Sećanje na 5. oktobar

7
1553
5. oktobar Foto: Profimedia

Skandiranje, buka bubnjeva, aplauzi, povici, eho glasova odzvanja celim gradom. Pištaljke se ore glavnom ulicom, sve je živo, sve pršti od pozitivne energije. Ljudi su izašli na ulice, glasovi se mešaju, skandiranje ne prestaje, sve živi, situacija ne jenjava ni jednog trenutka. Razne zastave vijore ulicom, ja sam na ćaletovim ramenima, probijamo se kroz gomilu da dođemo do centra. Mladi i stari nose neke majice sa stisnutom pesnicom. U centru je postavljena neka nazovi bina sa razglasom, sa nje neki čovek priča i poziva ljude da je „krajnje vreme“. Skandiranje uopšte ne prestaje, meša se sa aplauzima, zastave još više vijore.

– Ćale, što je ovako puno?

– Zato što je tako ispravno, Mihailo, krajnje je vreme i bilo.

– A kako to, zašto?

– Zato što je vreme za promene, znaš, ovo je važno sada što smo ovde, možda ne razumeš sada, ali kada porateš, za koju godinu biće ti jasnije. Sećaš se onda kada smo čekali ispred prodavnice za ulje i šećer?

– Sećam se.

– Sećaš li se kada nisi mogao da kupiš mleko u prodavnici za Djinu, jer nije imalo?

– Sećam se.

– Sećaš li se kada nismo mogli da odem u Čačak na tvoju kontrolu očiju, jer nije bilo goriva na pumpi?

– Sećam se.

– E Mića zbog tih stvari smo večeras ovde, da ne bude više tako, znaš, onaj čovek koji je predsednik, on mora da ode da bi živeli bolje, ali on ne želi, e zato su se svi okupili večeras, protestuju da bi on otišao.

Kada klincu od 7 godina pokušavaš da objasniš takve stvari, to baš i ne ide najbolje, ali verovao sam da je ispravno što su svi izašli, jer ćale je rekao da će biti bolje samo ako taj čovek ode, pretpostavljam da su zato i svi izašli na ulice, jer su podjednako verovali u tu ideju. I ceo taj kasni septembar u Ivanjici, odisao je energijom promena, gledao sam na TV u celoj Srbiji je vladala takva energija. Ljudi su dugo bili nesrećni, tako sam shvatao tada i želeli su bolje za sebe, bolje za nas, klince, pred kojima je tek budućnost. Dosta im je bilo ratova, dosta sankcija, dosta praznih prodavnica, dosta inflacije, svega dosta, a opet premalo normalnih stvari. Sećam se ćaletove rečenice na neki arhivski snimak iz rata, koju mi i danas ponekad provuče kroz glavu: „Mihailo, ljubav prema svom narodu nećeš dokazivati time što ćeš mrzeti druge, jer to onda nije prava ljubav“.

Da Vas podsetimo:  Selfi kultura društvenih mreža

Mnogi klinci koje sam septembra 2000. u prvom razredu upoznavao po školi bili su na ramenima svojih roditelja tih večeri dok su trajali mitinzi u Ivanjici. Na poslednjem pred čuveni 5. oktobar, dobro se sećam, Nemanja, moj brat, visoko je razvio nalepnicu „GOTOV JE!“, ja sam imao plakat sa stisnutom pesnicom uz natpis „OTPOR“, drugi su nosili bedževe sa natpisom „Iscedimo Gedu do kraja“, majice sa natpisom „Vreme je!“, i mladi i stari vijorili su zastavama kojih je bilo više nego i inače, cela atmofera je odisala promenama koje su se nekoliko dana kasnije i dogodile.

I svi smo bili ludi od sreće, čak i mi koji pojma nismo imali čemu se toliko radujemo. Imao sam 7 godina. Osećao sam da će biti drugačije. Da će biti bolje. Danas imam 24, a na vlasti su oni protiv koji sam tih dana išao na mitinge. Stojim u redu za prijavu ispita. Stojim u redu i polažem ispit, stojim u redu i polažem sledeći, stojim u redu i polažem diplomski, stojim u redu za posao, stojim u redu za život, stojim u redu za sreću, stojim u redu za demokratiju, stojim u redu za sebe kao da stojim u redu za ulje.

“Kad porasteš, biće sve drugačije, biće sve onako kako smo se borili za tebe”.

Ali sad nema ramena na koja mogu da se popnem. Vreme je. Gotov sam. Isceđen. Ako se nešto ne promeni. U to ime himna onih dana:

noizz.rs

7 KOMENTARA

  1. Тврдим да је 90% људи веровало да ће 5. октобар бити пресудан дан по питању демократије у Србији. Како је било? Врло брзо након тих дешавања, мада неки неће признати, заиста се осетио бољитак. Сећам се врло добро колико су се већ годину-две касније повећале плате. Далеко боље се живело. Одједном су сви имали аутомобиле, град је увече врвео од људи, од концерата, квалитетне музике, андерграунд клубови су били пуни. Све је ишло својим узлазним током. Нажалост, након убиства премијера Ђинђића багра је поново почела да вири из својих рупа – полако али сигурно. Миц по миц и ево фекалија поново у скупштини. Како? Зашто? Зато што се опуштамо превише. Уместо да гајимо добро које имамо, увек кукамо за нечим што је прошло. Е, ево вам ваше прошлости па терајте напредно.

    • Hm,hmm..pa,neko je nosio stolicu,sliku,juneci but,televizor,telefon,i to sve “ bez svajcarskog kredita“..bila je to sljiva,na kojoj rastu i kobasice,pa kao u “ komunizmu“ beres,koliko tibtreba,i mozes da poneses,sprdala se bivsavreakcija,koja je dosla na vlast.

  2. niti je tvoj ćale pogrešio niti se zbog toga treba kajati.ćale je žele dobro.a to što je prevaren od strane komunističkih sinova koji su imali za cilj da prevare narod,to nije kriv ćale već banda komunistička.samo su potvrdili istinu o njima,da su gori od kuge.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime