„Scenario za obesmišljavanje je skoro uvek isti: Soroš, izdaja, Šiptari, Amerika, pederi…“

Tamo gde se prepliću strah za egzistenciju, odsustvo sopstvenog mišljenja, želja da se neko uvredi i javno ponizi, tamo gde mogu da im stave svašta u glavu, a da ih ne zaboli – tamo stanuju botovi.

Posebna je to vrsta ljudi, novo je to zanimanje koje je procvetalo poslednjih godina. Oni su partijski vojnici, beskičmenjaštvo je njihova ideologija.

Kao preteča botova mogao bi se uzeti sadašnji ministar policije Nebojša Stefanović, koji se svojevremeno kao partijski junoša telefonski uključivao u emisiju „Utisak nedelje“, predstavljajući se kao Nebojša iz Beograda i hvalio svog šefa.

Ovo je ispovest devojke koja je bila bot Srpske napredne stranke. Plaši se da govori javno, čak i sada kad je napustila domovinu i to „časno zanimanje“.

19. 12. 2016. Tanjuginfo

***

Marija: „Trenutno živim daleko od Srbije i čekam dan kad će pravda stići sve one koji danas u Srbiji sprovode neku svoju pravdu.

Oni su potpuni gospodari naših života, koji sve manje liče na živote, više na neku video-igricu koju igra uzak krug ljudi iz vlasti ili vrlo bliskih vlasti. Ja sam izašla iz tog vrzinog kola i danas mi se čini da mogu objektivno da sagledam sve ono što sam preživela u prethodnom periodu. Razmišljala sam da sve objavim na svom Fejsbuk profilu, ali se iskreno plašim da bi me to dovelo u rizičan položaj. Zato sam se odlučila na anonimnu ispovest, to su moja saznanja i utisci koje sam stekla radeći za ‘opšte dobro’, tako mi je zapravo bilo servirano.“

ŠTA JE BOT?

Bot je skraćenica za softverskog robota, što bi značilo softverskog agenta, koji ima i neke elemente veštačke inteligencije, a kod nas su to internet timovi političkih stranaka koji imaju zadatak da na društvenim mrežama slepo kucaju komentare podrške svojim partijama ili njihovim liderima , pokušavajući da na taj način izvrše uticaj na javno mnjenje.

Žargonski, kad nekome kažete „bote jedan“, to znači da mu je prazna glava.

Izraz je nastao među igračima popularne igre „Counter Strike“. Kad nije bilo dovoljno saigrača, koristili su se botovi, ali oni su tu igru često zaglupljivali, udarali su u zidove, zaglavljivali se, glavinjali, ometali, jednostavno rečeno – nisu služili namenjenoj im svrsi. Tako su pravi igrači ove „lažnjake“ koji su često grešili i bili beskorisni oslovljavali sa: „Bote jedan!“

Kad je Marija (Tako ćemo je zvati za ovu priliku. Ime sam odabrao kao sećanje na ulogu Mire Banjac u čuvenoj seriji iz sedamdesetih „Marija“, o ženi koja beži iz logora u Nemačkoj i vraća se u svoje rodno mesto prolazeći najrazličitije situacije) diplomirala, prijavila se za posao kompjuterskog operatera, zahvaljujući mami koja je bila član SNS.

Marija: „Pokazala sam se kao sposobna, ambiciozna i bila sam elokventna, pa su mi vrlo brzo ponudili poziciju ‘osobe za komunikaciju’, popularno nazvane bot. Regrutovala me je izvesna Mirjana sa Zvezdare i ona me je uputila u posao. Na samom početku radila sam na mestu telefonskog operatera, anketara i promotera. Kompletne spiskove, imena i prezimena smo dobijali, kako se govorilo među nama, direktno iz baze ‘Telekoma’, kao i iz opštinskih partijskih baza. Naređenje je bilo: ‘Saznajte šta ljudi sanjaju i to im obećajte.’

Radili smo u potkrovlju kafane koja se nalazi na Zvezdari, u Ulici Dimitrija Tucovića, to potkrovlje ima oko 300 kvadratnih metara, imali smo najmoderniju opremu, kompjutere, servere…

Nagrada za dobro obavljen posao svakako nisu sendviči, kako se to pretpostavlja, već državna plata. Svi smo se vodili kao da radimo marketinško-referentski posao u raznim javnim upravama i naše plate kretale su se od 45.000 do 90.000 dinara. Mirjana, vlasnica tog prostora, koja me je i regrutovala za posao, zauzvrat je dobijala da sa svojom građevinskom firmom radi šta god želi, njen brat je dobio dozvolu da bude notar, a kćerka je bila zaposlena u kabinetu tadašnjeg ministra Sertića.

Sve kampanje su bile dobro osmišljene i uvek su se odvijale uz logističku podršku uticajnih žena iz SNS, jedne iz kabineta gradonačelnika, druge iz Skupštine grada i još jedne iz kabineta premijera. One su mozgovi svih akcija i botovskih operacija, iznad njih su jedino dve premijeru veoma bliske osobe. Uglavnom su nam davali uputstva u njihovo ime, a nama se činilo da ni sam premijer ne zna kakva je mreža ispletena u njegovom okruženju.“

Ovaj početak ispovesti možda nedorečeno zvuči za čitaoce koji ne žive virtuelni život, kojima kompjuter, ukoliko ga imaju, služi za igrice i razgovor preko Skajpa s raseljenim rođacima. U pitanju je dobro organizovana grupa ljudi, dobro i plaćena, da svojim neistomišljenicima crta metu na čelo i stavlja virtuelne „žute trake“.

Marija otkriva jedan naizgled bezazlen primer.

„Napad na Fahretu Jahić Živojinović je dosta ozbiljno isplaniran i insceniran. Pošto je njena produkcija ‘Grand’ ugrozila poslovanje konkurencije, dobili smo nalog od našeg virtuelnog šefa na ‘sikrit četu’ – da je potrebno da se poziva socijalna ustanova i da se obznani nasilje u porodici Živojinović. Ideja je bila da se prosledi prijava od brižnog komšije da je Boba tukao Brenu i da se tako diskredituje porodica Živojinović. Sve ovo možete da proverite u socijalnoj ustanovi i videćete da su tamo sve anonimne prijave. E, to smo mi radili, prijavljivali…

Epilog te akcije trebalo je da bude da se Brena pojavi na naslovnoj strani tabloida, pa da se onda sutradan ta tema dalje obradi u jutarnjim programima. Na taj način bi se ‘Grand’ diskreditovao i umanjio bi mu se uticaj na medijskom nebu. Međutim, Lepa Brena se odazvala na poziv socijalnog radnika na Novom Beogradu i demantovala te priče. Ali vrlo brzo je osvanula na naslovnoj strani sa informacijom da ne plaća struju. Ovo je samo jedan od mnogih slučajeva, čisto da shvatite kako funkcioniše platforma ‘velike trojke’.“

Marija, koja sada živi u jednoj mediteranskoj zemlji i ne veruje da će ikada u svoj CV upisati zanimanje „bot“, predano je radila i na drugim slučajevima.

„Lično sam se bavila blokiranjem bilo kakvih informacija o tužbi jedne zaposlene radnice u Ministarstvu sporta i omladine, koja je tužila za mobing ministra Vanju Udovičića.

Scenario je skoro uvek isti. Dobili smo zadatak da tu zaposlenu u komentarima nazivamo izdajnikom, žutom droljom i nakon te salve komentara ta vest je izumrla u novinama. Posebna akcija je bila obesmišljavanje organizacije Ne davimo Beograd. Naši su osmislili stranicu na Fejsbuku „Ne davimo Srbiju“ i nas četiri hiljade smo pratili tu stranu i komentarisali uvek po istom šablonu koristeći reči: Soroš, izdaja, Šiptari, Amerika, pederi…“

Da bi postala dobar bot, Marija je morala da prođe i obuku. Uputstva su bila sledeća:

„Kad već unosite ime za komentar, nastojte da to ne bude samo lično ime, npr. Milan, već da bude jedinstvenije, Milanče ili MilanR, jer postoji mogućnost da još neko ostavi komentar pod istim imenom, pa da vam zbog toga ne bude objavljen, naročito ako je poslat u kratkom vremenskom periodu, jer će moderatori misliti da ista osoba pokušava da ostavi više komentara. U svim novinama gde postoji mogućnost registrovanja naloga otvorite nalog jer će vam tako biti objavljeni skoro svi komentari. Takođe, biće objavljeni mnogo brže.“

Od količine objavljenih komentara zavisi život ove, što bi Cane rekao, hipnotisane gomile. Oni u toku radnog vremena, koje gotovo ne prestaje, ne stižu da razmišljaju, da se zapitaju: „Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom?“ Uputstva stižu neumitno.

„Komentar ne sme da se sastoji samo od parole ‘Napred SNS’. Koordinator proverava ovo u zbirnoj tabeli na kraju nedelje. Ne ostavljajte komentare koristeći Fejsbuk profil. Ne ostavljajte više od jednog komentara koristeći jedno ime ili jedan registrovani nalog, osim u slučaju kad odgovarate nekome. Pokušajte da koristite drugo ime svaki put, da se stekne utisak da se radi o više ljudi koji podržavaju ili ne podržavaju izrečeno mišljenje ili stav.

Bilo bi poželjno da u dužem vremenskom periodu ne koristite stalno ista imena jer može doći do toga da budete stavljeni na crnu listu, to jest da vam pod tim imenom ne objavljuju više nijedan komentar, bez obzira na sadržinu. Takođe bilo bi poželjno i da ne koristite ista imena u svim novinama.“

Ova armija ljudi bez stava učiniće sve kako im je zapoveđeno. A zapovesti ima mnogo.

„Koristite podjednako i latinicu i ćirilicu! Nemojte se obazirati ako u komentaru napravite i poneku gramatičku grešku. Komentari se uglavnom ne recenziraju, odnosno ili se objavljuju u celini, tačno kako su napisani, ili se ne objavljuju. Zato obratite pažnju na sadržaj komentara u celini, jer jedna rečenica koja se ne svidi moderatoru ili mu se učini neprimerena, kako u pogledu odnošenja komentara na članak, tako i u pogledu upotrebljenog jezika, može da vas košta neobjavljivanja celog komentara, bez obzira na elokventnost i istinitost preostalog dela komentara. Ako se desi da vam je objavljeni komentar bez razloga izmenjen, pozovite tehničkog sekretara.

Ako komentarišete izjave ljudi iz stranke, uvek pogledajte zvanični transkript na sajtu stranke.“

Pesma kaže: „Ja mogu da te zabavim, ja mogu da te sludim, ja mogu da te uspavam, ja mogu da te budim.“ Buđenje se dešava kad bot dođe na posao u devet ujutru i zatekne ga novo uputstvo.

„Na sajtovima B92 i Kurira ne zaboravite da ocenite komentare upisujući plus i minus, ljudi koji čitaju vest pre će pročitati komentar koji je dobro ocenjen.

Na sajtovima Blica i Vesti nema potrebe da ocenjujete komentare, a na sajtu B92 komentari se objavljuju veoma brzo, čak i posle ponoći. Ako imate vremena, poželjno je da pročitate komentare koji su objavljeni do tada. To će vam pre svega dati i više nego dovoljno inspiracije i materijala za vaš komentar, a takođe će vam dati šansu i da posredno ili neposredno odgovorite komentatoru koji je postavio neki po nas negativan komentar. Takođe, koristite argumente i informacije koje su postavljene u dokumentima Fejsbuk grupe.“

Cela Srbija je premrežena botovima. Geografski raspored ovih ljudi-mašina podrazumeva podelu na:

– Zapadnu Srbiju i tu su posebne jedinice: Mačvanski okrug, gde svaki od osam gradova ima svog botovskog vođu. Zlatiborski okrug ima sedam bot jedinica, Moravički četiri, dok je Kolubarski okrug sačinjen samo od botova iz Valjeva.

– Istočna Srbija obuhvata 10 bot timova

– Vojvodina je isparcelisana na: Severnobanatski okrug, Srednjobanatski, Pančevački, Vršački (tu su četiri bot jedinice) Severnobački, Zapadnobački, Južnobački (tu su, recimo, botovi Novog Sada, Žablja, Bačke Palanke, Vrbasa i Titela)… Sremski okrug broji četiri bot divizije, dok je najbrojniji, naravno, beogradski odbor botova.

– Centralna Srbija ima tri bot jedinice: u Kraljevu, Smederevskoj Palanci i Jagodini.

Škola za botove ima vrlo precizna uputstva, maltene skripte dosta opskurnih naziva: „Sedam tajni uspešnih Tviter korisnika“, „Uputstvo za instalaciju programa ‘Valter’“ ili uputstvo za korišćenje aplikacije za učenje slepog kucanja „Slovo“. NJihova obuka podrazumeva i grafičko uputstvo za unos komentara.

Dežurstva u grupi traju od 9 do 23 sata, a dežurni grupe sledećeg dana prvo proverava i postavlja vesti koje su izašle od završetka prethodnog dežurstva do početka njegovog. Botovi rade kad god i dokle god ima potrebe, a to je gotovo uvek.

Marija: „U toku predizborne kampanje radili smo i po 16 sati dnevno, a ja sam morala da dolazim i pod temperaturom“, kaže Marija.

„Malo je reći da sam sve to prihvatala nevoljno. Naravno, u početku nam je objašnjeno da sve to činimo iz patriotskih razloga, što i jeste, pored plate, motiv nas većine botova, da i samu sebe tako nazovem. U mom slučaju je bila u pitanju egzistencija, puko preživljavanje. Dugo nisam mogla da nađem posao, botovanje mi je bilo jedini izvor prihoda.

Sa ove distance, jedino što mogu da uradim jeste da ovakvom ispovešću skrenem pažnju na ozbiljnu armiju ljudi koji imaju zadatak da guše kritičko mišljenje i tako formiraju novo javno mnjenje. Velika većina onih koji rade botovski posao veruje da se bori protiv ozbiljnog neprijatelja države, a zloupotrebljeni su na mnogobrojne načine. Mnogi su se, poput mene, već osvestili, a gotovo svi ćute iz straha.“

U svetskom bestseleru „Krug“ Dejva Egersa (kod nas ga je izdala „Booka“) opisana je ambiciozna mlada žena Mej Holand, koja je, nemajući drugi posao, ušla u ogroman IT sistem gde se virtulano diluje tuđom i sopstvenom privatnošću. I pored velikih privilegija, iz tog posla izašla je kao težak gubitnik. Tačnije, nije ni mogla da izađe dok nije sahranila svoje bližnje. Preko posrednika, jer to je jedini način razgovara na koji zasad pristaje, pitam Mariju kako je ona uspela da pobegne.

Marija: „Odlazak iz ‘Tvrđave’ je bio postepen jer nisam želela da se to tako doživi. Iskreno, nisam znala kakve reakcije mogu da očekujem ako samo odem, pa sam se jedno vreme izvlačila na neke druge obaveze i bolesti. Veliki je problem to što smo mi najbliži saradnici morali da potpišemo blanko menice, koje bi se aktivirale ukoliko bismo napustili o najvećem sistemu koji služi za proizvodnju laži ili javno progovorili o njemu. U pitanju su višemilionski iznosi tih menica.

Teško mi je bilo kad sam morala da radim stvari kao što su anonimne prijave, pozivi, objave najrazličitijih afera, a i sama sam znala da je to laž. Zaista ne znam koliko je još ljudi odustalo od ovog posla, ali bilo ih je dosta, jer ovaj angažman nije nimalo lak, a ponekad ni prijatan. Ne može dugo da se radi pod takvim pritiskom, ali koliko je ljudi do sada prošlo kroz ovaj proces ne mogu ni da pretpostavim. Ja sam ih poznavala više od 50.“

– Zanima me šta botovi jedu, da li se druže, slave li zajednički rođendane, gde razmenjuju iskustva s posla i kad se slučajno sretnu na ulici, okreću li glavu jedni od drugih ili se samo nasmeše.

Marija: „Ne druže se svi van posla, ali ima i onih koje je ovaj posao posebno zbližio, pa su postali nerazdvojni. Ja sam se više držala po strani jer sam od starta videla da ću tu biti dok ne obezbedim neki drugi izvor prihoda, neophodan bar za puku egzistenciju. Posle smrti moje majke više me ništa nije tu zadržavalo.

Moje kolege su gotovo po pravilu mladi ljudi svih profila i nivoa obrazovanja jer upravo na taj način ‘botovanjem’ dajemo ‘realne’ stavove javnog mnjenja na društvenim mrežama i u komentarima na razne vesti. Iako je danas maltene svima jasno da ovakav sistem postoji i šta je svrha njegovog postojanja, on i dalje ima efekta i utiče na opšte mišljenje javnosti. Neki ljudi se prepoznaju u našim naručenim komentarima i pomisle da su našli istomišljenika. To se računa u naš uspeh.“

Marija i dalje ne spava mirno i još uvek je boli glava.

***

Kako botove vidi, šta o njima misli i koji je najbezbolniji način komunikacije s njima, piše AstroG, osoba koja na Tviteru redovno izveštava s botovskog fronta i koja je i u ovoj prilici želela da ostane anonimna, jer želi da razdvoji svoj realni život od tviteraškog.

„Moje ime je AstroG, moja strast i potreba je posmatranje i analiziranje sveta oko sebe, moje prirodno okruženje je Tviter. Tviter je, sa svim svojim manama, divno okruženje, koje mnogo volim i u kome provodim baš mnogo vremena. Nažalost, u tom divnom okruženju postoji i nešto što remeti njegov sklad iznošenja, razmene i sukoba ličnih mišljenja, a to je iznošenje tuđih mišljenja i pokušaji nametanja tih tuđih mišljenja drugima svim sredstvima. Drugim rečima, botovanje.

Pre nego počnem priču o botovima, iz ugla nekog ko pažljivo posmatra njihov rad, ne nekog ko poznaje sistem iznutra ili nekog ko je u samom sistemu, najpre bih da pokušam da dam svoju definiciju ove pojave. To je važno, jer bot je reč koja se koristi u mnogo značenja, pa i potpuno neopravdano ponekad. Recimo, dešava se da u sukobu mišljenja strana koja gubi proglašava drugu stranu za bota, iz ljutnje i nemoći da je nadvisi argumentima. Takođe, botovi znaju da proglašavaju druge naloge za botove, u sklopu taktike da sebe prikažu kao nebotove. I na kraju, često se agresivni i prosti nalozi proglašavaju za botove iako to nisu. Agresivan nalog ne mora biti bot, kao što ni bot ne mora biti agresivan nalog.

Što se mene tiče, postoje dve osnovne karakteristike bot naloga, prva je papagajsko ponavljanje jednih te istih poruka, bez sopstvenog mišljenja, a druga je organizovanost. Ispunjenje jednog od ova dva uslova čini nalog botom u širem smislu, ispunjenje oba botom u užem smislu. Botovi takođe mogu biti deklarisani i nedeklarisani. Deklarisani nalozi su oni čije ime ili biografija jasno pokazuju čiju i koju poruku prenose, nedeklarisani su oni koji to ne pokazuju, već na izvestan način glume da su obični pripadnici Tviter zajednice, nebotovi.

Važno je primetiti da kad kažem bot, uvek mislim na nalog, ne na čoveka, uvek na Tviter, nikad na vantviterski život. Za nebot naloge, čovek i nalog mogu se preklapati donekle, jer nalog izražava ono što čovek jeste, bar delom. Za bot naloge, to su dve potpuno odvojene stvari, jer nalog ne izražava ono što čovek jeste, nego ono za šta je dobio zadatak da bude i da predstavi, ono što mu je posao.

Bot nalog može biti samo jedan od bot naloga koje vodi isti čovek. Isti čovek može imati i nebot nalog, vrlo različit od poslovnih bot naloga koje vodi. Dakle, po nebot nalozima možda se mogu donositi zaključci i o čoveku koji stoji iza njih, za bot naloge mogu se donositi samo zaključci o njegovim veštinama, zadacima, ciljevima i poslodavcima. Ništa više.

Sve političke stranke imaju svoje botove, makar u širem smislu, neorganizovane, ali najuočljiviji, najbrojniji i najorganizovaniji su SNS botovi, zbog čega su praktično na Tviteru postali sinonim za botove. Odnosno, kad se kaže bot, najčešće se podrazumeva SNS bot, dok se u retkoj priči o botovima drugih stranaka dodaje i ime stranke, da bi se znalo na koga se misli. I po svemu što ja vidim, to nije slučajno. Čak mi je malo nepravedno SNS botove zvati bot timom, jer je reč o ozbiljnoj organizaciji. Ne samo po brojnosti naloga nego i ukupno, po načinu delovanja.

Ja ih zamišljam poput kompanije čiji je posao proizvodnja željene slike sveta na Tviteru. Na vrhu te kompanije su oni koji donose odluke kako ta slika treba da izgleda, ko su u tom svetu heroji, ko zlikovci, koja se herojska dela slave, koji izdajničko-plaćenički padovi blate, koji će materijal biti korišćen za napade, koji za hvalospeve, kako će se koordinisati rad s prijateljskim medijima i slično. Neka vrsta upravnog odbora, da ga tako nazovemo.

Za sprovođenje odluka upravnog odbora zaduženi su direktori, oni su ti koji odluke upravnog odbora donose na Tviter, bilo lično, bilo delegiranjem srednjem menadžmentu, u zavisnosti od važnosti teme. Direktori, dakle, plasiraju ono što se smatra važnim sadržajem i ulaze u sukob kad se to smatra važnim, obično s metama napada koje je upravni odbor izabrao. Tu je zatim srednji menadžment, koji reaguje na tvitove direktora, širi ih dalje, ponavlja njihove poruke, sukobljava se sa svim nebot nalozima koji su voljni da se s njim sukobljavaju, slaže se sa svim ostalim pripadnicima srednjeg menadžmenta koji su na istom zadatku i pokušava da utiče na mišljenje svih neutralnih naloga koji se nađu u diskusiji. Na kraju, tu su radnici, čiji je posao da zadate tvitove direktora, srednjeg menadžmenta i prijateljskih medija fejvuju i ritvituju. I, kao u svakoj kompaniji, struktura je piramidalna, radnici su najbrojniji, dok je menadžera i direktora najmanje. Da to ilustrujem, reći ću da na mojoj blok listi, koja obuhvata sve nivoe botova, ima više od tri hiljade naloga. S druge strane, moja bot lajna, na kojoj pratim samo direktore i srednje menadžere, ima tek nešto preko sto naloga.

Kao u svakoj kompaniji, rezultati rada se mere, kontrolišu, zatim se uvode promene kojima se unapređuje rad. Tako je, recimo, učestalo blokiranje botova rezultiralo intenzivnijim pravljenjem novih naloga. Takođe, pravljenje montaža, koje je nekad bilo prepušteno srednjem menadžmentu, zbog lošeg kvaliteta radova prebačeno je na viši nivo, te montaže sad spadaju u materijal koji se dobija od upravnog odbora direktno.

Ili, kad je uočeno da se srednji menadžment suočava sa čestim osporavanjem na osnovu anonimnosti naloga, oličenim u posprdnom nazivanju „nadimcima“, doneta je odluka o povećanju broja naloga koji naizgled imaju neko ime i prezime i sliku, te naizgled nisu anonimni. Rekla bih da su sad u toku pripreme da se radnici bar u nekom broju zamene automatizovanim verzijama bot naloga, ali tek ćemo videti jesam li u pravu i da li će to biti zaista i sprovedeno.

Iz svega što je do sada rečeno jasno je da ne mislim da postoji nešto što se može nazvati „prosečan bot“, predstavnik ove pojave. Uobičajen tviterski posprdni nadimak „sendvičari“ samo je simbol, ne i opis. Iako je ova vrsta simboličkog ignorisanja sa umanjivanjem značaja jedna od karakteristika komunikacije na Tviteru, i time razumljiva, ona pojednostavljuje nešto što je u stvari mnogo komplikovanije i važnije. NJihovi zadaci su različiti, njihov značaj je različit, njihove veštine su različite, pa je samim tim i njihova motivacija i nagrada različita, verujem. Kao i u svim drugim kompanijama.

Pozicije direktora i srednjih menadžera zahtevaju viši nivo raznih veština i veću odgovornost. Ove veštine su ili već prethodno postojeće, to jest reč je o iskusnim tviterašima koji su se naknadno prihvatili botovanja, ili se, češće, stiču obukom. To se može videti po tome da tek otvoreni nalog srednjeg menadžera od starta besprekorno barata Tviterom, citira, odgovara, haštaguje, i što je najinteresantnije, poznaje važnost pozicioniranja menšna u tvitu, što ne znaju ni mnogi dugogodišnji tviteraši. NJihovi tvitovi uvek imaju menšn u sredini ili na kraju tvita, da bi bio vidljiv direktno na nalogu. Takođe, nalozi sa ovakvim pozicijama su važniji, vidljiviji i zahtevaju više veštine i vremena za odgajanje naloga, tvitovanje i na druge teme, prikupljanje pratilaca, puno je tu posla. Samim tim, logično mi je i da rad na ovim pozicijama donosi i ozbiljnije nagrade u vidu dobijanja neke vrste moći i pozicija u stvarnom svetu u skladu sa značajem i uticajem koji imaju na Tviteru, poput državnog posla, pristojne plate, poslaničke funkcije, odnosno mesta u Skupštini, ili pozicije u nekom pravom upravnom odboru, možda.

Radničke pozicije, sa druge strane, zahtevaju vrlo malo veštine, vremena i truda i svode se na čisto ponavljanje jednostavnih radnji. Verujem da tu nema ni neke naročite obuke, dovoljno je da im neko drugi napravi nalog, zaprati koga treba, pokaže gde je dugme za ritvit, gde za fejv, i zatim samo dostavlja uputstva šta treba ritvitovati a šta fejvovati. Čak ponekad i sami prave naloge, bez ikakve obuke, što se vidi po tome da u Tviter ime stave mejl adresu, recimo, i vrlo su nesnađeni sa ritvitovanjem i citiranjem. Za ovakve pozicije, pretpostavljam, pitanje je da li su uopšte i nagrađeni direktno za svoj trud, ili to rade zbog obećanja posla, jednog dana, ili jer im je pri učlanjenju u stranku rečeno da je to njihova obaveza kao člana, ili da to moraju da rade ako žele da zadrže postojeći posao, ili nešto slično. Doduše, verujem da određen broj radničkih naloga vode ljudi koji inače imaju i naloge nivoa srednjeg menadžera, usput, jer ne zahtevaju puno dodatnog vremena, a možda dobro dođu u dokazivanju i daljem napredovanju na lestvici.

I na kraju, ostaje pitanje kako se ponašati prema botovima. Po meni, jedini ispravan način je apsolutno izbegavanje bilo kakve komunikacije s njima, da li blokom ili potpunim ignorisanjem njihovih tvitova, svejedno, jer komunikacija je nemoguća kad sa druge strane imate savesnog izvršioca dnevnih naredbi, što su mnogi dosad i shvatili, naročito mete njihovih napada.

Tu dolazimo do pomalo paradoksalne situacije, ono što je najveća snaga bot organizacije, disciplina i organizovanost, istovremeno je i njena najveća slabost, jer s tako snažnom disciplinom i organizovanošću u izvršenju praktično se onemogućava komunikacija, što se u neposrednom susretu s botovima lako uoči, i vodi direktno u blokiranje bot naloga. Što više blokiranja bot naloga, to manje onih do kojih njihove poruke dopiru, i u jednom trenutku doći će u situaciju da dopiru samo jedni do drugih i poruke razmenjuju samo uzajamno.

Nemoguće je savesnog izvršioca dnevnih naredbi ubediti da nije u pravu, jer on nije u poziciji da jeste ili nije u pravu, on samo prenosi poruku. Nemoguće ga je uvrediti ili posramiti jer, opet, on samo prenosi dnevnu naredbu, to nije njegovo mišljenje da ga može vređati šta o njemu mislite, samo će vam uzvratiti još težim i gorim uvredama. Nemoguće je demantovati poruke iz dnevne naredbe, jer su zasnovane na paketu neistina isprepletanih tako da je nemoguće naći početak od kog biste krenuli, a i nema svrhe, jer, je li, to je dnevna naredba i on će ignorisati vaše argumente i braniti je novim lažima, i tako do unedogled. Čak i ako sretnete još neiskusnog i nedovoljno veštog srednjeg menadžera, koji još nije dovoljno uvežban, opet nećete dobiti željeni rezultat, jer ćete vi od njega dobiti blok kad vidi da ne uspeva da sprovede dnevnu naredbu na željeni način. Dakle, definitivno je komunikacija nemoguća, sa svih strana. Možete isprobati to i lično, a možete i poslušati tuđa iskustva uobličena u moj savet da ih je najbolje potpuno ignorisati, i spasti sebe bespotrebnog nerviranja, na volju vam.

Eto, to bi bio moj doživljaj bot sveta, moji utisci, uverenja, pretpostavke, stavovi nastali posmatranjem njihovog rada. Da li sam i koliko u pravu, ne znam, to zasad znaju samo oni koji su u sistemu, i to u gornjem delu piramide. Doduše, možda potvrdu da sam u pravu dobijem i ja, kroz nove bot napade na mene, nove montaže i nove paketiće, pakete i paketčine izmišljotina o sebi koje ću u tom slučaju videti na bot lajni. Videćemo.

Aleksandar Đuričić

facebookreporter.org / Newsweek