Bila je sreda, 24. mart 1999. godine, osam uveče samo što je bilo prošlo kada su nad Užicem zajaukale sirene za uzbunu. Skoro istovremeno, unezverena, prebledela spikerka RTS-a pročitala je na kraju drugog Dnevnika saopštenje da su NATO avioni gađali ciljeve na Kosovu.
Rat je, iako je mozak odbijao da prihvati tu činjenicu, počeo.
Ubrzo su stigle vesti da je krstarećim raketama gađan vojni objekat na koti Brijač na Murtenici, 30-ak kilometara vazdušnom linijom od Užica. Kada su oko pola devet prvi „tomahavci“ pali na aerodrom Ponikve, mnogo bliže Užicu, oni koji su se zatekli na terasi mogli su uživo da slušaju eksplozije i vide plamene odsjaje na nebu severozapadno od grada.
U sred grudi kamen, u želucu mučnina, komšije se okupili ispred
zgrade, psuju, raspravljaju šta će još gađati oko Užica, poštu u centru grada, vojne instalacije na brdu preko do kojih se kamenom može dobaciti. Zove poznanik, kaže bio u bioskopu, gledao „Dve čađave dvocevke“, kad je u salu ušla u neka žena i saopštila im da je počeo rat.
Oni je pitali šta je počelo, a scena posle ličila na onu legendarnu sa Borom Todorovićem i replikom – „Počeo rat, p… vam materina“.
Tako je, barem što se mene tiče počeo rat 1999. godine u Srbiji. Na jednoj strani moćna vojna Alijansa, najjače vojne sile sveta, avioni, krstareće rakete, tehnologija, na drugoj strani sama Srbija samo što je izašla iz ratova 90-ih, puna izbeglica, jada i sirotinje.
Narednih dana i nedelja, meseci, sve do sredine juna, od lika Havijera Solane, generalnog sekretara NATO, lica samog đavola, samo je pojavljivanje Džejmija O Šeja, portparola Alijanse sa licem pacova, izazivalo više psovki i kletvi na ulici kad bi se
popodne okupili komšije.
„Dabogda manji umrli nego što su se rodili“, dobro se sećam da ih je klela jedna starija komšinica iz stana par spratova ispod.
Prethodnih meseci, prosto, u vazduhu se osećalo da će rata i bombardovanja Srbije biti, ali je tinjala i nada, potajna, ljudska, da će sve u poslednjem trenutku ipak biti obustavljeno.
Belosvetska mašinerija obavljala je, stručno, temeljno, pokvareno, sve pripreme za rat. Desio se Račak, zaslugom pre svega Vilijama Vokera, agenta i prevaranta, sukob srpskih snaga bezbednosti sa teroristima predstavljen je u zapadnim medijima kao „masakr nevinih civila“, Solana i Šej, Klinton i Bler, Olbrajtova, imali su neposredni povod za bombardovanje.
Onda su se desili i pregovori u Rambujeu, Srbiji su nametnuti uslovi kakve ni jedan čovek koji i malo časti u sebi još ima, a kamoli ozbiljna država, ne bi mogao da prihvati. Po Srbiji se uveliko pričalo da je britanski premijer Toni Bler više insistirao na bombardovanju Srbije od Klintona i Olbrajtove zajedno.
„Dabogda živo meso sa njih otpadalo“, klela ih je svake večeri moja komšinka iz zgrade.
U ponedeljak, dva dana uoči bombardovanja obavljen je poslednji razgovor američkog izaslanika Ričarda Holbruka i Slobodana Miloševića.
Bio je to poslednji pokušaj da se Milošević natera da potpiše sporazum, kad su razgovori završeni Holbruk je izjavio da „suštinskog napretka nema“, a mediji su preneli da su „pregovori propali“. Sve je bilo spremno za napad na Srbiju.
Na jednoj strani 19 najbogatijih zemalja sveta sa 743 miliona stanovnika i BDP-om od 11.731 milijardu dolara, na drugoj Srbija, odnosno SRJ sa sto puta manje stanovnika i BDP-om od 11 milijardi dolara. Na jednoj strani alijansa sa oko 1.000 aviona, lovaca, lovaca bombardera, bombardera, špijunskih aviona, na drugoj Srbija sa 16 aviona MIG 29, 66 MIG-ova 21, i nekoliko desetina zastarelih letelica.
Za narednih 78 dana NATO avioni napravili su iznad Srbije 38.400 letova, među njima 10.484 napadačka i upotrebili 23.614 komada vazdušne municije.
„NATO je izveo najprecizniju vazdušnu operaciju sa najmanje kolateralne štete u istoriji“, hvalili su se kasnije ti bednici u jednom izveštaju podnetom američkom Kongresu.
Bombardovanje Niša kasetnim bombama 7. maja nije ušlo u ovaj izveštaj. Ni 16 ubijenih civila i 18 ranjenih. Ni podatak da je tokom „kampanje“ kako zločinci zovu svoj zločin, na Niš bačeno 16 kontejnera sa više od 3.000 međunarodnim pravom zabranjenih kasetnih bombi. Nije pomenuta ni Ljiljana Spasić koju je bomba ubila u Šumatovačkoj ulici i koja je bila u sedmom mesecu
trudnoće.
Ko da Kongres zamara i sa bombardovanjem Aleksinca 5. aprila kada su sa sedam projektila pogođene dve centralne ulice i kada je ubijeno 11 ljudi, 50 ranjeno, uništeno 35 porodičnih kuća. Ili bombardovanjem Surdulice u tri navrata tokom tog zlog proleća
kada je, ni krivo ni dužno, ubijeno 50 civila a više od 200 ranjeno.
Lakše je reći, cinično, sramno, bedno, da je to bila „najpreciznija vazdušna operacija sa najmanje kolateralne štete u istoriji“.
Surdulica, Niš, Aleksinac, samo su vrh ledenog brega. Samo tri stavke na dugom i predugom spisku zločina na kome su i zgrada RTS-a, i Milica Rakić koju su ubili dok je sedela na noši, i napad na voz u Grdeličkoj klisuri i Tornik i Varvarin, Novi Pazar…
„Dabogda se živi raspadali“, dobro se sećam, klela je tih dana komšinka Klintona, Olbrajtovu i Blera. I Solanu i Džejmija O Šeja.
Broj civilnih žrtava NATO bombardovanja, ovo nama na sramotu, još nije precizno utvrđen. Između 1.200 i 4.000 govore dostupni podaci, najčešće se govori oko 2.500. Objektivni, superiorni, etalon za moral i etiku Hjuman rajts Voč u jednom od izveštaja govori o – između 489 i 528 ubijenih civila.
Tih dana, dok se rat zahuktavao, svake noći iznad grada leteli neprijateljski avioni, „tomahavci“, najteže je bilo biti sam. I dvočasovna pauza između dve sirene davala je lažnu nadu – možda su stali, možda neće više.
Nova sirena, novo razočarenje, novi kamen u grudima, nova mučnina u želucu, novi strah. Ništa gore
nije bilo nego uključiti televizor i gledati vesti. Na sve strane izveštaji, napadi, krv, poginuli…
Još teže su padale prekinute telefonske veze, briga za svoje… Teški dani, još teže noći. Jedno popodne stiže vest da je iznad Ponikava oboren naš MIG 29, kolega javlja vest, samo što ne plače. Po svu noć sedimo na terasi, slušamo eksplozije sa Ponikava, gledamo vatrene odbleske sa Murtenice, Zlatibora, od Požege…
Nad gradom opet kruže avioni, jedno popodne iz centra grada izvi se stub dima i prašine posle eksplozije, zvučnog udara. Razneli zgradu pošte.
„Dabogda im zemlja kosti isturila“, kune komšinka.
Svi moji, brat, rođaci, komšije, prijatelji, kumovi, mobilisani. Sedma brdska otišla na Pešter, priča se da će na Kosovo. Svako ćuti sa svojom brigom, a svako bi od nas u ulici kukao iz glasa, samo da ga nije sramota od naroda.
I imamo i nemamo informacije šta nam rade, šta nam spremaju. Gađanje trafostanica i dalekovoda nekom belom paučinom posle koje čitavi gradovi ispadaju sa mreže, ostaju bez struje, najbezazlenije je, saznajemo tek kasnije.
Tek godinama kasnije shvatamo šta su nam uradili.
Relevantni podaci govore da je do 1999 godine u Srbiji
registrovano između 15 i 20 novih slučajeva kancera, da je taj broj već 2004. dostigao 30 novih bolesnika, da je Srbija ubrzo bila prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora.
Čitamo reči prof. dr Slobodana Čikarića, onkologa i
predsednika Društva Srbije za borbu protiv raka da je porast broja obolelih i umrlih do raka posledica NATO bombardovanja tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.
Danima, kolega Cvekla i ja kao popisna komisija obilazimo kratere od raketa oko Užica, Požege, Kosjerića, slikamo neeksplodirane rakete, porušene kuće. Zatičemo jadne ljude kako hodaju po dvorištima, besciljno, kopaju po ruševinama razorenih kuća, izvlače neke beskorisne predmete. Ćute, plaču, neke žene kukaju. Kuće bez krovova, razvaljeni prozori, zidovi izrešetani gelerima.
U toplo aprilsko jutro, na Ribnici ispod Tornika na Zlatiboru žena u crnini hoda po zgarištu, pitam ko je, kažu, Angelina Savić, traži sina Milanka, zanoćio u odmaralištu, nema ni njega ni Radoja Marjanovića, ni Neđa Uroševića. Čujem je kako tiho
kuka. Ko senka na zgarištu.
Odozgo sa Peštera, gde su svi naši, sve što imamo, svaki dan stižu vesti o novim bombama. Kad zaspim sanjam mrtva tela, kad se probudim, molim se Bogu za moju decu, za svačiju, za one dečake koji su sad na Pešteru, na Kosovu.
Stižu vesti o borbama na Košarama. Naši dečaci, šačica njih, biju se sa čitavim NATO paktom potpomognutim albanskim teroristima i sa jedne i sa druge strane granice.
U teškom raspoloženju dočekujemo i Veliki petak i Veliku subotu i Vaskrs. Umesto radosti praznika tuga i briga.
„Dabogda nikada više ovakav Vaskrs ne dočekali“, pričaju ljudi u ulici.
U Dubokom kraj Užica sahranjen kapetan Dragan Mitrović koji je poginuo na Kosovu, u reonu sela Istok Mahala. Kolega koji je slikao sahranu vraća se popodne. Ćuti. Ni ja ga ništa ne pitam.
Mesecima, godinama kasnije statistika pravi popis štete, žrtava.
Za 78 dana poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije, uništena su 44 mosta, 17 železničkih mostova, 148 objekata visokogradnje, privatne kuće nisu ni popisane…
Početkom maja stiže mi poziv za mobilizaciju, u Sedmu brdsku. Provodimo dane po Pešteru, svaki dan čekamo da nas upute na Kosovo.
Početkom juna stižu vesti da je kraj rata blizu, da će stati sa bombama. Ljudi u četi ravnodušni, drago nam je što ćemo kući, da vidimo decu… Nekima krivo što nismo bili u mogućnosti da se sa onima što su nas gađali sa 9.000 metara vidimo oči u oči po našim gudurama.
Da se radujemo – nemamo čemu. Razorena zemlja, uništena hiljade žrtava, duša boli.
SVE ŠTO JE MILOŠEVIĆ ODBIO DA POTPIŠE I PRIHVATI U RAMBUJEU , OBJERUČKE SU PRIHVATILI
“ PETOOKTOBARCI “ ! Šta su sve su do sada izvršili ? Da li uopće imaju mogućnosti da se zaustave, ili im se u mašti pokazuje Djidjić, da ih upozori . Halapljivost za vlašću , ali i mogućnost nelegalnog bogaćenja, poznati je motiv, a kada se jednom PRODA DUŠA DJAVOLU , onda “ prodani “ i nije sam svoj . Kada se mislilo da je drzava odbranjena, počelo je razaranje iz nutra od strane VELEIZDAJNIKA ! „PETI OKTOBAR “ još traje . Zapanjujuća je kreativnost VELEIZDAJNIKA. Sada prodaju i nebo iznad zemlje , samu zemlju po dubini i površini, rijeke i potoke, crkve i groblja vlastitih predaka , ništa im nije sveto ! Upali smo u blato do vrata. Ulice i trgovi dobivaju imena veleizdajnika. Tek sada smo se probudili, ali samo zato, što nam je ono blato, u koje smo upali, od vrata se popelo preko usta do nosa. Nismo se pobunili iz plemenitih razloga, recimo kada je tzv. Kosovo proglasilo nezavisnost , nego sada, samo da spasimo vlastitu straznjicu. NIKOGA I NIŠTA NE BISMO SMIJELI ZABORAVITI . PROCIJENITE SAMI TKO SU VEĆI DUŠMANI, ONI KOJI SU NAS BOMBARDOVALI….ILI VELEIZDAJNICI SA NAŠIM DNK kodom. TKO NAM JE OBJEKTIVNO NANEO VEĆU ŠTETU ?? Šta je svatko od nas učinio da spriječi najveću sramotu, VELEIZDAJU , da se priblizi BOGU , spasi Drzavu , Narod , porodicu i sebe samoga ? Koliko li Vas još ima koji se hvalite učešćem u “ petom oktobru “ ? Lazete li sami sebe da niste svjesni šta ste učinili , ili Vam pada na pamet da nekoga mozete prevariti ? Da li ste razmišljali o tome da se javno izvinete i pokajete ? Vjerujete li Vi uopšte u Boga , ili odrično “ NE “ , sve moze obijasniti ?
Све што је Милошевић одбио да потпише у Рамбујеу, тај исти Милошевић је потписао 77 дана касније у кумановској кафани. Главна идеја је иза оба поступка је била о(п)станак на власти.
Vi ste zaslepljeni mrznjom prema Miloševiću , zato što je proizišao iz “ SAVEZA KOMUNISTA “ . Ne postoji to što bi jedan ex komunista napravio , a da Vi ne bi “ pljunuli “ na njega . Kao i obično, drzite se općenitih pamfleta, nikad ništa konkretno. Da li ste Vi uopšte čuli za tamo neku R1244 ??? Znate li da ona vrijedi i dan danas ??? Napišite Vi konkretno, šta je dogovoreno „kumanovskim sporazumom “ ? Da li je tim kumanovskim sporazumom poništena R1244 kao najjači pravnopolitički akt medjunarodnog prava ? Osvjestite se Zivadine . Prestanite da mrzite. Padom berlinskog zida, i formalno i stvarno , srušile su se i ideologije. Poslije toga, ostali su dobri ili zli ljudi , patriote ili izdajice. Teško je
uočiti razliku izmedju dobra i zla, ukoliko ste ogrezli mrznjom. Liječite se !
Ево овде има текст целог Војно-техничког споразума https://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/?id=19947
обратити пажњу на члан 5
Резолуција 1244 је споразум из Рамбујеа увијен у украсни папир.
До бoмбардовања је дошло зато што је Милошевић мислио да је много паметан и да Американци блефирају са бомбардовањем. До престанка бомбардовања је дошло зато што су му запретили копненом интервенцијом, а Милошевић је знао да би то био ЊЕГОВ крај.
Милошевић је био идиот који нас је са својим ДБ и директорским мафијашима довео до ивице опстанка. 5. октобра је отишао са власти Милошевић, али не и ДБ и директорски мафијаши, који су довели Вучића на власт и дан данас растурају Србију и српски народ. Надам се да ће им ускоро крај.
1999. god.AMERIKA sa svojom “ udarnom pesnicom “ NATO , bila je JEDINA SUPERSILA NA KUGLI ZEMALJSKOJ !!! Da li Vi Zivadine, mozete da “ dobacite “ šta je to u onom trenutku značilo . Samo za Zivadina……. RUSIJA pod vodstvom Jeljcina , bila je ekonomski, vojno i politički , na koljenima. Jedini razlog zbog kojeg ih AMERIKA nije “ sravnila sa zemljom “ bio je njihov ATOMSKI ARSENAL , kojeg generali nisu htjeli da unište na zahtjev Jeljcina. KINA , tada , “ BUDUĆI “ ekonomski div, ali i vojno evidentno inferiorniji od AMERIKE. Svi ostali , sami za sebe …..“ sitna boranija “ . U takvim uslovima , Milošević se suprotstavio AMERICI. Izdrzali smo 78 dana bombardovanja , a prijetnja nije bila kako to Vi kazete “ kopnene ofenziva “ , (taj pokušaj dozivio je tada potpuni krah ) nego “ tapetno bombardiranje “ . Tu poruku , preneo je Miloševiću , RUSKI izaslanik, sa naglašenom sugestijom, da to prihvati. Ostvaren je to kompromis u pravom smislu riječi. Milošević je dobio R1244 , najjači pravnopolitički dokument medjunarodnog prava, gdje se PET PUTA ističe KiM , kao sastavni dio Srbije , a Amerika , privremenu kontrolu KiM , putem “ KUMANOVSKOG SPORAZUMA “ . Sasvim je jasno, nije potrebno posebno isticati, da kumanovski sporazum , odgovara samo Americi, isto kao što R1244 odgovara Srbiji. Da li se je Amerika , poslije 78 dana bombardovanja, mogla povući porazena, bez ikakvog rezultata ??? Nastavak rata , dovodio bi u tešku situaciju i jedne i druge. Za one malo bistrije, to je i onda bilo jasno , a sada je kristalno jasno za baš sve. Kada se raspravlja o dogadjajima u UKRAJINI, svi protivnici AMERIKE, ne propuštaju priliku da im ne “ nabace na nos “ , bombardovanje
SRJ , izvan mandata OUN , čime se stavljaju u istu ravninu sa intervencijom RUSIJE u Ukrajini, ali s velikom razlikom po tome , što je AMERIKA PRVA POČELA ( presedan ) . KiM je otet “ petooktobarskim pučem “ dovodjenjem VELEIZDAJNIKA , i uklanjanjem PATRIOTA . Vama Zivadine, nije bilo dovoljno 25 godina promatranja , mozda je za Vas preteška riječ RAZMIŠLJANJA , kako su VELEIZDAJNICI “ korak po korak “ predavali KiM , a najjače srpsko oruzije , R1244 , drzali “ pod tepihom “ . Sada su se Vaše bolesne fantazije , premjestile sa Miloševića , na nekadašnju “ D B “ ??? Zivadine, nema više Miloševića , ni KOMUNISTA , ni JNA , ni DB , prihvatite stvarnost . Postoje dobri i pošteni ljudi, nasuprot zlih i pokvarenih, a ti zli i pokvareni, “ zagrnuti “ će se bilo kojom ideologijom , ući će u bilo koju partiju, samo da ostvare svoje zle namjere . Svi rodjeni poslije 1945. da bi išli u školu , morali su postati “ pioniri “ , pa onda “ omladinci “ , a neki su postali i komunisti. Zar su baš svi “ zli i pokvareni “ ljudi ??? Zar nisu na vlasti “ prodefilirali “ i oni “ ne komunisti “ ,Tadić Djindjić , Koštunica, Nikolić, Vučić ………… i šta su učinili ??, tko je bolje, hrabrije, srčanije branio KiM, netko od njih ….ili
Milošević …..“ komunjara “ ….. i ne samo KiM , nego i cijelo društvo drzavu ???