NjA Srba u Sarajevu je bila zabranjena tema pred Haškim Tribunalom koji je sudio za zločine počinjene u BiH.
Postojala su dva ograničenja prema odbrani koja je htela da ukaže na srpske žrtve.
Prvo opravdanje suda (ograničenje) kojim nas je sprečavao da iznosimo te činjenice je bilo da to nije predmet optuženja i da zbog toga nemamo pravo da iznosimo dokaze u tom pravcu.
Govorili bi nam da su muslimanske žrtve deo optužnice i da samo o njima možemo da govorimo.
Drugo ograničenje je bilo vremensko. Kada smo želeli da ukažemo na kontekst u kome se odvijao sukob, te da ukažemo na dužu istoriju sukoba, npr. iz 1941. – nisu nam to dozvoljavali. Istorija, za Haški Tribunal je počinjala 1992. godine.
Za Srebrenicu istorija je počinjala 1995. godine. U tom kontekstu nije moglo da se govori ni o 1992. i kasnijim godinama, pošto bi to obuhvatalo srpske žrtva na prostoru Podrinja.
Treće ograničenje, kada bismo pokušavali da govorimo o srpskim žrtvama, bilo je ukazivanje da je odbrana „oko za oko, zub za zub“ zabranjena u međunarodnom humanitarnom pravu.
Ovaj njihov stav je implicirao da smo mi, kao odbrana, tvrdili da su Srbi imali pravo da pucaju na Muslimane i Hrvate pošto su njihovi sunarodnici stradali u logorima širom Sarajeva, kao i u svojim stanovima i na ulicama grada.
Ovo nikada nije bila namera odbrane i to smo iznosili, ali nam nisu dozvolili da govorimo o stradanjima Srba u Sarajevu. Mi smo pokušali da pokažemo da je postojalo više strana u tom sukobu, ali po Tribunalu, po onome kako su vodili postupak, postojala je samo jedna strana. Nisu nam dozvoljavali da dokazujemo da je u tom sukobu postojala druga strana.
Predsednik Radovan Karadžić je jednom dobro rekao, u pismu koje je poslao meni: „Izgledamo kao bokser, koji se tuče u ringu, ali nema protivnika.“
Tako je Tribunal posmatrao taj rat u BiH. Ispada da je bila samo jedna zaraćena strana.
Naveo bih jedan citat iz Izveštaja nezavisne međunarodne komisije koji kaže: „Politika etničkog čišćenja Srba iz Sarajeva, koja je bila proračunata, pogodila je srpsku zajednicu u Sarajevu u tolikoj meri da je zbog terora i zastrašivanja praktično prestala da postoji.“
Srbi civili u Sarajevu su bili, sve vreme rata, zarobljenici. Da nisu bili zarobljenici mogli bi da odu iz tog grada, što oni, kao što danas svi znaju, nisu mogli da učine. Bilo je bezbroj zahteva od strane srpkih civila da im se dozvoli da napuste Srajevo.
Grad Sarajevo ne samo da je imalo logore za Srbe, nego je ceo grad bio logor za Srbe. Srpski civili su korišćeni kao živi štit, što je zabranjeno međunarodnim humanitarnim pravom.
Vlasti Alije Izetbegovića Srbima nisu dozvoljavale da napuste grad i držani su kao taoci. Pojedinci su uspevali da izađu zahvaljujući sarajevskim kriminalcima, u to vreme muslimanskim ratnim vođama, koji su za novac učestvovali prebacivanju pojedinaca na slobodnu, srpsku teritoriju.
Ista sudbina je zadesila i Hrvate u Sarajevu, kada su zaratili Muslimani i Hrvati i to od 1993. godine, do Vašingtonskog sporazuma, u martu 1994. godine.
Strani mediji tokom rata, a i nakon rata ne samo da nisu izveštavali o stradanju Srba u Sarajevu, nego su sve učinili da ih prikriju, dajući sliku Srba kao „loših momaka“ koje svako ima pravo da ubije pošto to i zaslužuju, pa o tome ne treba ni izveštavati.
U zajedničkoj kuhinji stranih i muslimanskih medija skuvana je i priča u junu i julu 1992. o 300.000 ubijenih Muslimana i o 60.000 silovanih Muslimanki.
Stratišta Srba na Kazanima i po smetljištima Sarajeva su dobro poznata, ali ni do dan danas muslimanske vlasti ne žele da otkriju sve lokacije na kojima su pokopani ubijeni sarajevski Srbi.
Kada se govori o ovoj temi, trebalo bi ubuduće konsultovati dr Stefana Samardžića, sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu, katedra za krivično pravo, čiji je otac ubijen u Sarajevu.
Poznato je da su pripadnici međunarodne zajednice, koji su bili prisutni u Sarajevu, ukoliko bi pokušali da budu objektivni, bili progonjeni i odstranjivani iz međunarodnih tela. U tom pravcu imamo izjave više svedoka.
Naši argumenti pred sudom u Hagu su `padali na gluve uši`, pošto su sudije radile prema agendi koju su dobile i svako iznošenje istine im je smetalo. Ujedno su bili otrovani propagandom zapadnih medija u toj meri da nisu mogli uopšte da prihvate istinu.
Kratak osvrt na teoriju Udruženog zločinačkog poduhvata (UZP) koja govori da su sve srpske organizacije, kao što je vojska, policija, civilna zaštita, teritorijalna odbrana, političke organizacije, sve od samog osnivanja zločinačke i da su osnovane kao zločinačke.
Podrazumevala je: lokalni Srbi su deo UZP. Svi srbi stariji od 16 godina su deo UZP-a. Sve srpsko, prema Tribunalu, zločinačko je, a to je stav zapadnih centara moći koji ovaj tribunal samo otelotvoruje kroz svoje presude.
Svi slučajevi navodnog snajperisanja i granatiranja sa srpskih položaja, koji su bili deo optužnice protiv generala Mladića, bili su inscenirani od strane muslimanskih vlasti, o čemu sve do u detalja zna Mile Poparić koji će predstaviti taj problem sa stanovišta veštaka balističara.
Srpske snage su bile u okruženju muslimanskih snaga. Iz grada su ih napadali pripadnici 1. Korpusa ABH iz Sarajeva, a sa spoljne strane su bili u okruženju pripadnika 3. korpusa ABH iz Zenice. Zbog toga su mnogi ranjenici Sarajevsko Romanijskog Korpusa VRS podlegli povredama, pošto su umesto par kilometara morali da budu transportovani do bolnice skoro 100 kilometara.
Srbi nikada nisu mogli da budu dovoljno dobri muslimanskoj vlasti. Navešću primer moga prvog komšije koji je bio oženjen muslimanskom i koji je vođen da kopa rovove, a nakon rata je morao da ode iz Sarajeva. Karakteristična je i žalba Jovana Divjaka pre dve-tri godine, Srbinu iz Banja Luke, da ne može više da podnese kako ga tretiraju Muslimani u Sarajevu.
Proklamovana multietničnost, reklamna parola muslimanskih vlasti u Sarajevu, laž je koju je stvarnost ogolila do srži. Namera Bošnjaka je da uspostave šerijatsku vlast u BiH i tu nemuslimani mogu da imaju samo položaj obespravljene raje, koja je u milosti i nemilosti islamskih vladara.
Od projekta stvaranja islamske države u srcu Evrope SDA i njegove vođe nikada nisu niti će ikada odustati. O ovoj temi je urađena vrlo detaljna analiza u „Zaključnom Izveštaju Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu u periodu 1991-1995. godine“.
O svemu ovome svedoči i stvaranje Zelenih beretki, kao vojnog krila SDA, godinu dana pre izbijanja sukoba u BiH.
(tribinu su organizovali informativno-politički portali „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“ uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)
Branko LUKIĆ, pravni zastupnik generala Ratka Mladića
izvor:http://iskra.co
