Srpska pravoslavna crkva pretrpela je tokom poslednjeg rata na Kosovu i Metohiji (1998-2001) ali i u posleratnom periodu, velika razaranja. Pripadnici albanskih paravojnih formacija, takozvane „OVK“, porušili su i oštetili stotine pravoslavnih crkvi, hramova, kapela, spomenika kulture, muzeja, pravoslavnih grobova… Verski službenici iz sve tri verske konfesije, zastupljene na Kosovu i Metohiji, doživeli su u periodu od 1998. do 2001. različite oblike torture. Čak 144 verska poglavara, uglavnom pravoslavnih sveštenika i monahinja, pretrpelo je neki oblik nasilja, bilo zlostavljanje u albanskim logorima i zatvorima, fizičku torturu ili ranjavanje.
Nažalost, tri verska službenika – dva pravoslavna sveštenika i jedan imam, izgubili su živote tokom oružanih sukoba. Reč je o monahu Haritonu Lukiću, jeromonahu Stefanu Puriću iz Kline i Šefketu Dragolovčaninu, imamu iz Sjenice.
Pretnje i torture su doživeli čak i pojedini katolički župnici i hodže lokalnih džamija koje su pripadnici albanskih paravojnih optuživali za saradnju i dobre odnose sa Srbima.
OTMICA I SVIREPO OCA HARITONA U PRIZRENU
Istorija jednog naroda ne čuva samo imena vladara, vojskovođa i državnika. Mnogo češće, njen najdublji pečat ostavljaju oni tihi ljudi koji su u trenucima velikih iskušenja ostali verni Bogu, istini i svom pozivu. Njihova imena ne žive zbog moći koju su imali, već zbog žrtve koju su podneli. Njihov život postaje svedočanstvo vere, a njihovo stradanje zavet budućim pokolenjima.
Jedan od simbola stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji jeste monah Hariton Lukić, danas poznat kao Sveti prepodobnomučenik Hariton Kosovski. Njegov život i mučenička smrt ostali su duboko utkani u noviju istoriju ovog prostora, kao jedno od najpotresnijih svedočanstava vremena u kojem su se ljudi suočavali sa izborom između straha i vere, bekstva i ostanka, ćutanja i svedočenja. Rođen je 20. novembra 1960. godine u Seocu, kod Kuršumlije, kao Radoslav Lukić.
Po stupanju u monaštvo dobio je ime Hariton i od tada svoj život u potpunosti posvetio Bogu, molitvi i služenju Crkvi. Bio je poznat po skromnosti, dubokoj veri i predanosti ljudima kojima je pomagao. Nije nosio oružje, nije učestvovao u sukobima niti je predstavljao pretnju bilo kome. Njegova snaga bili su molitva, krst i nepokolebljiva vera. Monašku službu vršio je na Kosovu i Metohiji, gde se vekovima nalaze neke od najznačajnijih svetinja Srpske pravoslavne crkve.
Tokom godina albanskog terora ostao je uz svoj narod. Međutim, upravo u vreme kada su mnogi očekivali prestanak nasilja i povratak mira, započela je njegova golgota. Otmica, mučenje i mučenička smrt monaha Haritona postali su jedno od najupečatljivijih obeležja stradanja Srba na Kosovu i Metohiji, ali i svedočanstvo da čovek može ostati veran svojim uverenjima čak i pred najvećim zlom. Zato se njegovo ime danas izgovara sa posebnim poštovanjem, kao ime mučenika čije žrtve vreme nije izbrisalo.
Hariton je otet 15. juna 1999. godine u centru Prizrena, ispred Doma JNA. Posebnu težinu ovom događaju daje činjenica da se sve odigralo u prisustvu međunarodnih snaga koje su tih dana preuzimale kontrolu nad područjem. Prema dostupnim svedočenjima, nemački novinar koji je boravio u Prizrenu zajedno sa jedinicama KFOR-a video je i fotografisao samu otmicu.
Toga dana nije nestao samo monah Hariton. Prema tadašnjim navodima, oteto je još više srpskih civila. Gradom su vladali haos, strah i bezakonje, a brojni ljudi nestajali su bez traga, dok su njihove porodice ostajale bez odgovora.
Za Haritona je tada započeo put mučeništva, čija će se puna istina otkriti tek mnogo kasnije.
Posle otmice usledio je dug period bolne neizvesnosti. Dani su prolazili bez ikakvih vesti, dok su se nada i strepnja smenjivale u srcima njegove sabraće, porodice i svih koji su ga poznavali. U takvim okolnostima svaki novi dan donosio je isto pitanje – da li će se pojaviti makar jedan trag koji bi prekinuo tišinu. Prilikom otkrivanja jedne od masovnih grobnica u Prizrenu, predstavnici Eparhije raško-prizrenske pozvani su da među pronađenim posmrtnim ostacima pokušaju da prepoznaju nestale. Među telima ubijenih Srba nalazio se i monah Hariton.
Težak i potresan zadatak identifikacije pripao je njegovoj sabraći. Među masakriranim žrtvama trebalo je pronaći čoveka sa kojim su delili molitvu, iskušenja i godine monaškog života.
Prizor koji ih je dočekao bio je potresan. Telo oca Haritona pronađeno je u njegovoj monaškoj mantiji, a uz njega su se nalazili lični dokumenti i brojanica koju je nosio za života.
Prema izveštaju veštaka, glava je odsečena oštrim predmetom, polomljena mu je kičma, nekoliko rebara i kosti leve ruke, a nedostaje i nekoliko kičmenih pršljenova. Telo je nađeno u njegovoj monaškoj mantiji i džemperu, a uz njega su istražitelji pronašli i njegovu ličnu kartu i brojanicu. Utvrđeno je da su mu prsluk i džemper rasečeni sa prednje strane i u predelu srca, što je ukazivalo na to da je ocu Haritonu stomak bio rasporen i da je izboden nožem u predelu srca. Nakon masakra koji je nad mučenikom Haritonom izvršen, odsečena mu je glava. Glava monaha Haritona još uvek nije nađena. Nedaleko od njegovog tela pronađena su i tela nekoliko Srba postradalih u isto vreme. Za zločin niko nije odgovarao.
Situacija u Prizrenu…
Na području Prizrena je situacija bila veoma teška. Albanski paravojnici su ubili 165 srpskih, bošnjačkih i romskih civila među kojima i 18-oro dece. Veliki broj njih se i danas vode kao nestala lica a porodice strahuju da su bili žrtve trgovine organima. Mnoge žene su pretrpele seksualno nasilje i zlostavljanje, ljudi su sadistički mučeni pre nego što su ubijeni. Među najmasovnijim zločinima jeste onaj u selu Dojnice gde je počinjen zločin protiv civilnog stanovništva. Naoržani albanski paravojnici su kidnapovali i odveli u zatočeništvo 17 civila (šesnaest Srba i jednog Bošnjaka-Muslimana), među kojima je bilo i devet žena. Reč je mahom o starijim osoba, od kojih su neki bili nepokretni i slabovidi. Zbog starosti nisu bili u mogućnosti da se evakuišu i odvedeni su; kakve su torture sve prošli, teško je i pomisliti. Albanci ne žele da priznaju gde su masovne grobnice.
OTAC STEFAN PURIĆ – TRAGIČAN KRAJ VELIKOG HUMANISTE
Jeromonah Stefan Purić rođen je 28. februara 1964. godine u Čačku. Njegov mladi život nasilno je prekinut 19. jula 1999. godine, kada je imao samo 35 godina.
Službovao je u manastiru Budisavci, metohu Pećke patrijaršije, kod Kline. Narod ga i danas pamti kao tihog, smirenog i požrtvovanog monaha, čoveka duboke vere, iskrene ljubavi prema bližnjima i nesebične spremnosti da svakome pruži utehu i savet. Njegova skromnost, blagost i istrajnost u služenju ostavili su trajan trag među vernicima, koji ga se sećaju sa poštovanjem i zahvalnošću. Mnogima je ostao u uspomeni kao primer čoveka čije su vrline i dela govorili više od reči.
Te 1999. godine u manastiru Budisavci su utočište pronašli srpski civili – starci, žene i deca iz Kline i okolnih mesta koji su se ovde skrivali od albanskih paravojnika. Njima je u jednom momentu bila neophodna hrana i osnovne životne potrepštine koje nije bilo lako nabaviti zbog rizične i veoma opasne atmosfere koja je vladala u gradu.
Prema svedočenjima preživelih, kidnapovan je zajedno sa nastavnikom Vujadinom Vujevićem, od strane pripadnika albanskih paravojnih formacija, takozvane „OVK“.
U želji da obezbedi hranu za ugrožene, otac Stefan se zajedno sa profesorom Vujadinom Vujevićem, osmelio da krene u nabavku i pomogne ugroženima. Verovao je da mu se ništa neće dogoditi jer se nikome nije zamerio i bio je poznat kao izuzetno čestit, skroman i poštovan čovek.
Na ovaj zločin podsetio je i iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić.
„Tih dana, neposredno po završetku rata, preostali srpski civili, starci, žene i deca sklonili su se u manastir Budisavci i bila im je potrebna hrana. Otac Stefan je sa Vujadinom Vujevićem izašao u nabavku, verujući da mu se ništa neće dogoditi jer se prema nikome nije ogrešio i važio je za nadaleko čestitog čoveka. Prema raspoloživim informacijama, presreli su ga lokalni pripadnici OVK i potom njemu i bratu Vujadinu odsekli glavu sekirom pred više osoba koje su posmatrale zločin. Njihova tela bačena su u neku od jama“, napisao je arhimandrit Sava.
Prema dostupnim svedočenjima, Stefana i Vujadina presreli su pripadnici OVK. Nakon brutalnog ubistva, njihova tela bačena su u jednu od obližnjih jama. Posmrtni ostaci oca Stefana, kao ni ostalih Srba nestalih i ubijenih u to vreme na području Kline i Istoka, do danas nisu pronađeni.
Otac Stefan je u junu 1999. godine izašao iz manastira da kupi hleb za ljude koji su u njemu pronašli utočište. Sa njim je krenuo i učitelj Vujadin Vujević. Obojica su nestala bez traga. Ubrzo nakon toga opustelo je i selo Budisavci, kao i brojna druga srpska sela u ovom delu Metohije.
Novinari Radio Goraždevca pre nekoliko godina zabeležili su svedočenja monahinja iz manastira Budisavci, koje su tih dana delile svakodnevni život sa ocem Stefanom:
„On je toliko bio dobar da smo mi bile srećne što je došao kod nas. Ali u međuvremenu pojavila se potreba da ode u Budisavce, tamo gde je, jadnik, i nastradao. Ovde je došao otac Desimir iz Prizrenske bogoslovije, pa je imao ko da ostane.“
„Mati ga pita: ‘Oče Stefane, bi li išao u Budisavce?’ – ‘Kako neću, mati, peške ako treba. Tamo je mirno, tamo je tišina.’“
„Meni samo treba molitva. Ali je kod nas bio dobar, dobar i samo dobar. Neka mu je večna pamjat.“
Jedna od monahinja dodala je:
„Strašno. Mnogo je bio dobar i pobožan. Išao je dole da pomaže narodu, da kupuje namirnice kako bi ljudi imali šta da jedu. Otišao je tri-četiri puta. Peti put kada je krenuo, više se nije vratio.“
Situacija u Klini…
U ratu koji je započeo 1998. godine na području Istoka i Kline ubijeno je više od tri stotine srpskih, romskih i aškalijskih civila, među kojima i veliki broj dece. Ubijane su nepokretne starice, bolesni ljudi, invalidi, bračni parovi i kompletne porodice. Ovde je rat započeo još u proleće 1998. kada su albanski paravojnici kidnapovali poubijali veliki broj srpske i romske dece i civila. Nastavljeno je napadima na srpska sela i pripadnike MUP-a. U junu 1999. dolazi do još većeg talasa nasilja, masakriran je veliki broj žena i civila starije dobi. Samo u mestu Štupelj nestalo je svih deset starijih meštana, od čega pet žena, koji su jedini i ostali u selu. Zločini su činjeni i u samom gradu i u drugim srpskim selima od kojih mnoga više i ne postoje. Neki podaci govore da su nestali civili mučeni pa ubijeni u logorima, drugi da su odvedeni u Albaniju, međutim, pomaka nema.
NESTANAK I STRADANJE ŠEFKETA DRAGOLOVČANIN
Šefket ef. Dragolovčanin, ugledni hodža iz Sjenice, rođen je 03.03.1957. u mestu Tuzinje, opština Sjenica. Bio je član Mešihata Islamske Zajednice Sandžaka, predsednik Odbora medžlisa Sjenica i imam glavne Sultan-Valide džamije u Sjenici.
to čovek velikog srca, humanitarac, mudar, pošten i dobrodušan čovek iz znamenite i nadaleko čuvene porodice. Njegove poruke mira i pouke o životu bile su oslonac i zvezda vodilja svakom iskrenom muslimanskom verniku kako u Sjenici, Novom Pazaru i Tutinu tako i širom regiona… Bio je pacifista, zalagao se za mir i suživot. Voleo je svoju SR Jugoslaviju, sve narode i protivio se bilo kakvim sukobima. Čak i u to najteže doba kada su bombe zasipale gradove i sela, držao je govore i radio na pomirenju imeđu naroda. Na internetu su čak i dostupni video-snimci iz ratne 1998. godine gde je javno govorio i pozivao na mir; iskreno i zdušno, do zadnjeg momenta je verovao u dobro među ljudima. Bio je čovek koji je sve principe svoje vere istinski primenjivao na vlastitom primeru; bio je uzor svima – i mladima i starima.
Kada su krenula ubistva i otmice Bošnjaka, verovatno je pokušao da urazumi pripadnike OVK, da ih zamoli za razum, ali….
Prisilno je nestao 8. avgusta 1999. godine, na putu prema Peći, na području koje je kontrolisala albanska OVK. On je pomenutog dana, oko 13 časova časova, krenuo iz Rožaja, u Crnoj Gori, automobilom marke mercedes 250 D, novopazarskih registracija, od kada mu se gubi svaki trag.
U Peći su se u tom periodu dešavali strašni zločini; tokom juna i jula 1999. od strane albanskih paravojnih formacija ubijeno je i oteto 220 civila srpske, romske, aškalijske, bošnjačke i albanske nacionalnosti. Čak 34-oro Bošnjaka-Muslimana, među kojima i ugledni hodža Šefket, ubijeno je i nestalo na području opštine Peć.
O tome je najviše govorio Šefko Alomerović, Bošnjak iz Tutina, veliki humanista i borac za ljudska prava. Šefko je išao u rizična ratna područja da pregovara sa Albancima, javno je govorio o otmicama Srba i Bošnjaka-Muslimana i među prvima javnosti predočio istinu o albanskim logorima.
Pripadnici albanskih paravojnih formacija uglavnom bi zarobili pripadnike bošnjačke nacionalnosti, odveli ih u svoj štab odakle se nisu živi vraćali. Neki su nađeni u masovnim grobnicama, a neki se i danas vode kao nestali. Strahuje se da je hodža Šefket Dragolovčanin doživeo istovetnu sudbinu. Bezuspešno je porodica tragala za hodžom, lokalni albanci su ih uveravali da je on otišao van teritorije Kosova i Metohije.
Ipak, istina je bila drugačija. Njegovo telo pronađeno je 21. avgusta 1999. godine, u selu Mala Jablanica, opština Peć. U tom selu postojao je, prema pojedinim informacijama i albanski logor, štab OVK. Ispraćaju 26. avgusta 1999. prisustvovalo je hiljade ljudi iz svih delova Balkanskog poluostrva. Došli su i predstavnici Srpske pravoslavne crkve da zajedno podele tugu sa ožalošćenima što samo govori o kakvom čoveku se radilo.
Peć i dalje traga za nestalima…
Peć je očišćen od Srba i nealbanaca a veliki broj civila i danas se vode kao nestali. Među 34 stradalih Bošnjaka bilo je i žena i dece. Najmlađa žrtva je bio šesnaestogodišnji dečak Džemo Ujkić, koji je otet sa ocem od OVK, dok je najstariji bio Šefkija Škrijelj ubijen u 87-oj godini. U listu „Oteta istina“ koje je odavno objavilo Udruženje kidnapovanih i nestalih sa Kosova i Metohije, objavljena je i ispovest Bošnjaka Šefketa A. čijeg rođaka su okrutno ubili pripadnici albanskih paravojnih formacija u Peći.: “ Iz pećke opštine oteto je i ubijeno mnogo Muslimana: Izet Gutić, Haćim Kočan, Hazbo Šabotić, Mujo Ademović, Mensur Ćorović, Hamdija i Ifeta Begović, Sejdo Rastoder, Šućro Kuč, Halit Nurković, Dževat Srdanović, Ismet Hakanjin, Jasmin Mustajbašić, Adem Sijarić, Šefćet Dragolovčanin. Neki su iz Crne Gore, neki iz Sjenice, ali najviše je Pećanaca. Još nekoliko za koje sam čuo, nije imao ko da prijavi. Ono što je mnogima teško palo jeste saznanje da su pripadnici OVK silovali a zatim ubili nekoliko mladih Muslimanki, žena i devojaka. Udarili su i na obraz i na dušu zlikovci koji se još šetaju Kosovom, ko da su cveće brali a ne ubijali ljude i uništavali sela.“ – naveo je u svojoj izjavi ovaj čovek koji je bio primoran 1999. da napusti rodni grad.
USPOMENE NE BLEDE
Iako više nisu među nama, ostavili su trag koji vreme ne može izbrisati. Pamtićemo ih po dobroti, posvećenosti svom pozivu, poštovanju prema ljudima i spremnosti da u teškim vremenima budu oslonac onima kojima je pomoć bila potrebna. Sećanje na njih neka bude podstrek da negujemo međusobno uvažavanje, čovečnost i vrednosti kojima su i sami težili, jer ljudi ostaju da žive onoliko koliko ih se sa poštovanjem i zahvalnošću sećamo.
