U bluzu se retko peva o sreći i zadovolјstvu. Bluz je poezija, čežnje, rastanaka i očekivanja, ličnih katastrofa i padova. Ako se slično sličnom raduje, eto nama i objašnjenja zašto svi dijalozi imaju prizvuk puste čežnje, katastrofe i naravno pada. Bluz pesme govore o lјudima koji se ne mogu zadržati na jednom mestu, već stalno negde odlaze, beže od svega i svačega. Putešestvije članova dijaloga upravo potvrđuje taj neizdrž, briselskih, pa malo unutrašnjih razgovora, a zapravo kako to naša pesnikinja Desanka Maksimović divno kaže: ima više draži ova slatka strepnja, čekanja i stra’, sve je mnogo lepše donde dok se traži, o čemu se samo tek po slutnji zna…. Slutimo dakle, da bi zamrznuti konflikt mogao da bude rezultanta svih tih bluz dijaloških blablaonica. O, sklopite usne, ne govorite, ćutite Santa dijalozi dela Salute..
Briselski dijalog vs unutrašnji.. Hamletovska pitalica o bitisanju razgovora kao najplemenitije forme rešavanja svih konflikata, nažalost ovde znači samo i najprostije još jedan podrig. Papkarski podrig, kao krajnji čin tih tužnih pokušaja, da sila istine nadjača silu laži. Najlepša definicija politike, za nas korisnike zaklјučaka dijaloga bi svakako bila, da je politika umetnost iluzije na Kosovu i Metohiji i regionu kako bi demokratija dobra bila a sa njom i sve popularnija posestrima joj stabilokratija…
Zadovolјavaju se okviri dijaloške forme, profili učesnika, mesta okuplјanja. Na meniju su pikantni dodaci o uzurpiranim pravima na slobodne korake, misli i promisli. Sve se to začini gorkim osećanjima nepravde i licemerštine, svih koji rešavaju pitanje glavnog jela, a zapravo samo blagotelećim pogledima odobravaju sagorevanje svega. Ovde domaćica manje ne zbori, a ručak sigurno zagori..
I tako dan za danom pred LCD ekranom, „Show must go on“, ton ide, slika ide i u završnici dramski rasplet, to jest nastaviće se..Tako to ovde biva, od privida, obmana i te strepnje čovek, građanin Srbin ili Šiptar dobije samo čekački staž. Kao dobitak sleduje i petni trn, progleda kurje oko i tim pogledom se sada nedvosmisleno opravdava i nedavno javno izrečena kvalifikacija Mitrovčana, kao izrazito kurčevitih lјudi. Um caruje, ali genitalije klade valјaju, lede krv u venama i reklo bi se rešavaju sve krize. Sumnjjate zato da l’ se laž istinom ne zove, ali u mitrovačke genitalije, no pasaran.
Dijalog kao uspeo, „deca“ se malo igrala, bili, popili, pojeli, i kao i svi junaci nikom ponikoše i dalјe nema, ende, kaput. Svi biseri rasuti, sve moj do njegovoga, čija će biti poslednja. Jedan čovek. Sto dijaloga. Čokančićem ću te, pravno obavezujućim sporazumom ću vas, plus stolica sa tvrdim sedalnim delom u UN i onda plјuni i zapevaj „Bože pravde ti što spase od propasti dosad nas“. I bi spas i propas’. I doći će mali žuti lјudi i zaigraćemo ne lјuti se čoveče i sav taj bluz.
Nema tog dijaloga, te forme i sadržine koja će bilo šta konačno da reši ovde i sada na Kosovu i Metohiji i vo vijek i vekova..Kome zakon leži u lažima i iluzijama tragovi mu ne smrde, nego zaudaraju nečovještvom, koje će po logici razuma ali i srca biti naplaćeno i opaaa BDP ima razloga za usklik, a i večna lovišta za iste smeštaj ima. Za rekvijem će se pobrinuti neka sojka ptica, da razbije malo monotoniju ustalјenih tužbalica.
Čim pristaneš na razgovor, ostvario si minimum jednakosti i tolerantnosti prema dugom čoveku i drukčijem mišlјenju, što u ovim dijalozima nije bio slučaj. Ne valјa od razlika praviti razloge za nepoverenje, sumnju, mržnju, svađu.
Odanost istini znači mnogo više od odanosti rasi, klasi, veri, naciji, stranci. Ljudi se mogu odlično razumeti, ali gde nema poverenja nema ni razgovora. Svaki je ugovor samo dokaz više da je među lјuduma nestalo poverenja, jer samo onaj ko veruje u svet, može nešto da učini sa njim.
A naš svet čaroban i lep, sigurnost nam ne daje i mi sada samo verujemo u to i to i živimo. Ali i razgovoramo, dijaloge vodimo, ne verujemo, ali učestvujemo, a svako je učestvovanje pobeda, dvoje su se tako smuvali i tako je nastao sav taj bluz svih tih dijaloga.
Gandijevica
