Do sada sam govorio na sahranama dva čoveka koje za života nisam poznavao. Prvi se zvao Jovica Vujasinović (24), koji je sahranjen pre dve godine u Loznici, a drugi Miroslav Vidaković (36), koji je sahranjen pre nekoliko dana na beogradskom groblju Lešće.
Obojici su slične sudbine: oba su bili pripadnici Srpske vojske Krajine; oba su ubijena od istog neprijatelja, Jovica 1992. u Dalmaciji, a Miroslav 1995. na Baniji; obojicu su očajnički tražili najbliži rođaci i našli su njihove posmrtne ostatke, Jovičine nakon 27 a Miroslavljeve nakon 26 godina; kosti obojice rođaci su preneli u Srbiju i sahranili ih u unapred pripremljene grobnice, u kojima je Jovicu čekao brat Goran, koji je poginuo nesretnim slučajem u Srbiji posle rata, a Miroslava otac Đuro, čije kosti je porodica pre desetak godina prenela u Srbiju.
Mi u „Veritasu“ nismo samo zapisivali imena žrtava, nego smo upoznavali i njihove porodice, sa kojima smo zajedno tragali ali i tugovali za njihovim nestalim rođacima. Iz iskustva znam da mnoge porodice nestalih žive između nade, da im je rođak živ, i očaja, da mu ni kosti nikad neće pronaći, kao što znam i da su malo manje nesrećne porodice koje mogu otići na grob sina, oca, brata… od onih koje ne znaju ni gde su im kosti.
A među porodicama nestalih Krajišnika, najuporniji u traganju su bili Jovičin otac Jovan i Miroslavljeva sestra Nena i njhove molbe da govorim na sahrani sina i brata nisam mogao odbiti. O Jovičinoj sahrani objavio sam tekst u ovoj rubrici 3. jula 2019, pod nazivom “Eh, da nije bilo rata”, a ovaj posvećujem Miroslavljevoj sahrani.
O Miroslavu sam znao ono što smo predhodnih godina zapisali u njegovom dosijeu: rođen je u Slovincima, opština Sisak, gdje je i živeo do hrvatske “Oluje”, koja ga je zatekla na položaju; kad se front raspao, sa dvojicom saborca i komšija, Boškom Kneževićem (42) i Božom Vladićem (25), u vozilu “Lada”, krenuli su prema Republici Srpskoj; na putu od Slovinaca prema Crkvenom Boku presreli su ih hrvatski vojnici i, bez ikakvog upozorenja, na njih otvorili vatru i svu trojicu na mestu usmrtili.
Njihovi posmrtni ostaci su bili pokopani na zajedničkom groblju u Šašu kod Sunje sa još deset ubijenih sunarodnika, pod oznakama N.N., koje je ekshumirano u martu 2017. Miroslavljevi saborci ranije su identifikovani, Boško u junu 2018, sahranjen na groblju u Bajmoku, a Božo u februaru 2019, sahranjen na groblju u rodnim Slovincima.
Neni sam postavio samo jedan uslov – da sama napiše bratu za oproštaj nekoliko rečenica uz obećanje da, ako ne bude imala snage da ih sama izgovori, da ću ja biti njen glasnogovornik. Ona je ispunila taj uslov, a ja svoje obećanje.
Obraćajući se porodici pokojnika i prisutnima učesnicima na sahrani, među kojima je bilo najviše Krajišnika, u prvom delu govora naveo sam da Jovica i Miroslav, nažalost, nisu jedine žrtve nas Srba iz Hrvatske, da je „Veritas“ do sada verifikovao oko sedam i po hiljada žrtava na srpskoj strani sa područja Hrvatske i bivše RSK u ratu devedesetih, među kojima je oko 59 odsto vojnika, 3 odsto policajaca i 38 odsto civila, sa oko 1.100 žena u svim kategorijama. Naveo sam i podatke su u poslednjih dvadeset godina iz zajedničkih, masovnih i pojedinačnih grobnica ekshumirana ukupno 1.633 posmrtna ostatka Srba sa područja Hrvatske i bivše RSK, od čega je do sada identifikovan 1.251 posmrtni ostatak, dok ih još 382 čeka na identifikaciju, te da sa tog prostora i vremena tragamo za još 1.647 osoba srpske nacionalnosti.
„Veritas“ do sada verifikovao oko sedam i po hiljada žrtava na srpskoj strani sa područja Hrvatske i bivše RSK u ratu devedesetih, među kojima je oko 59 odsto vojnika, 3 odsto policajaca i 38 odsto civila, sa oko 1.100 žena u svim kategorijama.
Prisutni su, kao što sam i očekivao, ovaj dio mog obraćanja slušali ćuteći, ne iskazujući glasne emocije. Drugi dio mog obraćanja bio je zapravo čitanje pisma sestre mrtvom bratu, iz kojeg izdvajam samo nekoliko fragmenata:
“Dragi naš Miro, za nas tvoje Anku, Ljubu i Nenu ti si bio najbolji na svijetu i tako će biti do kraja naših života…Iz one naše sirotinje u kojoj smo odrastali i postali svoji ljudi, uvijek si želio da budeš pravi domaćin i to si zaista svojom vrednoćom i postigao. Bio si izuzetno vredan. Nikome se nisi zamjerio, to znaju tvoji Slovinčani, Šašani, Kostrešani i svi oni koji su te poznavali… Bila je subota, 5. avgust 1995, kad smo se rastajali u našoj avliji. Rekla sam ti ‘Baja, čuvaj se’, a ti odmahujući rukom, odgovaraš mi ‘ma, ne mogu nam ništa’. Ali, eto ubiše i tebe i Boška i Božu, i to baš u tvojim Slovincima koje si najviše volio, a svima nama ostade tuga i bol do kraja života. Ni jedan dan nije prošao da ne mislimo na tebe… I danas je subota kad se opraštamo od tebe i ti odlaziš kod svog ćaće Đure, koji te evo ovdje čeka. A tvoja dobra duša i tvoj vedri i veseo duh nek nas čuva i brine o nama kako je bilo i dok si bio živ. Oprosti nam ako smo nekad bile nepravedne prema tebi. Vrijeme nije lijek već tiha patnja…Tvoja Nena.”
Čitajući ove jednostavne rečenice, osjećao sam da iza njih stoji duboka bol sestara Nene i Ljube i majke Anke, poluslepe starice, koju je Nena, čuvajući je od novog stresa, tek dan pre sahrane obavestila da su pronašli Miroslavljeve kosti. A kad sam čuo i majčine uzdahe na granici krika, i meni je zadrhtao glas.
Porodica je organizovala i daću u obližnjem restoranu. Miroslavljeva majka mi je zahvaljivala na pomoći u traganju za njenim jedincem, iza kojeg nije ostalo potomstvo. Pored majke na daći je sedila i njena druga kćer Ljuba i Ljubin sin rođen pred rat u Krajini. Nena se nije ni udavala, jer je više brinula da okupi staru porodicu u novom “domu” na Lešću, nego da zasnuje svoju novu porodicu. Sada su joj u tom domu i otac i brat, a ima mesta, reče mi, i za majku i nju kada za to dođe vreme.
Nekoliko puta u toku daće Nena je glasno komentarisala da se posle današnje sahrane oseća mnogo opuštenije. Sin Miroslavljevog saborca Kneževića, koji je sa majkom sedio za istim stolom, govori joj “i mi smo imali isti osjećaj poslije očeve sahrane”.
Iste reči sam do sada mnogo puta čuo od članova porodica koje su uspele pronaći i sahraniti posmrtne ostatke svojih najmilijih. Upravo zbog toga i ne treba žaliti truda i vremena da se pronađu svi nestali. Porodice nestalih imaju pravo saznati istinu o sudbini svojih najmilijih, a društvo ima pravnu i moralnu obavezu pomoći im u tome.
Autor: Savo Štrbac
IZVOR: Vidovdan
