Sav besmisao napada na našu crkvu

Evo, Sveti Arhijerejski Sabor je izneo zvanično, nepodeljeno i jedinstveno mišljenje Srpske Pravoslavne Crkve o sudbini Kosova i Metohije.

Bez izuzetka, svi arhijereji naše Majke Crkve su izneli svoj suštinski stav o tome da se srpska Sveta Zemlja nikako ne sme deliti, predavati, niti otuđiti iz suverene teritorije Republike Srbije. I da po tom pitanju nema i ne može biti nikakvih nedostojnih (ili bilo kakvih) kompromisa ili nedoumica.

Ono što su mnogi među nama znali da će se dogoditi je sada i službeno potvrđeno i u saborna dokumenta upisano, ozvaničeno potpisima srpskog patrijarha i svih naših mitropolita i episkopa. svih bez razlike i izdvojenih mišljenja pojedinaca.

Naravno, ovakav stav nije ostao bez protivljenja i razočarenja mnogih sa doslovno svih (po pitanju Crkve mržnjom ostrašćenih ili, pak, prividno dobronamernih) strana srpske političke i javne scene.

Vlasti su odmah istupile sa kritičkim izjavama o tobožnjoj anahronosti, nedelotvornosti i navodnom niskom kreativnom potencijalu ovakvog ”tvrdog i nepopustljivog stava”.
Crkvi je, kao i toliko puta pre toga, demagoški zamereno da ”misli o prošlosti”, a ne ”o budućnosti” i ”o mrtvima, a ne o živima” – kao da se oni (naši preci i potomci) i mi možemo razdvojiti i posmatrati parcijalno i nezavisno jedni od drugih!

Može se reći da su mnogi u aktuelnom režimu doživeli pravo iznenađenje i, rekao bih, šok – ovako jasnim i nedvosmislenim stavom srpske Crkve, bez ikakvog međusobnog razmimoilaženja i strateške popustljivosti. Već viđeni saveznik je odjednom postao enigma i tvrd orah sa kojim se ne može onako kako se mislilo…

I oni (blaži i naizgled ”popustljiviji”) među srpskim arhijerejima, koji i dalje veruju da naš predsednik (na kraju svih krajeva) ipak neće izdati i predati Kosovo i Metohiju našim međunarodnim, regionalnim i unutrašnjim neprijateljima, baš kao i oni (mnogo oštriji) koji u njegov definitivni stav po ovom pitanju nemaju nikakve sumnje ni dilema, ubeđeni da je on već realno odustao od borbe za celovito Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije (kako piše i u našem Ustavu i u večnoj Knjizi Života srpske nacije, usmerene svetosavskim i kosovskim Zavetom) – i prvi i drugi (i treći, četvrti…) su čvrsto stali iza ovog jedinstvenog patriotskog, bratskog i očinskog stava prema nečem što uveliko nadilazi sve diplomatske, ekonomske, usko-političke i ”pragmatične” argumente proizašle iz sadističke ucene srpske strane od strane onih koji na ovoj razbojničkoj otmici Kosova od Jugoslavije i sada Srbije rade već decenijama (neki i pun vek).

Odjednom se vidi kakav je zaista suštinski stav naših duhovnih pastira na ovu sudbinski važnu temu i šta stvarno stoji iza njihovih dosadašnjih pokušaja istinskog dijaloga i strateške mudrosti (kada su u pitanju srpske državne institucije), isto kao i nepodeljene ogorčenosti, na drugoj strani, zbog toga kako ”u naše ime” srpske interese predstavljaju ovdašnji političari i državnici, još tamo od 1974. godine pa naovamo…

Razočaraše se i iznerviraše i oni raskolnički ludaci sa srpskim oznakama i pravoslavnom dekoracijom, koji nas svojom opsesivnom mržnjom prema SPC maltretiraju već mesecima, kako grupacija iz takozvanih ”katakombi”, tako i ona skitačka, sa svakodnevnih šetnji (tako nalik na one iz nevladinog sektora) po Beogradu.
Zatvaraju oni prolaz između beogradske Saborne crkve i Patrijaršije i tamo bezočno kleveću i uličarski vređaju (uz očigledno dopuštenje policije) one koje bi trebalo da celivaju u ruku i prema njima se odnose sa poštovanjem dostojnim istinskih pravoslavnih vernika.

Želeli su oni da naše vladike i mitropoliti, na čelu sa patrijarhom srpskim izdaju Kosovo i Metohiju, da bi sa potopljene crkvice u valjevskom kraju prešli na po njihov naum mnogo povoljniji buzdovan (za po glavi sopstvene Crkve) u vidu ”izdaje Kosova”.
Koliko bi tek tu bilo prilika za njihovo svakodnevno megafonsko dranje i nedostojno ponašanje, ali i čitav onaj šetački performans koji im država dopušta, evo već toliko dugo da se više ni ne sećam kada je sve to u stvari počelo.

Njihovo bezbrižno kampovanje kraj Vlade Srbije (u Nemanjinoj ulici) ih je učinilo svojevrsnom ”specijalnom jedinicom” režimskih (nesvesnih ili svesnih, svejedno) saradnika za pritisak na srpsku Crkvu i javno dovođenje u pitanje njenog jedinstva i autoriteta.

Mnogi su bili iznervirani, razočarani i ljuti zbog ovog i ovakvog rodoljubivog i jasno iznetog stava najvažnije srpske duhovne i društvene institucije, one koja je aktivno učestvovala u stvaranju i kasnijem jačanju i odbrani srpske države (i narodnog spontanog otpora u vekovima ropstva), od samog početka.

Neobična i šarenolika grupa kritičara i protivnika Srpske Pravoslavne Crkve je ostala zatečena ovakvim stanjem stvari i zvaničnom ”Porukom Svetog Arhijerejskog Sabora SPC o Kosovu i Metohiji”, kojim je i zatvoren ovogodišnji skup najviđenijih predstavnika naše Crkve.
Od gej aktivista, drugosrbijanskih tribuna i ”prosvetiteljskih hipnotizera”, ultra-opozicionih jurišnika zapenjenih od mržnje, potpuno zbunjenih režimskih udvorica sa nacionalnog krila, stranih obaveštajaca (njih nikako ne smemo prevideti, niti potceniti), ateističkih konformista ”građanističke” orijentacije, okultnih i nihilističkih bogoboraca, odavno penzionisanih titoista koje prosto peče i prži očigledan i njima apsolutno nepodnošljiv uspon i uticaj Crkve u Srbiji, te grupe sujetnih eks-duhovnika ubeđenih da su oni važniji od Crkve i da mi treba, kao suncokreti, da se podanički okrećemo oko njih i njihovih (u nacionalni stav lukavo prerušenih) taštih nestrpljenja i privatnih nezadovoljstava… čitav jedan karneval buke i besa, protestni skup udruženog podnebesja u ”duginim bojama” i svim njegovim anticrkvenim i antihrišćanskim varijetetima.

Svi zajedno na istom zadatku i u istom stanju ozbiljnog nezadovoljstva zbog ovakvog stava srpske Crkve oko Kosova i Metohije, koji još jednom pokazuje da je ”SPC – Pećka Patrijaršija” zaista najviši i neposredni izraz jedinstvenog narodnog stava i nacionalno odgovornog mišljenja…

Znam ja da bi mnogi voleli da je Crkva postala marioneta u ma čijim rukama (što mnogi neprestano insinuiraju i tako je bestidno kleveću), da bi onda oni ”bili u pravu” i mnogo lakše mogli da pojačaju i umnože svoje osvetničke, psovačke i ”kamenobacačke” aktivnosti.
A neki bi, opet, želeli da ih Crkva oslobodi moralne odgovornosti za ono što se ne sme uraditi, bez obzira na sve pritiske (i ucene s njima u vezi)…

Živeti se mora, ali KAKO i NA KOJI NAČIN, e to nije baš tako jednostavna i očigledna stvar kao što mnogi (lišeni duhovne dimenzije pogleda na svet i osećanja sudbinske odgovornosti pred precima i potomstvom podjednako), nažalost, misle.

Voleo bih da oni među vama koji u sebi imaju sačuvan osećaj za realnost (ne kompromise i kapitulantsko ponašanje – već realnost), za razumevanje prioriteta, shvatanje strateškog ”kupovanja vremena” i taktički usmerenih izjava za javnost (koje ne čitamo samo mi, već i naši neprijatelji), kao i za autentični instinkt za prepoznavanje prave uloge Crkve, OSETE RADOST I OLAKŠANjE zbog ovakve situacije među legitimnim i blagodaću Duha Svetog ozvaničenim naslednicima svetosavske Arhiepiskopije iz vremena prvih Nemanjića. Da ih sve ovo sa saborskom crkvenom ”Porukom o Kosovu i Metohiji” ohrabri i iznutra ojača, učinivši nas mnogo otpornijim na rušiteljske pokušaje i anticrkvene nasrtaje svih vrsta, žanrova i motiva. Da se ponovo setimo da nas Gospod čuva i brani, ne od juče, i da nas nikada neće napustiti i prepustiti Njegovim i našim neprijateljima.
I da se konačno, verno pouzdamo u nepobedivu snagu naših, ali i predačkih (posebno svetiteljskih) molitava, kojim nas mnogo bolji od nas svakodnevno čuvaju od samih sebe (najvažnije bitke se, kao što znamo, vode na poprištu naših srca) i sve većih iskušenja kojima smo tragično i neprestano opkoljeni!
Da konačno počnemo da verujemo Božijem planu i Njegovom (nadpolitičkom i nadvremenskom) razumevanju naše uloge u istoriji.

I da više NIKADA NE VREĐAMO SRPSKU PRAVOSLAVNU CRKVU, ma kako nam se činilo da se to može i, čak, ”treba”. ma koliko nas u to ubeđivali sa raznih strana i čitavom paletom poluistina i tome sličnih ”argumenata”.

Nemojte se prepuštati zavodljivim glasovima anticrkvene propagande i nemojte nikad pristati da se i preko vas širi ovakav pogubni i duhovno izdajnički stav. Ostanite odani onome što nam je danas (i inače) jedino preostalo, baš kao i u vreme građenja Hilandara, Visokih Dečana, Manasije, Kovilja ili Krušedola.

Dragoslav Bokan

patriot.rs/ Fejsbuk