Sankcije Rusiji za „evropski put”?

Javnost je u velikoj meri zbunjena jer je preplavljena mnoštvom informacija koje su mešavina zapadne propagande i u osnovi nedorečene pozicije vrha vlasti u Srbiji

Širu raspravu o politici sankcija prema Rusiji u Srbiji je zamenila prilično agresivna medijska, opoziciona i kampanja zapadnih emisara da je odluka već doneta i da će Srbija podleći zapadnom pritisku i uvesti sankcije. Predstavnici vlasti tvrde suprotno. Utisak je da je reč o elementarnom nerazumevanju ozbiljnosti situacije i njenih posledica.

A zašto bi Srbija uopšte trebalo da uvede sankcije Rusiji? Deo opozicije, koji je i javno najglasniji zagovornik uvođenja sankcija, i mreža nevladinih organizacija tvrde da bi sankcije trebalo uvesti jer Srbija mora da bude na „strani dobra” kada je reč o Ukrajini i sankcijama. Ta „strana dobra” su, prema njihovim rečima, Evropska unija (EU), „evropske vrednosti” i Zapad a Srbija treba, i čak mora, njima da pripada. Jedna ugledna profesorka istorije čak tvrdi da je Srbija bez EU „gladna, gola i bosa”.

Taj deo opozicije liči na advokate zapadne politike koju je najdirektnije formulisala šefica nemačke diplomatije Analena Berbok, a ona je kako sada stoje stvari jedina stvarna vlast u Berlinu. Ona kaže da ako Srbija „želi da se pridruži evropskom bloku, mora da uvede sankcije Rusiji”. Ona je naravno u pravu jer ako želiš da budeš deo tog bloka onda moraš i da slediš njegovu politiku, kakva god da je. Problem nije u tome, to je opšte mesto. Međutim pitanje je da li je to zaista interes Srbije. Ne samo u ovom trenutku, nego i dugoročno, u svetlu tektonskih promena koje se dešavaju u svetu. Jer, rat u Ukrajini je upravo simbol tih promena.

Činjenica je, međutim, da je i deo vladajućih krugova na istoj liniji tog dela opozicije i EU pritisaka. U osnovi javnost je u velikoj meri zbunjena jer je preplavljena mnoštvom informacija koje su mešavina zapadne propagande i u osnovi nedorečene pozicije vrha vlasti u Srbiji.

Jeftino i naivno

Ministar spoljnih poslova Nikola Selaković je izjavio da Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji ali da će nastaviti svoj „evropski put”. A predsednik Srbije, u svetlu pritisaka oko sankcija Rusiji a posle posete Berlinu, kaže da će Srbija „još snažnije i odlučnije biti na evropskom putu”. Šta to znači? Da će Srbija uvesti sankcije Rusiji? Jer,„evropski put” je, kako sada stoje stvari, nespojiv sa neuvođenjem sankcija. Ili se, ipak, nešto krije od javnosti pa se samo čeka pogodan trenutak?

Utisak je, u stvari, da još uvek nema jasne pozicije vlasti, koja istovremeno pokazuje i neke kontroverze. Na primer, po prvi put posle dugo godina državna televizija nije prenosila Paradu pobede u Moskvi a niti je to učinila neka druga velika televizijska kuća u Srbiji. Ako se zna kako funkcionišu mediji onda to nije moglo da se desi bez podrške vlasti. To je krajnje nerazumno jer u Velikoj Britaniji, koja je među šampionima antiruske politike, državni Svetski servis Bi-Bi-Si-ja i prodržavni Skaj njuz su direktno prenosili Paradu i govor Predsednika Vladimira Putina. To je uradila i italijanska državna televizija RAI. Taj jeftin i naivan potez Srbije je za mnoge bio poruka da će Srbija ipak uvesti sankcije Rusiji.

Šta je „evropski put?”

I sve se to, navodno, radi zbog takozvanog „evropskog puta”. Zanimljivo je da je formula „članstvo u EU” najednom zamenjena formulom „evropski put”. Šta je to „evropski put” ? Po logici značenja reči to bi trebalo da bude “put u Evropu”. Ali Srbija je već u Evropi, pa kakav je to onda put? Evropa nije isto što i EU. Ipak je reč o obmani jer je svima jasno da od EU nema ništa, barem u dugo dogledno vreme. „Evropski put” kao takav u stvari ne postoji. Nedavno je francuski predsednik Emanuel Makron koji sada, u vreme krize vlasti u Nemačkoj, ima ambiciju da se nametne kao lider EU, predložio stvaranje dosta nejasne „evropske političke zajednice” u kojoj bi pored EU bile i zemlje koje još nisu članice, od Gruzije do Bosne i Hercegovine. Te zemlje bi, navodno, politički bile obavezne prema Briselu ali ne bi postale članice. U prevodu, novih članica EU neće biti. Istovremeno, „šef diplomatije” EU Žozep Borel drži lekcije liderima Zapadnog Balkana šta moraju da urade da bi postali deo EU. Nešto tu, ipak, debelo nije u redu.

Zagovornici Zapada bombarduju javnost teorijama kako će EU kazniti Srbiju ako ne uvede sankcije Rusiji. Ali bivši američki ambasador Kameron Manter kaže, u izjavi Glasu Amerike, da ako Srbija ne izabere Zapad, kako se sada sankcije Rusiji tumače kao izbor između Zapada i Istoka, nju niko neće kazniti već će Srbija, tvrdi Manter, biti zaboravljena. Pa možda to i nije loše za Srbiju, da se oslobodi stranog terora.

Zamagljivanje problema

Ako bi se EU i odlučila da kazni Srbiju, što nije isključeno jer je u Briselu panika, kakva bi ta kazna mogla da bude? Govoreno je da bi u Srbiji mogli da uvedu blokadu, embargo, na naftu i gas. Ali kako kad EU nije ni sebi uvela takvu blokadu, nego samo plaćanje ruskog gasa u evrima ili dolarima? Još jedna obmana. Na tragu te obmane je i takozvana diverzifikacija energije. U prevodu, Srbija treba da se odrekne jeftinog gasa iz Rusije za koji već postoji infrastruktura i da počne da kupuje daleko skuplji gas od američkih trgovaca, za koji ne postoji mreža snabdevanja.

Nepostojeće sankcije za energente i beskrajne diskusije o tome su samo zamagljivanje stvarnih problema. Jer, sankcije ne znače da Evropa neće da koristi ruski gas, već da će ga kupovati od drugih, mahom američkih kompanija registrovanih u drugim zemljama. Kada je reč o nafti, Evropa jednostavno ne može bez ruske nafte. Sve rafinerije, posebno u Nemačkoj, su tehnološki projektovane na ruskoj nafti i sada sve to treba prepraviti za drugačiju tehnologiju. To je veoma skupo i uzeće najmanje dve godine. Uz to, finalni proizvodi se mahom dobijaju od mešavine nafte različitog porekla i kvaliteta a kvalitetna mešavina nije moguća, na ovom tehnološkom novu, bez ruske nafte.

I prelazak na tečni gas je veoma komplikovan. Evropi bi, kako je izračunao američki ekonomista Majkl Hadson, bilo potrebno pet hiljada milijardi dolara da izgradi sve potrebne terminale i osnovnu infrastrukturu. Čak i kad bi imala toliki novac, poduhvat izgradnje gasne infrastrukture bi trajao nekoliko godina. Kako onda EU može da kazni Srbiju? Besmisleno je što Srbija govori o energetskoj diverzifikaciji.

Privatizacija elektro-distribucije?

Ambijent diskusija o sankcijama Rusiji i u Srbiji se koristi za potiskivanje stvarnih problema. Recimo, zašto Srbija nema dovoljno struje, nego je uvozi?. I niko nije odgovoran. Aktuelna vlada je, zanimljivo je, krajem prošle godine distribuciju električne energije izdvojila iz sistema EPS-a i sada je to samostalno preduzeće u vlasništvu vlade Srbije. To je jasan znak da je namera da se privatizuje distribucija i na tome se uveliko radi. I onda taj novi vlasnik, a to će naravno biti stranac, neće biti zainteresovan za razvoj i održavanje domaće proizvodnje nego će da uvozi struju sa evropskog tržišta, što će drastično da poskupi cenu električne energije. A izgovor će da bude kako nema dovoljno domaće proizvodnje.

Slično je i sa poljoprivredom koja je skoro uništena. U prodavnicama u Srbiji, na primer, se prodaju suve šljive iz Francuske, a Srbija je svojevremeno napravila zlatni dinar na suvim šljivama. Kroasani se uvoze iz Bugarske, a među tim biserima je i najava da će Amerika pomoći Srbiji sa mlekom u prahu. Da li je moguće da Srbija ne može sebe da hrani?

E to je taj „evropski put” od kojeg Srbija ne odustaje.

Finansijske ucene

Vlasti Srbije tvrde da je Srbija već imala štete od neuvođenje sankcija Rusiji i ističu da bi moglo doći i do smanjenja stranih investicija. To baš i nije tačno. Sve je to počelo znatno ranije i investicije se generalno smanjuju u celom svetu zbog nesigurnih vremena, a rat u Ukrajini je samo jedan od izgovora. Problem je i sa novim kreditima. Procenjuje se, naime, da je Srbija sada u škripcu jer ne može više da se zadužuje, ili joj je veoma teško da dobije kredite. Zapad Srbiju ucenjuje preko finansijskog tržišta i posebno preko prodaje državnih obveznica, ta prodaja ide veoma slabo.

To je nevolja Srbije. Zapad ima dosta veliki ucenjivački kapacitet. Jer, Srbija je na „evropskom putu”. Tu je pitanje zaduživanja, a onda i široka mreža nevladinih organizacija koje hrane pre svega medije, pa je tako stvoren veoma širok front ucena protiv Srbije. Ali, ruku na srce, i sama politička elita je u velikoj meri odgovorna za stvaranje tog ucenjivačkog kapaciteta Zapada. Srbiji je u ovoj godini, da bi mogla da servisira svoje obaveze, potreban rast od 5,6 odsto, a sama Srbija je očekivala da će rast da bude 4,5 odsto. Ali, Svetska banka procenjuje da će biti najviše 3,4 odsto. I šta će raditi Srbija ako nema dovoljan rast da servisira obaveze?

To su škripci Srbije koje Zapad upravo sada koristi za njeno slamanje. Slabo ide i sa prodajom državnih obveznica, tim klasičnim državnim metodom zaduživanja. Tokom aprila je prodato samo 10 odsto tržištu ponuđenih obveznica. Srbija je nedavno emitovala i evro obveznice u vrednosti od 150 miliona evra i to na rok otplate od 25 godina. Prodato je samo 6,9 miliona po kamati od 2,5 odsto. Bilo je interesenata i za 12,5 miliona evra, ali su tražili kamatu od 3,75 odsto, a za ostalo niko uopšte nije ni bio zainteresovan. A izvorni plan Srbije je bio da se preko obveznica ukupno zaduži 3,5 milijarde evra.

Rešenje za zaduživanje?

Ali to nema veze sa sankcijama. I druge države imaju problema sa prodajom obveznica. Došlo je do velikih promena na tržištu državnih obveznica i investitori napuštaju nesigurne zemlje. Naravno, ima tu mnogo politike jer finansijsko tržište manipuliše u skladu sa političkim interesima. Da li bi sankcije Rusiji pomogle Srbiji na finansijskom tržištu? To je neizvesno jer bi sankcije ipak oslabile državnu finansijsku moć, a samim tim bi opalo i interesovanje investitora. Srbija i bez sankcija i sa sankcijama ima problem prezaduženosti koju u realnosti ne prati dovoljan ekonomski razvoj. Praktično, Srbija nema ekonomiju, nema ekonomski koncept razvoja domaće privrede pre svega.

Zašto Srbija recimo ne počne da prodaje obveznice svojim građanima, kao što to rade Japan i odnedavno Rusija? Onda će dugovati svojim građanima, a ne strancima. Na primer, građani Srbije, procenjuje se, u privatnoj štednji u stranim bankama u Srbiji drže između osam i deset milijardi evra. Zašto taj novac ne bi uložili u sopstvenu zemlju? Ali, onda nema „evropskog puta” jer taj put je uslovljen mukom i novcem građana Srbije.

Govori se i o povlačenju stranih kompanija. Ali, one bi se mogle povući upravo zbog uvođenja, a ne zbog neuvođenja sankcija. Jer sa sankcijama gas i energija bi u Srbiji drastično poskupeli, što bi dovelo do kompletne promene ambijenta, a onda im neće biti isplativo da rade u Srbiji. To znači da bi upravo neuvođenje sankcija dovelo do porasta stranih investicija.

Čemu žurba?

Ne bi trebalo žuriti, nije još vreme za odluke. Jer, posle Ukrajine će po svemu sudeći biti održana neka nova međunarodna konferencija o novoj strukturi evropske bezbednosti. To je na neki način najavio i britanski premijer Boris Džonson izjavom da je potrebna nova bezbednosna struktura Evrope. Tada će biti definisana ta nova struktura. Taj novi model evropske bezbednosti će presudno definisati oni koji pobede u ratu u Ukrajini, a kako sada stvari stoje to neće biti ni NATO ni Zapad. Na toj konferenciji će međutim biti reči ne samo o Ukrajini, nego i o drugim nerešenim geopolitičkim problemima. Vrlo je verovatno da će biti govoreno i o Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj, u stvari o celom srpskom korpusu.

Zato se sada Zapadu žuri, pa koristi problem sankcija da na Zapadnom Balkanu unapred obezbedi svoj zabran koji će potom koristiti kao adut u pregovorima. Sve to bi Srbija trebalo da ima u vidu, i da ipak sačeka. Jer, suštinski, u toku je stvaranje kompletno novog ekonomskog modela u svetu. Sve će to potrajati, ali desiće se mnogo brže nego što se pretpostavlja. U tom novom poretku, u novom ambijentu, nije neophodna direktna geografska povezanost. Drugim rečima, zašto bi Srbija morala da sledi samoubilački put Evrope samo zato što se geografski nalazi u Evropi?

Sankciono tumaranje

Utisak je da aktuelna vladajuća politička elita u Srbiji dosta tumara kada je reč o sankcijama. Očigledno je da su svesni posledica, ali istovremeno mnogi imaju i lične obaveze prema „evropskom putu”. Zanimljivo je da medijska propaganda pokušava da rpskoj javnosti nametne i osećaj krivice zbog neuvođenja sankcija. Srbija, međutim, može da ima veću korist od neuvođenja sankcija. Već je preko 300 kompanija državljana Rusije i Ukrajine registrovalo kompanije u Srbiji.

Ključno je šta je interes Srbije. Iz onoga što govore vlasti to ipak nije jasno, odnosno nije jasno šta je stvarni interes države Srbije, a ne njene mahom ucenjene političke elite. Tačno je da u međunarodnim odnosima nema prijateljstva, ali ima poštovanja. Male zemlje imaju pravo na poštovanje i dostojanstvo, i to je jedino što im ostaje kada krize prođu. Jednom izgubljeno poverenje i poštovanje se teško vraća, skoro nikada. To je kao da vam neko odseče zdravu nogu. Može da vam ugradi protezu, ali vi više nikada nećete imati nogu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić razgovara sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom tokom zajedničke konferencije za medije, Beograd, 17. januar 2019. (Foto: Tanjug/Tanja Valič)

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić razgovara sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom tokom zajedničke konferencije za medije, Beograd, 17. januar 2019. (Foto: Tanjug/Tanja Valič)

Živimo u istorijskom trenutku, a osnovni izazov za Srbiju je pitanje da li će uspeti da povrati samopoštovanje i da postane pouzdan partner znatno šire od onoga što je EU. Izbor je jedino na Srbiji.

autor:Siniša Ljepojević je dugogodišnji kolumnista Novog Standarda.

Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

https://standard.rs/