Saša Pjevović: „Ko je kriv?“ ili „Ubijmo ubicu!“

0
1220
Monstrum ubica
Monstrum ubica: Dragan Đurić

Društvene mreže reaguju na još jednu epizodu zločina koja se nadvila nad tamnim vilajetom Srbistana (Apsurdistana). „Penicilin“ za sveopšu društvenu frustraciju je dato od strane gospodara mas-medija i naših života. Prikovani za TV i društvene mreže, mi imamo MOĆ, privilegiju da sudimo, biramo, odlučujemo.

Imamo „Farme“, „Velikog Brata“, „Grand zvezde“, „Trenutak istine“, „Menjam ženu“, „Moja kuhinja- moja pravila“… gde mi (lepi, pametni, kulturni, moralni…) ocenjujemo tuđ karakter i shodno našoj percepciji, doživljaju, „biramo“ ( pozivanjem na telefon ili sms-om) ko će preživeti u toj nekoj „Reality“ areni. Da, areni. U čemu je razlika?

Imali smo Rim („Hleba i igara“) i arene, koleoseume, gde su se na smrt borili gladijatori. Kad dođe trenutak da se dokusuri protivnik, „Narod bira“ život ili smrt!

Zamislite, možda nemamo šta da adekvatno pojedemo (kao u filmu „Rane“ kada Miki Manojlović kaže: „Ekonomizacija je majka opstanka u ovakivim okolnostima. Dakle penzija od 564 miliarde, 832 miliona, 435 iljade i 475 ipo dinara.

Piši:Komunalije 1 miliarda, TV preplata 5 miliarde, hrana- neobilno,ali zdravo… 28 miliarde…“) ali smo zato SUDIJE! Gospodari života i smrti… skoro pa bogovi… šta će nama više.

Slažemo se svi oko konstatacije da je opšta dijagnoza: društvena metastaza (uzimajući u vidu i entropiju) sa (jedinim mogućim) letalnim ishodištem.

Ono što zaboravljamo, ono što ne uvrštavamo u tu nejednačinu sa više nepoznatih smo upravo mi. Gde smo mi u toj priči?

Ima li naše odgovornosti u „unutar ćelijskim aktivnostima“, ako se slažemo da je porodica osnovna ćelija društva?

Bolest organa saznanja

Justin Popovic

(SV. JUSTIN ĆELIJSKI): „Karakter saznanja uslovljen je ustrojstvom, prirodom i stanjem organa saznanja. Na svima svojim stupnjevima saznanje organski zavisi od organa saznanja. Čovek nije tvorac Istine, stoga je akt saznanja – akt usvajanja već objektivno date Istine. To usvajanje ima organski karakter: slično je kalemljenju loze na čokotu i življenju loze čokotom i od čokota. Otuda je saznanje plod na drvetu ličnosti. Kakvo drvo – onakav i plod; kakvi organi saznanja – onakvo i saznanje. Bolesna duša, bolestan um, bolesno srce, bolesna volja, jednom rečju: bolesni organi saznanja mogu rađati, stvarati, proizvoditi samo bolesne misli, bolesna osećanja, bolesne želje, bolesno saznanje.“

Da Vas podsetimo:  Niška vlast govori jedno, tržište drugo - nema nekretnina za 835 evra po kvadratu

Otac tadej kaže: „kakve su ti misli – takav ti je život!“

Kakve su nam misli?

Koje nam sve grozne misli prolazi kroz glavu na svakodnevnom nivou?

Jedna takva, rađa na desetinu istih ili gorih, kao korov se razvija i obitava u našoj duši, našim mislima. Jedna misao preraste u želju, želja u opsesiju koja nastoji da se rodi, sprovede, materijalizuje.

Kakva je i kolika razlika između onih koji su pomislili, misle, opsesivno sanjaju o tom nekom grešnom činu i onih koji su isti sproveli u delo? Tanka nit deli one koji maštaju o tome do onih koji su prekoračili u „ostvarenje“. Pa ne zovu se tek tako „duševne bolesti“. One su istinu bolesti duše.

Jedan odgovor izrodi na stotine pitanja…

Koga mi da preziremo i osudimo?

Da li je i egzekutor žrtva?

Da li smo nemarom, nezainteresovanošću za društvo u kome obitavamo i gajimo decu možda saučesnici u svakoj nesreći i zločinu sa kojim se svakodnevno susrećemo?

Od onog monstruma u Leskovcu 2002. (sedmoro ubijenih – troje ranjenih – ubica Dragan Čedić je na kraju i sebi oduzeo život) preko pokolja u Jabukovcu 2007.(devet ubijenih – troje ranjenih – Ubica Nikola Radosavljević oslobođen krivice) do evo najaktuelnijeg ubistva devojčice Tijane Jurić.

Koga da vešamo?

Kome da kidamo „parče po parče“ mesa?

Koga da streljamo?

Kog ubicu da vezanog predamo u ruke žrtvinih roditelja i najbližih prijatelja?

Opet pitam, ko je ubica? Da li je priča malo složenija od prostog upiranja prstom?

Da li stvari trebamo posmatrati kao uzrok i posledicu – akciju i reakciju?

Taj monstrum je nus-pojava društveno – socijalnog (ne)rada institucija koje su školovane i plaćene da se time bave, sveštenih lica, duhovnika čiji je ovozemaljski zadatak spasenje što većeg broja zabludelih duša, nesavesnih i nestručnih doktora koji se bave duševno- obolelim licima.

Da Vas podsetimo:  Vojislav M. Stanojčić: Migranti, naši nezvani i opasni gosti

A mi? Gde smo mi u toj priči? Mi smo bezlična masa. Kad zapeče savest, nad ovim zlom koji nas okružuje, govoreći: „kriv si kad kad za činjenje, a uglavnom za nečinjenje“ mi spremno upremo prstom u prostog izvršioca, društvene izopačenosti izbljuvka koji je materializovao svoje zlo iz glave, i kažemo: „ubij“ – on je kriv! I sve se stiša. Zadovoljenje? Pravda?

U međuvremenu čitamo populističke članke o zabrinutosti glavešina naših bezbednosnih struktura tipa; „Odmah po saznanju ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i direktor policije Milorad Veljović hitno su se uputili u Sombor pa u Bajmok.“ Zašto?

Da pomognu svojim znanjem i iskustvom u istrazi?

Da ceo svet vidi kako su zabrinuti?

Da se politički okoriste (3 boda u gostima)?

Prijatelji sa društvenih mreža, ako se već spremaju vešala i „metak“ , da li u vašim malim univerzumima postoji još odgovornih koji ne zaslužuju ništa manje do onoga što pripremiste ubici?

Nedelju, dve, ovo će proći… ožalošćene porodice skrhane tugom će nastaviti svoje živote, a ostatak Srbistanaca će čekati (ne daj Bože ni najgorem dušmaninu) red, odnosno uvrštenje u spisak „onih“ koji su ostali bez „onih“… ili u najboljem slučaju neki novi članak, neku novu reportažu, nove žrtve, nove ubice, sedećemo, gledaćemo, osuđivaćemo, krstiti se i govoriti: „Uh, pu, pu, pu… samo što dalje od moje kuće…“ i tako do kraja sveta, do Dana kada će Tvorac da podvuče crtu…

Na kraju, zaključak izvucite sami…

srpskikulturniklub

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime