Sava mala nekad i sad

0
79

PIŠE: NATALIJA VOJIMIROVIĆ

Današnja Savska promenada, mi nikada neće značiti kao mesto mog detinjstva i mladosti. Neka me niko ne pita zašto. Ustvari, sebi mogu da priznam. Kraj jedne ere.Setih se čuvenih hidro-glisera Jugoslovenskog rečnog brodarstva, poznatijih kao “rakete”, koje su polazile nekoliko puta dnevno sa savskog pristaništa. Bile su kao avion, a cena karte je bila takođe avionska . Ali za sav luksuz ,šank sa bogatom ponudom pića ,fantastične predele Nacionalnog parka Đerdap, putnici nisu žalili novac. Lupalo bi mi srce dok je krstarila preko Velikog Gradišta, Donjeg Milanovca i Golubca do Tekije. Moj otac koji je rođen u Tekiji mestu kraj Kladova bi ustao, blago uklonio profesionalnog vodiča koji je objašnjavao “Dragi putnici ,sa vaše leve strane nalazi se stena Baba Kaj……” i samozadovoljno se osmehujući ,saopšti “Ipak sam ja plivao ovuda momak,sedi odmori …gde sam stao ,Aha! “ U tom trenutku moja majka stavlja ogroman šešir i tamne naočare ,izlazi na palubu demonstrativno me gurajući . Nisam marila ,bio je to pravi sponatani teatar- uživala sam ,isto koliko i putnici a moj otac je imao poseban dar da ga ljudi slušaju i odmah zavole . Mnogo aplauza je dobio tokom sedamdesetih i osamdesetih godina.

Praznici su bili praznici u pravom smislu te reči. Danas -30 godina kasnije ,moje snaje sestre,sestričine ,i sve to što pazi na nokte i status doterane dame , nekoliko dana pre Vaskrsa najavljuju da će farbati jaja samo za decu i to su naručile – a oni će putovati ,malo da napune baterije. Znam ,da samo jedan čovek mrzi više od mene tu rečenicu o punjenju baterija.

No,prazne ili pune ,ja kao i svaki put ispoštujem svaki običaj jer me to raduje . Tišina je u gradu svi su otišli svojima. Malo sam im zavidela . U untrašnjosti još postoji zrnce domaće atmosfere i poštovanja starijih ,tradicije odlaska u crkvu.

Da Vas podsetimo:  Paradoks u Srbiji: Hrana se kupuje na kredit, a stanovi za keš

Nisam marila ni za kišu . Moj Beograd je sam i pust , i konačno dišem . Televizor nisam mogla da gledam, nemoćna da se suočim sa slikama dece stradale u osnovnoj školi . To nije klasičan bol -to stalno tinja. Pogotovo što “kolege novinari” ni makac ne odstupaju od borbe za šer uz muziku iće i piće , poznatih folkera,nanoseći mi još veću bol. Siđoh tiho niz Velike stepenice. Odlično . Ovde još nema fensi starleta na rolerima. Poneki ribolovac u kišnoj kabanici gleda ima li šta na površini reke. Tu je i stari restoran, običan ,sa kariranim stolnjacima i pravom crnom kafom. Volela sam je. I klupu ispred nje. Savamala je bila godinama odbačena ljubavnica svih boema. Ostala je sama, bolesna, mučila se. Sada ima puno lepih mesta mnogo modernih, skupih kafića, automobila iz kojih izlaze lepe preplanle devojke, njihovi momci nikada nisu bili na pristaništu, imaju problem sa parkiranjem, na licima bez osmeha, nema duše. Buka iz zvučnika počinje da mi smeta. “Idem ja”kažem talasima ne dajte se… U daljini vidim grad… noć obavija svojim zavodljivim porocima i mirisima dok čekam poslednji tramvaj. U “Čorba kafeu”neki novi klinci štimuju instrumente, postavljaju binu… Preko mosta tutnje automobili… Evo je dvojka. Lik na staklu koji mi uzvraća pogled, dok promiču stanice, više nisam ja.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime