Evo stigao je decembar, pa verujem da se sprema i sneg. Sve i da počne padati, da obeli svaka planina, a naročito Velebit, jedno bi mesto ostalo crno i pahuljama nepokoreno. To mesto je Šaranova jama. Toliko je duboka da je vekovni snegovi ne bi mogli napuniti da svi odjednom padnu, ali su je mogla napuniti tela Srba i Jevreja.
Milan RuzicNekome ovih dana ponovo nije bilo dovoljno to što je ona puna srpskih leševa, već su ponovo krenuli da je prekopavaju. Ne znam zašto. Niko ne zna zašto. Ostaje nam da pretpostavljamo. Kad neko prekopava baštu, on je tako održava, a kad jedan narod prekopava jamu, on se nada da će je zatrpati. Ali, znajte da Šaranova jama nikada neće pusta ostati od srpskih tela i duša. Ko zna koliko ju je krvi podojilo, koliko mesa nahranilo, koliko suza pokropilo i koliko zla punilo.
Duboka je Šaranova jama, dublja no srpski ožiljci od nje potekli i srpska muka u nju saterana. Prekopavaju je ponovo ne bi li nešto našli da svojoj duši olakšaju. Duša tih vojnika koji su Srbe u jamu selili liči na Šaranovu jamu. Nikada se ta duša, a pre crna rupa, srpskih muka nije mogla nasladiti, srpskih glava najesti i srpskih očiju navaditi. Kakvi to ljudi mogu druge ljude udarati maljem u glavu, gurati u ponor i još se takmičiti ko to bolje radi? Ima li vaša zloba dna ili je bezdan kao i Šaranova jama? Pune su vam pećine, jame, uvale i vrtače srpskih mučenika.
I nije bilo dovoljno lomiti ruke, seći uši i noseve, vaditi oči, odvajati čeljad od majki, parati tela, silovati, klati, nego se još moralo i gurati u jame da se ljudima ne zna ni broja, ni groba.
Nećete naći u tim jamama ništa osim kostiju. Nećete čuti ništa osim tišine. Nećete ništa promeniti prekopavanjem. Ne možete dželate iskupiti tako što ćete sad objaviti kako u toj jami nema ničega. Zinula je Šaranova jama na Srbe, a vi ste joj pomagali da se naguta. Što je sada kušate i ponovo njenu glad budite? Što uznemiravate usnulu srpčad koju niste pustili ni da čestito vide ovaj svet, a već su vam bila pretnja? Što budite njihove majke bez glava i udova? Čemu kopanje u potrazi za časnim Srbima koje ste častili smrću?
Recimo da nešto nađete u Šaranovoj jami, a naći ćete mrtve, šta ćete posle sa njima? Zašto nikome ne rekoste da ste sa tim prekopavanjem počeli? Ako pokušavate da sakrijete zločin, to ne možete. Ako ih vadite kako biste nekome nešto dokazali, nemojte dalje. Sve je dokazano. Ukoliko ih vadite da im se izvinite, sa tim ste zakasnili. Iskopavate li ih da im se ponovo narugate, oni vas ne čuju.
Do kada će Srbi tamo biti smetnja i živi i mrtvi? Zakopate ih, pa ih otkopate. Ubijate ih, pa im sudite. Nema od prekopavanja ništa. Nemojte kopati i roviti po našoj rani, a vašoj sramoti. Pustite to. Neka mučenici spavaju snom u koji ste ih uljuljkali svojim bajkama o miru, muzikom mitraljeza, dobovanjem maljeva i uspavankom od vrisaka. Nemojte pijucima stvarati buku, jer budite nam one koje ste vi i poslali na spavanje.
Neka pada sneg po Velebitu i neka ga bičuje vetar, jer je to i zaslužio kad se nije postideo i nešto učinio. Ceo je Velebit jama… izvrnuta nagore.
Milan Ružić
Zovem se Snežana po ocu Nešković rođena 21.11.1941 g.Na sv.Ahrangela Mihajila U izbeglištvu u selu Kremnima kod Užica.Mog poč oca Tihomira dip.teologa sa 29 godina odvele su ustaše na Petrovdan iste godine a da se nisam bila ni rodila.Mojoj pok.majci Radmili koja tada imala tek 21 god.Javio se zadnj put iz Gospica i poslao po ne znam kome svoj ruč.sat naliv pero i srebrnu muštiklu.Taj ko je to mojoj majci doneo rekao je da i ona odmah beži jer će koliko sutra doći i po nju.Pošto mi je deda po majci tada bio činovnik u Višegradu i od progona pobegao sa svojom suprugom u Kremna kod svojih dojavljeno mu je da su mu zeta oterali i da je moja majka već u poodmakloj trudnoći u bekstvu ,nekkako je uspeo da je dovede u Kremna gde sam se ja rodila.Odrasla sam bez oca i da nije bilo mog dede neznam dali bi preživele i mama i ja.Tek nakon rata moja majka je saznala da mi je otac mučen i ubijen nad Šaranovom jamom gde mu sada stoji na spomeniku uklesano ime i Prezime prezime.Zvao se Nešković Tihomir otac mi je bio prvo pisar u crkvenom sudu u tuzli a zatim postavljen za paroha u Janji odakle su ga i oterali u logor.Meni je sada 75 godina i verujte da celog veka zalim sto bar nisam upoznala oca a da ne kažem da nisam imala prilike ni da odem na stratište gde ubijen.Poniženja kroz školu koja sam doživljava (jer mi je otac bio sveštenik )da i ne pomiljem.Onda to nisam shvatala.Sada mi je sve jasno ali čim nešto čujem i ppročitam i nađem njegovo ime na ploči iznad šaranove Jame suze se ne zaustavljaju.Zato najlepše molim ako iko postoji da je doživeo tragediju sličnu mojoj da mi se javi na telefon 064 1489135 ili na Mail.koji sam gore napisla bila bih Srećna.Posedujem njegove slike indeks sa teološkog fakulteta i diplomu koje bih rada predala nekom arhivu jer posle mene to nikome neće biti važno .S poštovanjem i zahvalnošću sto ste o ovome pisali i molbom da me neko kontaktira Snežana Nešković Tasić Novi Beograd Juruja Gagarina 120/12 kuć.tel.6162 495