Sećam se – Miloševićevih reči pred stradanje srpskog naroda, iste slušam danas“

Snimajući ove izbeglice koje su bežale sa svog kućnog praga primetio sam da mnogi od njih imaju oružje. To nisu bile domaće lovačke puške već karabini i kalašnjikovi. Pitao sam se otkud seljacima to naoružanje. Neko je morao da kupi od proizvođača to oružje. Neko je morao to debelo da plati. Ko i zašto?

Setio sam se Miloševićevih reči koje je izgovorio na Gazimestanu: „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.“

Strašno je to što su ratni huškači uradili. Zavadili komšije, rođake, prijatelje. Zbog čega? Siguran sam da je to urađeno zbog “šake dolara” u nečijem džepu.

Francuski pesnik, esejista i filozof Pol Valeri definisao je rat kao događaj u kome se ljudi koji se ne poznaju međusobno ubijaju radi bogaćenja onih koji se dobro poznaju, ali se ne ubijaju.

Jedine izbeglice koje sam do tada video bile su one na slici Uroša Predića “Hercegovački zbeg”. Čim sam čuo da ljudi masovno beže preko Drine u Srbiju, seo sam u auto i uputio se tamo. Očekikivao sam da vidim potresne scene kao na Predićevom platnu, ali ono što sam tog jutra pored Drine, blizu sela Crvice, doživeo bilo je mnogo strašnije.

Retko se dešava da u tako kratkom vremenskom periodu od samo nekoliko sati snimim toliko mnogo fotografija. Jednostavno, sve što sam tamo video, trebalo je da bude zabeleženo. Referenti agencije Gamma iz Pariza zvali su me žaleći se da jedva stižu da pregledaju sav poslati materijal i molili da ubuduće manje snimam.

Mnogi su se prepoznali na fotografijama, prepoznali su svoje porodice, prijatelje. Ovo je samo jedan u nizu komentara na fotografije iz tog doba:

– Ova fotografija je snimljena na Lukića čamcu selo Petriča kod Crvice. Na njoj je moj pokojni deda Čedo Lukić i njegova supruga Brena Lukić, baku sa bremenom ne mogu da prepoznam, ali se sećam da su svi zajedno u zbeg potjerali i stoku da se prehrane u majci Srbiji koja ih je dočekala u svoja njedra kao i u svakom ratu. –

Evo još jedne fotografije iz serije o izbeglicama. Dok sam snimao ovu fotografiju pitao sam se o čemu razmišlja ovaj dečak dok posmatra svoj dom preko reke iz koga je morao da pobegne. Kako on sve to doživljava i kakve će sve posledice to ostaviti na njegovu krhku dušu.

Stariji brat mi je pričao da je i naša porodica, takođe, bila izbeglička. Naime, deda Aksentije koji je bio poslastičar u Americi, čim je počeo Prvi svetski rat, vratio se u Srbiju i priključio dobrovoljcima. Posle rata, svi dobrovoljci dobili su od države, kao znak zahvalnosti, po komad zemlje. Tako je i Aksentije sa svojom brojnom porodicom dobio 3 hektrara u Makedoniji, pa su se svi tamo preselili.

Deda se vratio u Ameriku, a tri njegova sina sa ženama i decom preživljavali su zahvaljujući dolarima koji su povremeno stizali iz Sinsinatija i bundevama koje su gajili na toj zemlji. Posle dedine smrti, ostale su im samo bundeve, ali u međuvremenu deca su završila škole i zaposlila se.

Započinje II svetski rat. U drugoj polovini aprila 1941. godine bugarska 5. armija okupirala je skoro čitavu Makedoniju. Vojnici idu od kuće do kuće i prave spiskove srpskih porodica, često pljačkajući i ubijajući one koji su se izjašnjavali kao Srbi. Makedonce nisu priznavali kao posebnu naciju.

Jednog dana u kuću porodice Zamurović ulazi grupa bugarskih vojnika. Otvaraju ormare, traže zlato, novac… Nekoliko dana kasnije svi Zamurovići su napustili Makedoniju i izbegli u Srbiju. Ja sam sačekao da se rat završi i onda sam odlučio da se rodim.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

https://inmedija.rs/