno zato što su im dali odvezane ruke da budu gospodari u svome kriminalnom vladanju, a da zauzvrat ispunjavaju sve naloge koji stižu iz Vašingtona.
Sada, kada su potpuno razvlašćeni, jedan u zatvoru, a drugi u begu, oni dospevaju na crnu listu američkog Ministarstva finansija, čija je glavna mera da im je zabranjen ulazak u SAD. Kao da zatvoreni Sašo Mijalkov ima mogućnosti da iz skopskog zatvora otputuje u SAD, ili kao da Nikola Gruevski, za kojim je raspisana Interopolova potjernica, sme napustiti Mađarsku i odletiti prema SAD. Jasno je da je ova lista sankcija najobičnija farsa, koja se odnosi na istrošene i odbačene američke političke marionete, diskreditovane u očima makedonskih građana, na kojima američka adminsitracija perfidno bilda svoj rejting kako se bori protiv korumpiranih političara koji ugrožavaju stabilnost i demokratiju u regionu. I da apsurd bude još veći, to nije učinila Trampova republikanska administracija, već ova demokratska, koja nije bila gadljiva na zloupotrebu novca makedonskih poreskih obveznika, koje im je premijer Nikola Gruevski donirao u predsedničkoj kampanji 2016. godine, javno se stavljajući na stranu Hilari Klinton.
Međutim, ne samo što je Bajdenova administracija stavila na crni spisak bivšeg premijera i predsednika VMRO-DPMNE Gruevskog, ona je uputila i direktno upozorenje aktuelnom pretsedniku VMRO-DPMNE, i verovatno budućem premijeru S. Makedonije, Hristijanu Mickovskom, da ako nastavi da kritikuje Prespanski sporazum, kojim se makedonska vlada dogovorila sa grčkom da promeni ime kako bi ušla u NATO, da se i on lako može naći pod pretnjom sankcija. Primetljivo je da Mickovski, nakon žestokih kritika Prespanskog sporazuma i najave da kada njegova partija bude došla na vlast da će poništiti isti, zadnjih godinu dana uopšte ne govori o dogovoru sa Grcima. Time se da zaključiti da američka ambasada u Skopju ne samo da sastavlja kadrovske liste i kreira državnu politiku, već i odlučuje o temama o kojima se (ne)sme javno govoriti u političkom diskursu.
Nedolsednodst kao manir
Primena sankcija američke vlade u Bosni i Hercegovini je posve suprotna od makedonskog slučaja. Za razliku od Makedonije, u Bosni se ne sankcioniše onaj ko govori protiv međunarodnog dogovora, već onaj koji afirmativno govori o njemu. Paradoksalno, jedini koji govori u prilog Dejtonskom dogovoru, Milorad Dodik, je stavljen na crnu listu, kao neko ko ugrožava mir u državi. Njemu se za zlo uzima što najavljuje mogućnost referenduma o nezavisnosti Republike Srpske, ali uvek uz objašnjenje da bi do toga došlo ako se Dejtonski dogovor bude derogirao ili skroz ukinuo. Znači, Dodik se sankcioniše zbog moguće, hipotetičke situacije kao što je referendum, dok se prvi deo izjave, u kome on afirmativno govori o Dejtonu, ignoriše.
Sasvim suprotno od muslimanskih pretstavnika, pre svih Bakira Izetbegovića i „hrvatskog“ Željka Komšića, koji se zalažu za unitarizaciju Bosne, direktno tražeći reviziju ili ukidanje Dejtosnkog dogovora, jer je on, po njima, bio dogovor da se zaustavi rat, a sada treba drugi dogovor koji bi unapredio državu u miru preko unitarizacije. To se od Amerikanaca i zapadnih političara pozdravlja, jer vodi ka građanskom konceptu države.
Proba li se isti narativ javno izreći u S. Makedoniji, da je Ohridski dogovor bio dogovor za završetak ratnog konflikta sa Albancima, i da nakon 21 godinu S. Makedoniji treba novi sporazum za razvoj države u mirnodopskim okolnostima na građanskoj osnovi, Albanci bi odmah zapretili ratom, a Amerikanci bi stavili na crnu listi sankcija ne onog ko ugrožava mir pretnjom rata, već onog ko se usudi progovoriti da se treba menjati dogovor iz Ohrida jer je prevaziđen.
Kao trivia, ali i paradigma američkog podrazumevanja slobode govora, dan kada je Dodik stavljen na crnoj listi, isti dan je američka administracija sankcionisala i banjalučku televiziju ATV, a Žulijan Asanž je proveo svoj 1000. dan u zatvoru u Londonu, bez da se na bilo koji način ogrešio o britanske zakone.
Poslovična selektivnost
Selektivnost pri kreiranju liste za sankcija se očitava u primerima Crne Gore i Kosova. Zadnji ko je bio stavljen na američku listu iz Crne Gore je potpuno zaboravljeni i neaktivni političar Svetozar Marović, koji živi u Beogradu i izvan je domašaja crnogorskih sudskih organa da bi odležao zatvorski kaznu. Zašto se ovaj penzionisani političar, bez ikakvog uticaja na političke procese u Crnoj Gori, stavlja na listu sankcija, teško je objašnjivo. Sa druge strane, pretsednik Crne Gore Milo Đukanović, koji permanentno pokušava da destabilizuje državu preko izazivanja srpske nacionalne i verske zajednice u Crnoj Gori, uopšte nije na radarima američke i EU diplomatije. Ako bi se još i nekako mogao provući kod Amerikanaca zbog svog submisivnog političkog odnosa prema Vašingtonu, njegove koruptivne i finansijsko-kriminalne radnje sa pozicije predsednika i ranije premijera države, neupitno ga kvalifikuju za prvog nosioca grupe političara iz regiona, koji se moraju naći na američkoj crnoj listi.
Odnos SAD prema Kosovu je još jedan vulgaran primer kako se lista sankcionisanih političara selektivno sastavlja od vašingtonske administracije. Dok se Hristijan Mickovski i Milorad Dodik upozoravaju ili stavljaju na crnu listu samo zbog svojih izjava da ne poštuju međunarodne dogovre, bez ikakvih konkretnih radnji koje su suprotne američkom interesu u regionu, sadašnji i bivši premijeri takozvane kosovske vlade Arbin Kurti, Ramuš Haradinaj i Avdulah Hoti javno su izjavljivali da nemaju nameru da sprovedu ono što su potpisali Briselskim sporazumom, pre svega formiranje Zajednice srpskih opština. Prošlo je tačno devet godina od potpisivanja dogovora, a niko u Vašingtonu ne pomišlja da zapreti Kurtiju da se može naći na listi sankcija, a kamo li da bude sankcionisan zato što ne poštuje međunarodno preuzete obaveze. Nemoralnost i bestijalnost američke politike prema Kosovu može se videti i iz izjave portparola Stejt departmenta, koji na pitanje da li je Vašingtonski dogovor mrtav nakon aplikacije Prištine za članstvo u Savetu Evrope, odgovorio da je dogovor još na snazi ali da od zemalja potpisnica zavisi da li će ga sprovoditi.
Otkud odjednom takva fleksibilnost Vašingtona u odnosu prema obavezama strana koje su potpisale dogovor? Da licemerje bude veće, uprkos odbijanju Albanaca i Kurtija da sprovedu Briselski i Vašingtonski sporazum, SAD glavnu pretnju po kosovsku bezbednost vide u trinaest kosovskih Srba, među kojima je i Milan Radoičić, potpredsednik Srpske liste, vodeće partije kosovskih Srba. Svi su oni stavljeni na spisku sankcionisanih.
Prava strana istorije
Nema sumnje da je brutalna sila američke diplomatije, kako u našem regionu, tako i po ostatku sveta, nakon kraja Hladnog rata izašla izvan svih diplomatskih pravila i kodeksa. Bečka konvencija, ne samo da više nije norma, nego uopšte nije ni orijentir u čijim okvirima se kreću diplomatske aktivnosti u „suverenim“ državama, već su bezočnim lažima pogažena i osnovna moralna načela; istina se iskrivljuje, a kreiranje nove realnosti je u funkciji da se takva pseudo istina proglasi za apsolutno objektivnu i da od ostatka sveta bude ili dobrovoljno prihvaćena ili nasilno nametnuta. Nema ništa gore nego kad se tiranija premaskira u demokratiju, govorio je Monteskje.
Kako se svetioniku na vrhu brda bude gasilo svetlo, tako će posezanje za ovako bestijalnim lažima, na osnovu kojih će se formirati i crne liste, biti sve češće, sa što većim i dužim spiskom imena. Nastavi li se ukrainska kriza, a Srbija ostane neutralna i dosledna u odbijanju da se pridruži sankcijama Evropske unije prema Rusiji, ne bi čudilo i da predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću stigne upozorenje iz Vašingtona da je mogući kandidat za crnu listu sankcionisanih političara sa Balkana.
Tekst je prethodno objavljen u časopisu Prosvjeta iz Zagreba
Piše: Nenad Živanovski Stolić
Izvor: Standard.rs
