Ko kaže da su devedesetih godina prošlog veka vladale neštašice. Pa tada je na Kalenićevoj pijaci bilo svega i svačega: paradajza, paprika, para… Kilo paradajza – kilo para. I u Skupštini je bilo svega i još više svačega, baš kao i danas. Jedino što je tada bilo više crvenih konvertita, a manje crnih sledbenika, za razliku od današnje situacije kada ima više crnih, a manje crvenih restlova. Samo nek’ je veselo. Pa dok traje, nek’ traje.
Zlatno doba ili The best in the world
Ja celog svog života fotografišem u boji. Smatram da je sve oko nas obojeno i, ako želim da prikažem stvari onakvim kakve jesu, onda nema razloga da moje fotografije budu bez boje. Međutim, zahvaljujući crveno-crnoj vladajućoj sekti, devedesetih nam je ovde bilo “najbolje na svetu” (THE BEST IN THE WORLD) pa nisam izdržao da, u ovom slučaju, malo odstupim od svog principa i napravim jednu crno-belu fotografiju.
Neki teoretičari umetnosti zastupaju stanovište da je slika na višem nivou ako ima manje boje u njoj. Znači sada, kada smo otišli i korak dalje, stupivši u “zlatno doba”, možda iz fotografija treba izbaciti i belu boju.
Mafijaška sekta, ista ova koja je i danas na vlasti, zahvaljujući zarobljenim medijima i krađi izbora, pretvorila je stanovnike Srbije u zombije. Navala na banke i pošte bila je ogronma, jer ako ne podignete plate i penzije na vreme, niste morali ni da ih uzimate. U veoma kratkom roku inflacija bi ih pojela. Istovremeno, neki ljudi se enormno bogate.
Petnaest godina nakon snimanja ove fotografije direktor jedne velike izdavačke kuće iz Beograda i funkcioner SPS-a pričao mi je kako je prenosio kofere pune deviza na Kipar. Pitam se gde sada ovi mafijaši odnose naš novac.
Novinarski hleb
Kad dovedete ljude do stanja da se grčevito bore za koricu hleba i kutiju sardina, onda možete da im radite šta god vam padne na pamet. Ova situacija trajala je sve do oktobra 2.000. godine.
Posle 5. oktobra Srbija je za trenutak postala deo sveta, vraća se u Ujedinjene nacije i Savet Evrope, skidaju se sankcije, vraćaju se otete penzije, stara devizna štednja…
A onda, 12. marta 2003. godine bila su dovoljna dva metka pa da sve stane. Mafijaši ne miruju. Ponovo ulaze u sve pore vlasti i deset godina kasnije, na slobodnim izborima, opet svu vlast u zemlji preuzimaju isti oni koji su zemlju doveli do ove mračne situacije devedesetih godina prošlog veka. Da li iko misli da ti isti ljudi mogu da urade bilo šta drugo? Ne bi me iznenadilo da nam opet stignu sankcije, nestašice, par-nepar, isključenja struje, glad…
Tog hladnog i kišovitog novembarskog dana 1993. godine, grupa novinara delila je hleb stanovnicima Beograda u Takovskoj ulici, ispred TV Bastilje, kako su opoziciono nastrojeni građani zvali Televiziju Beograd. Neki ljudi su tu veknu hleba odmah počeli da jedu.
Onda i sada ista garda
Te godine 1993. godine, izbore su dobili socijalisti Slobodana Miloševića čiji potparol je bio Ivica Dačić. Njihova izborna parola je bila “TAKO TREBA”. U Skupštinu je tada prvi put ušao dvadesettrogodićnji šešeljevac Aleksandar Vučić. Imao je šta i od koga na nauči KAKO TREBA. Stanovnici Srbije su maltretiorani svakodnevnim čekanjima u redovima za hranu, lekove, gorivo… Društo im je, visoko na nebu, pravio jedino usamljeni mesec .
Dvadeset šest godina kasnije, učenik primenjuje svoje stečeno znanje na starijim ljudima od 65 godina i pokazuje im KAKO TREBA da ustanu usred mračne noći, stanu u red ispred samousluga i ponižavaju se da bi imali šta da pojedu.
Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović
Kome je namjenje ovaj tekst ? Šta mu je poruka ?? Napisano, je u potpunosti izvučeno iz konteksta. Autor piše o vremenima galopirajuće inflacije , a da niti jednim slovom nije ni pokušao obijasniti vrijeme, političku i ekonomsku
situaciju. To je sve junački preskočio , pa ispade da je tolika inflacija rezultat želje, napasti i zadrtosti tadašnjeg vodje !! Ukoliko želimo stvarati zdravu i perspektivnu budućnost , onda moramo znati istinu o prošlosti. Veoma je važno znati uzrok i krivce te pogubne inflacije.
Kao što je korisno znati ( istine radi ) da su i Vučić i Dačić za svoje „šefove“ bili na nivou “ potrčka “ , nikad i nikako zamjenik , podpredsednik ili druga figura poslije glavnog . I to po isključivoj volji onog glavnog. Dakle, ona silna inflacija bila je rezultat sankcija i enbarga naspram SRJ. Śta je to naša Država učinila da joj se odredi tolika kazna ???
Koliko se vodećih ličnosti . partija i ideologija promjenilo od tih devedesetih godina , do dana današnjeg , a pretnje i pritisci su ostali konstantna kategorija !
Ti pritisci su manji i blaži danas , samo zato što bi u sadašnjoj konstalaciji snaga u svijetu, bili još više kontra produktivni.
Đinđić je bio žrtva zbog neposlušnosti,
“ sklonili” su ga isti oni koji su ga i postavili na vrh vlasti. Nije dovoljno sećati se , kilo para , kilo paradajza. Već je odavno. bilo vrijeme da se počme malo i razmišljati, mozgati i zaključivati,
ili je autor jako dobro plaćen da ne razmišlja, već samo da se seća……..