Večeras ispraćamo Staru i dočekujemo Novu godinu. Iskreno, nisam siguran da li se Stara piše velikim slovom, ali neka bude ravnopravna sa Novom. Jer, za ovu na isteku znamo kakva je bila, a za onu nastupajuću pojma nemamo kakva će biti, pa je nekako red da ih jednako poštujemo. Lično, dugo već ne osećam nikakvu euforiju u ovo doba godine i smatram da će mi 1. januar biti isti kao 31. decembar. Jedna godina više iza mene, jedna manje ispred.
U Deda Mraza sam odavno prestao da verujem, ne nadam se da će da mi donese paketić. A nekako je i demode sa onim sankama punim šarenih zavežljaja, koje vuku irvasi sa crvenim nosićima. Sada su u modi neki mnogo manji paketići, koji mogu lako da se sakriju u tajnim pregradama kola koja nemaju zapregu nego ih guraju metalne mašine u koje su upregnuti neki silni, nevidljivi konji. I sam Deda Mraz je out, debeo, rumen, nasmejan, vedar, dobrodušan i dobrodašan… In su mršavi ili nabildovani, bledi, namršteni, opasni, sebični, beskrupulozni…
I Deda Mrazovi paketići su nekako bljak. Velike, šarene kese, čokoladice, keksići, bombone, lizalice, napolitanke, poneka igračka ili slikovnica… Obraduje se dete nakratko, jedva da sadržaj izdrži do kraja praznika. Dejstvo – ništa posebno. A moderni paketići su ekološki, sa jako malo ambalaže, i sadrže tek pomalo praška ili neke pilulice. Koriste se lako. Nešto se ušmrče, nešto se proguta, nešto se ušprica u venu. A deluju čudesno. Konzumenti se uglavnom smeju, raduju, igraju i skaču do iznemoglosti, toliko da ih često nađu beživotne po kućama, ulazima, ulicama…
A i sebičan je taj Deda Mraz. Samo on da nosi poklone i da širi radost po svetu. Samo on, jedan jedini, egoista matori. Savremeni raznosači paketića nisu tako zadrti. Ima ih mnogo, lepo se druže i dele posao. Ako i dođe do nekog nesporazuma oko područja raspodele, oni to brzo reše. Neko bude upucan ili izboden, neko odleti u vazduh i gotovo. Čuo sam da među njima niko nije diskriminisan, samo ako želi da se uključi u akciju. Otud pored zvaničnih kriminalaca, krupnih i sitnih, kojima je podela paketića u opisu posla, u biznis zaluta i poneki policajac, vojnik, medicinar, prosvetar ili drugi državni službenik, a bogme i pop. Divota!
Nego, kakva nam je bila 2022. godina? Na njenom dočeku, kao i obično, grlili smo se i ljubili uz najlepše želje, donekle rasterećeni od korone i preporuka o držanju socijalne distance. No, već u februaru smo videli da stvari neće ići glatko. Jednu katastrofu zamenila je druga. Počeo je strašan sukob između dva bratska naroda na istoku Evrope, zbog ko zna čijih i kakvih interesa. Život se promenio ne samo njima već čitavom svetu, za tili čas. Cene energenata su otišle u nebo, a sa njima i svega ostalog: hrane, lekova, odeće, usluga, pa i knjiga. Standard je oboren svima, inflacija je postala normalna čak i u zemljama u kojima se maltene nije znalo šta je to.
Taj rat traje duže nego što se prognoziralo i očekivalo, uz mnogo više žrtava i razaranja. Svakodnevno se govori o nekakvim pregovorima i okončanju vojnih dejstava, ali se ne vidi nikakav pomak u tom pravcu. Ne vidi se ni neki bitan pomak na liniji fronta, tek poneki kilometar, neko selo ili grad. Niti napreduju Rusi niti Ukrajinci. A crne vreće i metalni sanduci se uporno pune i jednima i drugima. U nekim su tela, u nekima su delovi koje su ratni drugovi uspeli da skupe.
Taj rat je zasenio sve drugo, i lepo i ružno. Svima nam je doneo strah od upotrebe nuklearnog oružja i direktnog sukoba najvećih sila, što bi verovatno bio početak kraja civilizacije kakvu poznajemo. Ne sumnjam da pravi vladari sveta imaju rešenje za ovu situaciju, sebi na korist, kao i obično. To će nam pokazati sledeća, ako ne čak i neka kasnija godina.
I, kakva će nam onda biti 2023? Možemo samo da se nadamo da će ludilo da stane i da će život kako-tako da nam se vrati u normalu, da se posvetimo sami sebi i svojim bližnjima, stvarima koje volimo i koje nam ispunjavaju dušu. Možemo da pojedemo i popijemo ono što smo pripremili za doček i praznične dane, po mogućstvu bez preterivanja. Možemo da poštedimo okolinu od upotrebe petardi i druge pirotehnike, ili bar da ih koristimo uz maksimalan oprez i tamo gde nećemo da ugrožavamo decu, starije osobe i životinje. Možemo, naravno, opet da se izljubimo, čestitamo jedni drugima prelazak iz jedne u drugu godinu, poželimo sve najbolje i da, u sitne sate ili u zoru, odemo na počinak, tog 1. januara. Koji će biti isti kao 31. decembar.
Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!
