Savski plato i rekonstrukcija zgrade Pošte: novi centar grada, ali samo za elitu?

Pored spomenika Stefanu Nemanji i novog Muzeja istorije Srbije, aktuelna vlast najavljuje i rekonstrukciju zgrade Pošte i „vraćanje“ njene predratne fasade, kao novih, „simbola uspeha Srbije“.

U nedavnom intervju za Novosti, potpredsednik Vlade i ministar finansija Siniša Mali najavio je nastavak građevinskih radova na Savskom platou, među kojima je izdvojio rekonstrukciju zgrade Pošte i izgradnju nove državne škole i vrtića.

Pošti će biti „vraćena fasada“ i izgled koji je imala pre Drugog svetskog rata, a biće joj promenjena i namena, najavljuje se. Kako je ministar finansija izjavio, u njoj će biti smešteni Dečji muzej Beograda i Pozorište „Boško Buha“, „čime će konačno biti rešen problem lokacije tog teatra“. Naime, pomenuto pozorište godinama je izmešteno sa svoje adrese na Trgu republike, koristeći scenu Ustanove kulture „Vuk“ u Bulevaru kralja Aleksandra za svoj privremeni rad, a uprkos nadama zaposlenih i publike da će se ovo čuveno dečije pozorište vratiti na svoju matičnu adresu, trajna promena adrese će se izgleda ipak desiti.

Kada je reč o izgradnji nove državne škole, prema obećanjima Siniše Malog, ona će biti „najmodernija u gradu“, nastava će se odvijati dvojezično, „a imaće i unutrašnji bazen i sportske terene“. Da li je reč o spletu slučajnih i nepredviđenih okolnosti da se ovako luksuzno opremljena javna škola gradi baš u okviru Beograda na vodi, a ne recimo, u Kaluđerici ili Mirijevu, za sada javnosti ostaje da nagađa, kao i da postavi pitanje o opravdanosti ulaganja u luksuzni karakter objekta, dok većina postojećih školskih objekata vapi za popravkom osnovne infrastrukture.

Kako se najavljuje, svi ovi objekti, zajedno sa spomenikom Stefanu Nemanji i uz novi Muzej istorije Srbije iza kojeg će se nalaziti metro stanica, činiće novi Savski plato koji, za pomenutog ministra, predstavlja „svojevrsni simbol uspeha Srbije“.

Sporna fasade Pošte

Najavljujući nove projekte izgradnje na pomenutoj lokaciji, „trenutno najvećeg gradilišta u ovom delu Evrope“, ministar finansija Mali posebno je izdvojio rekonstrukciju fasade zgrade Pošte.

Ideju o obnovi fasade Pošte gradske vlasti su ponavljale godinama. Tako je tokom 2018. godine, tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda, Goran Vesić, najavio da očekuje obnovu stare fasade Pošte u narednom periodu. Ovu vest je tokom 2020. potvrdio gradski arhitekta i urbanista Marko Stojčić koji je izjavio da će zgrada dobiti izgled kakav je imala pre Drugog svetskog rata.

Istovremeno, iz gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture su objasnili da tehnički nije moguće vratiti prvobitan izgled zgradi jer je objekat izgubio originalnu strukturu. Postojeća zgrada Pošte drastično je izmenjena u odnosu na prvobitno stanje, ne samo po pitanju fasade već i samih dimenzija zgrade, te zbog toga stručnjaci Zavoda smatraju da tehnički nije moguće izvesti rekonstrukciju, niti da bi taj potez bio finansijski opravdan.

Uprkos stručnom mišljenju zaposlenih u pomenutom Zavodu, Goran Vesić, tada još na funkciji zamenika gradonačelnika tokom juna 2022. godine, ponovio je da će na tom mestu biti postavljena „replika fasade Momira Korunovića“, arhitekte po čijem projektu je 1929. prvobitno izgrađena zgrada Pošte, u tzv. „srpsko-vizantijskom stilu“.

„Zgrada se sada obnavlja i u njoj će biti jedno beogradsko pozorište i biblioteka,“ otkrio je tada Vesić.

Konačno, tokom januara 2023. to je i potvrdio ministar finansija, Siniša Mali, postavivši na svom Instagram nalogu ilustraciju kako bi u budućnosti trebalo da izgleda zgrada Pošte na Savskom trgu.

Oko ove zgrade, razrušene tokom savezničkog bombardovanja Jugoslavije u Drugom svetskom ratu i obnovljene u godinama nakon rata, u javnosti su se godinama unazad vodile polemike oko pitanja da li fasadu treba zadržati u stilu socijalističkog modernizma ili je vratiti u prvobitno stanje.

Pomenuta polemika vezuje se za talas građanskog revizionizma, naročito prisutnog nakon demokratskih promena, kada su mnoge zakonske promene omogućile restituciju i povratak imovine nacionalizovane nakon Drugog svetskog rata, a posledično i građenje narativa u javnosti o predratnom, „građanskom“ Beogradu te brisanju socijalističkog nasleđa.

Novi centar grada?

Ambicioznu tendenciju prethodnih gradskih vlasti na čelu sa Goranom Vesićem da izmeste centar grada u okrilje Beograda na vodi, to jest, da Savski plato učine paralelnim centrom Beograda, makar za njegove privilegovane stanovnike, preuzeo je i aktuelni ministar finansija Siniša Mali.

„Projekat Beograd na vodi pokrenuo je i razne druge projekte u ovom delu Beograda, ali i potpuno promenio navike ljudi, koji danas mogu da uživaju pored reke, u novom centru grada“, naveo je Mali.

Tom prilikom je izjavio da je ponosan na izgrađeno, „to je prevashodno uspeh građana Srbije i potvrda naše odgovorne politike“. „Do sada je na Beogradu na vodi završeno 14 zgrada, 10 novih se gradi, ove godine zvanično se otvara i Kula Beograd, najviša zgrada u ovom delu Evrope, visoka 168 metara. Dnevno oko 2.500 radnika je angažovano u okviru ovog kompleksa. Projekat je i po brojkama simbol razvoja, rasta i uspeha Srbije,“ naveo je.

Da se paralelno sa izgradnjom Beograda na vodi i rekonstrukcijom Savskog platoa izmešta ili stvara novi centar grada, govori i paralelna organizacija dočeka nove godine koja se organizuje već drugu godinu zaredom. Pored tradicionalnog ispred Skupštine Srbije, doček je ove godine priređen i na platou pored Starog savskog mosta, na Sava promenadi, sa pratećim spektakularnim pirotehničkim i laserskim sadržajem.

A šta ćemo sa radnicima?

Kao najveća Pošta na Balkanu krajem tridesetih godina 20. veka, izvori kažu da je zapošljavala 700 službenika i službenica. Tadašnji mediji često su izveštavali o teškim uslovima rada, novoprojektovane stepenice i prostorije su bile neosvetljene i mračne, dok su zaposleni navodili da se „ne sećaju kada su radili liftovi“, osim jednog lifta „teretnjaka“. U velikoj dvorani za razvrstavanje pisama „ljudi se ujutro skoro i ne vide“ od prašine i disanja, osoblja nije bilo dovoljno, dok su učestali bili slučajevi oboljevanja radnika i radnica od tuberkuloze.

Aktuelna vlast je godinama prikrivala i pravo stanje uslova rada na gradilištu „Beograda na vodi“ koji su sami radnici najčešće opisivali kao „katastrofalni“, mnogi od njih su radili ilegalno, a dolazak inspekcije rada se unapred najavljivao. Kako su i novinari Mašine izveštavali, potpune informacije iz ovog „zabranjenog grada“ teško su izlazile u javnost, s obzirom na to da je projekat „mezimče vladajuće političke nomenklature, a sami učesnici u projektu iz straha od gubitka posla, ili nečeg goreg, odbijaju da govore javno“.

Kada se već insistira sa pravljenjem paralela sa „luksuzom“ života građanske klase u predratnom Beogradu, vredi podsetiti javnost i na živote na ivici „gospodskog“ Beograda i na uslove rada samih radnica i radnika koji su često svoje mlade živote ugradili u temelje istih.

V.K.