U besmrtnom stroju junaka iz koji su poginuli u ratovima koji su za slobodu srpskog naroda vođeni od 1991. do 1999. godine nalazi se i Vesa Novaković iz Starog Sela kod Velike Plane, pripadnik proslavljene 63. padobranske brigade JNA. Jedne od tri najbolje vojne jedinice nekadašnje SFRJ.
Bio je početak aprila 1992. godine. Vesti na radiju i televiziji o ratnom požaru koji se kao oluja širio Bosnom i Hercegovinom, o žestokim sukobima i sve brojnijim žrtvama na Kupresu, u Zvorniku, Mostaru i drugim mestima sustizale su jedna drugu.
Na granicama Republike Srpske Krajine vladalo je zlokobno primirje, ugovoreno Vensovim planom, ali se očekivalo da bi Hrvati mogli da iskoriste izbijanje rata u Bosni i Hercegovini i krenu na Knin, Benkovac, Obrovac…
Zbog toga je komanda JNA, moćne armije koja je i sama bila u raspadanju, suočena sa masovnim dezerterstvom Hrvata, Muslimana, Šiptara i Mađara, primenjujući taktiku proslavljenog srpskog vojvode Živojina Mišića „seci dupe, krpi uši“, delove nekih svojih jedinica još uvek držala u Krajini, kao ispomoć Milanu Martiću i Srpskoj Vojsci Krajine
U Zemuniku kod Zadra nalazio se deo 63. padbranske brigade iz Niša, možda i najelitnije jedinice JNA, čije ime je izazivalo strah kod neprijatelja. Osnovni zadatak jedinice je bio da brani i odbrani tamošnji vazduhoplovne centar, sa aerodromom.
Među specijalcima iz Niša nalazio se i Vesa Novaković.
Spomenik palim borcima iz Velike Plane
Spreman stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Što ne bi bilo nimalo čudno, ni vredno pomena, jer se podrazumevalo da među „nišlije“ ne mogu biti primljeni oni koji ne ispunjavaju uslove koji su propisani ovim deseteračkim stihom, da Vesa samo nekoliko meseci ranije nije bio prikovan za bolesničku postelju.
Prepun junačkih kontuzija i ogrebotina koje je zaradio u leto 1991. godine skačući padobranom iz aviona. Priču o njemu ispričao nam je njegov rođeni brat Nebojša. Nažalost, on je početkom 2021. godine izgubio bitku protiv korone.
– Nakon povratka sa ratišta u Sloveniji, moj brat je upućen na padobransku obuku. Prilikom jednog skoka padobran se nije otvorio. Sreća u nesreći je bila pa je zajedno sa mojim bratom skakao i njegov komandant Saša Đorđević. Kada je video dramu mladog poručnika, Đorđević je uspeo da ga uhvati u letu i čvrsto drži skoro do zemlje, kada je, zbog sopstvene bezbednosti, morao da ga pusti. Zahvaljujući tom junačkom činu njegovog pretpostvljenog moj brat nije poginuo. Zaradio je teške kontuzije nogu, ruku i rebara, ali je ostao živ.
Nakon nekoliko meseci oporavka žilavi Staroselac se vratio u vojnički stroj i učestvovao u rizičnim i spektakularnim akcijama koje je njegova jedinica imala na vojnim aerodromima Pleso u Zagrebu, Udbine kod Korenice i Željava kod Bihaća, na kojima se između JNA i Tuđmanove paravojske bila bitka za avione i prevlast nad hrvatskim i krajiškim nebom.
Početkom 1992. godine grupa u kojoj se Vesa nalazio prebačena je u Zemunik.
Kobnog 8. aprila, nakon što je odslušao vesti o jučerašnjim borbama za oslobođenje Kupresa, u kojima su jedinice pod komandom Ratka Mladića i Stanka Lisice do nogu potukle elitne brigade hrvatske vojske i likvidirale nekoliko stotina neprijateljskih vojnika, Veso je osokoljen dobrim novostima pošao u redovan obilazak kasarne u Zemuniku. Svrha obilaska je bila da se provere zaštitna ograda, minska polja, eventualni pokušaji ulaska u objekat…
– U jednom trenutku vojnik koji se kretao iza mog brata, Milovan Ciganović iz Srba, nagazio je na protivpešadijsku odskočnu minu. Milovana je mina bukvalno iskasapila. Mog brata pogodio je samo jedan geler, ali u potiljak. Obojica su izdahnula na licu mesta. Drugi vojnik Aleksandar Stojanović iz Kragujevca je lakše ranjen.
– Kao i svaki put kada smo išli na izvršenje zadatka naš komandir Vesa je bio prvi – kaže Stojanović. – Njegov vojnik nije mogao da bude ispred njega. To je jedno od pravila njegovog komandovanja kojih se držao po svaku cenu. Smatrao je da starešina mora da daje primer, najviše tamo gde je najteže. Tako je bilo u bitkama koje smo ranije vodili, tako je bilo i kobnog dana.
Stojanović kaže da je u ratu i pre njega upoznao mnogo oficira, ali da tako odgovornog i hrabrog starešinu kakav je bio Novaković nije sreo.
– Fizički izuzetno spreman, psihički stabilan kao stena. A po ubeđenjima rodoljub bez ostatka. Da su takvi kao što je Vesa komandovali armijom, mi bi Hrvate i muslimane već 1991. godine bacili na kolena i završili rat.
Sat koji se nalazio na Vesinoj ruci, poklon njegove verenice Jasne Despotović, je prestao da radi. Kazaljke su pokazivale 14 časova i 45 minuta.
Zadnji put braća su se srela za Novu 1992. godinu. Dan posle slavlja Ljubiša Novaković, lovočuvar u Starom Selu, oba sina je ispratio u vojsku. Starijeg Vesu, koji je napunio 26 godina na krajiško ratište, a sedam godina mlađeg Nebojšu u Kovin, na odsluženje redovnog vojnog roka. Istina, Vesa je posle toga još jednom dolazio da obiđe društvo i roditelje, ali Nebojša nije mogao da dođe iz Kovina.
– Tog dana kad se dogodila nesreća u Zemuniku ja sam bio u nekakvom čudnom, meni do tada nepoznatom psihičkom stanju – nastavlja Nebojša. – Imao sam ružan predosećaj. Uveče su mi javili za tragediju. Dva dana kasnije, na seoskom groblju u Starom Selu, slušao sam plutone, kojima je počasna straža davala poslednji pozdrav mom nesrećnom bratu.
Pre nego što se odlučio za profesionalnu vojnu karijeru Veso je završio GOŠIN-u srednju mašinsku školu u Smederevskoj Palanci i stekao zvanje konstruktora alata. Redovni vojni rok odslužio je u Novom Selu kod Strumice, u Makedoniji, a po povratku kući upisao je Poljoprivredni fakultet u Čačku.
Međutim, ubrzo je digao ruke od poljoprivrede i konkurisao na Vojnu akademiju u Beogradu, koju je završio u roku, 1990. godine i stekao čin potporučnika.
Nemirna ratnička krv ga je posle toga odvela u 63. padobransku brigadu.
Ljubiša kaže da su Novakovići, kojima oni pripadaju, poreklom iz Gamzigradske Banje.
U Prvom svetskom ratu njegov pradeda Čedomir Novaković poginuo je u borbama sa Švabama na Kosmaju.
Pred kraj Drugog svetskog rata Ljubišin otac Dragoljub, sa još 40 komšija, mobilisan je u Jugoslovensku vojsku u otadžbini pod komandom Draže Mihailovića. U četničkim redovima preživeo je borbe sa Titovim partizanima koji su iz BiH nadirali u Srbiju, a zatim i mukotrpno povlačenje preko Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije do Italije, koja se nalazila pod kontrolom Engleza i Amerikanaca.
Odbio je da se vrati u Jugoslaviju, u kojoj je Tito proglasio komunizam i započeo novi život u Nemačkoj.
Dve decenije Ljubiša je živeo sa majkom i dve sestre, bez ikakvih vesti o ocu, da bi 1983. godine stiglo pismo kojim je izgubljeni ratnik ponovo podigao porušene mostove do svoje porodice.
Nažalost, radost zbog ponovnog susreta sa ocem, koja je trajala jednu deceniju, prekinula je tuga zbog tragične, reklo bi se olake, smrti sina junaka.
Godinu dana nakon što je Vesa poginuo, stradao je i njegov spasilac, hrabri pukovnik Saša Đorđević.
– U februaru 1993. godine ušao sam u njegovu kancelariju. Teško je ustao da bismo se pozdravili. Jedva se kretao. Video sam pre toga u kakvom je stanju vozilo “puh” u kojem je u planini sleteo s puta niz padinu. Njega i vozača je od pada u provaliju spaslo stablo. Zahtevao je od mene da ne govorim. Ipak sam pokušao da ga ubedim da ide kući i da se odmara. Ništa nije prokomentarisao.
Brinuo se što deo jedinice ne može da ide na obuku u zimskim uslovima zbog raznih tehničkih problema. Odlučio je da izviđamo Babin zub na Midžoru i pokušamo tamo da organizujemo obuku – priseća se pukovnik Ilija Todorov, koji je u to vreme bio načelnik Odeljenja za operativno-nastavne poslove u 63. padobranskoj brigadi.
Nakon izviđanja pukovnik Đorđević je doneo odluku da jedan deo jedinice ide na Kopaonik, a drugi na Babin zub. Pri kraju prve smene Đorđević je obišao svoje vojnike na Kopaoniku i Staroj planini. Bio je 19. februar. Sam je pilotirao helikopterom, u kojem se nalazio i potporučnik Dejan Rajčević. Kad su poleteli sa Midžora, Staru planinu je već bila zahvatila snažna mećava, u kojoj je letelica nestala. Tek nakon dva dana potrage padobranci su našli olupinu helikoptera i beživotna tela dvojice drugova.
