Sećanje na martovski pogrom

0
1175

1kosovopogromI sada, 13 godina i nekoliko dana posle, tvrdim da je martovski pogrom 2004. bio gori od juna 1999. godine

Na današnji dan pre 13 godina Prizren je još uvek mirisao na paljevinu. Čarls Brejšo, zamenik specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN Harija Holkerija, obilazio je zgarišta srpskih svetinja i kuća, ali i preostale Srbe koje su pripadnici nemačkog Kfora evakuisali u svoju bazu u Prizrenu.

Sve srpsko u ovom gradu potpuno je uništeno u pogromu 17. i 18. marta.

Prvo što vidimo je zapaljena crkva Svetog Đorđa. Oko porte su postavljene žute trake, a ispred stoje narogušeni pripadnici nemačkog Kfora. Naoružani do zuba, čuvaju zgarište crkve u samom centru grada. Sa ulice – jer nam ne daju da priđemo – vidimo natpis na zidu „Pošt Unmiku“ i na ulazu u crkvu „Morto Serbi“. Očigledno je da su vandali imali vremena da pišu gadosti, pljačkaju i pale.

Krećemo put dela Prizrena koji se zove Podkaljaja, idemo da vidimo šta je ostalo od crkve Svetog Spasa i čujemo strašnu galamu. Nemački vojnici su brutalno nasrnuli na dvojicu kolega koji su sa kamerom prešli iza žute trake da snimaju crkvu izbliza. U sekundi je nastao haos, i, da Kristijan Lindmajer nije upao u gužvu i odgurnuo vojnika, on bi sigurno udario novinara. Nastala je strašna svađa između Lindmajera, portparola Unmika, i nemačkih vojnika. Šta god da im je rekao, Lindmajer je izašao kao pobednik, jer su se vojnici povukli. Gurao je novinare ispred sebe i gunđao kako ne smeju da idu iza trake.

„Zašto na nas nasrću? Što crkvu nisu zaštitili? Šta sada čuvaju? Šta će im žute trake?“, bunio se kolega koji je u licu bio beo kao kreč.

POPALjENE SRPSKE KUĆE

Dok smo se tog jutra vozili ka Dušanovom gradu, u kombiju je bila tišina. Nikome nije bilo do priče. Znali smo da je Prizren najviše postradao, i u tišini smo se pripremali za nove mučne prizore.

Dok prolazimo uskim ulicama i gledamo zapaljene i puste srpske kuće, kroz glavu mi prolazi dan kada je počeo novi pogrom i brzina kojom se odvijao.

Ja sam tih godina radila u Unmiku i bila zadužena za srpske novinare i njihov odlazak na sve događaje koje je ova civilna misija organizovala. Bila sam njihova veza sa novinarima na terenu, odnosno veza srpskih novinara sa Prištinom.

Odlazak novinara na redovnu konferenciju za medije 17. marta 2004. godine u glavni štab Unmika u Prištini bio je uobičajen. Tog dana, sećam se, razgovarali smo o Jovici Iviću iz Čaglavice, koji je ranjen dva dana ranije i o protestima koje su Srbi zbog tog napada organizovali.

Konferencija nije trajala ni pola sata. Predstavnici misije Unmik sa kolegama iz EU su pročitali kratka saopštenja – koja su uvek napisana tako da ništa ne kažu – o događajima u proteklih nedelju dana i to je sve. Novinari su postavili pitanja i dobili šture odgovore – kao i uvek.

Glavni štab Unmika bio je u centru, u zgradi koja je pripadala našoj vojsci – poznatoj kao komanda grada Prištine.

Ispratila sam novinare i primetila da dolaze pripadnici specijalnih jedinica Unmik policije, ali i da im se baš žuri da se rasporede na sve ulaze. Koleginica mi kaže da gori sve srpsko u Obiliću i da nam je zabranjen izlaz iz kruga glavnog štaba. Jedva da je prošlo pet minuta od odlaska novinara.

Da Vas podsetimo:  Italijani kroz strip prikazali stradanje Srba na KiM

Sedela sam u kancelariji prilično nervozna i slušala kako u Čaglavici nekoliko hiljada Albanca ide ka selu. Gore prve srpske kuće, puca se, nema Kfora – Srbi se sami brane. U Obiliću narod beži, pripadnici Kfora ih evakuišu kamionima. Pokušavam da dobijem nekog od svojih u Starom Gracku – poslednjem srpskom mestu na putu za Prizren – koje je u potpunom okruženju Albanaca. Mobilni telefoni su beskorisni, opterećenje je i ne može niko da se dobije. Jedan brat mi je predsednik opštine, znači biće tamo gde je najgore. Drugi je na fizikalnoj terapiji u Kosovskoj Mitrovici, a upravo javljaju da je tamo jedna žena već ubijena. Na mostu na Ibru su strašni sukobi Srba i Albanaca, odnosno na jednoj strani su oni, a na drugoj pripadnici Unmik policije i Srbi. Ljudi oko mene – 90 odsto stranci – u panici. Prepričavaju kako je u Kosovskoj Mitrovici počeo rat, kako se Albanci okupljaju i u Lipljanu, Kosovu Polju, Prizrenu. Pričaju kako Kfor ne reaguje, nema jasnu komandu kako da postupi u novonastaloj situaciji.

LjUDSKO BIĆE NE MOŽE DA PROIZVEDE TAKAV KRIK

Satima zovem braću i roditelje, nikoga ne mogu da dobijem. U glavnom štabu, kako vreme prolazi, panika je sve veća. Većina službenika je zabrinuta za svoj život, muči ih pitanje šta će biti sa njima ako Albanci krenu na štab. Do njih je stigla vest da rulja uzvikuje „Pošt Unmiku“ (Dole Unmik). Svako od nas svoju brigu brine.

Na putu kroz Podkaljaju zastajemo povremeno ispred srpskih kuća, a ja gotovo da vidim sav užas i horde divljaka kako jurišaju i pale, tuku i progone Srbe. Pamtim pogrom iz 1999. godine, ali i mnoge demonstracije pre.

Kasno popodne je do kancelarija Unmika sa ulice dopirala sve jača buka. Počeli su da se okupljaju u glavnoj ulici u Prištini. Nas nekoliko Srba se na glas pita šta je to u tim Albancima što ih svakog marta tera da divljaju ulicama. Čim prvo sunce grane oni moraju da besne. Sem ulice, rušenja, paljenja i ubijanja, oni ništa drugo ne znaju, tako smo odrastali. Govorimo to i kolegama iz belog sveta. (Nije da ih je nešto zanimala istina baš u trenutku kada je hiljade besnih Albanaca na ulici, ali mi rekosmo šta smo imali.)

Uveče kasno uspevam da dobijem roditelje koji mi kažu da je primećena grupa Albanca oko sela. Nema Kfora, policije, nikoga. Brat je u Lipljanu jer su zapalili kuću u kojoj je smeštena opština, gori čitava ta ulica. Mlađi brat se javio iz Mitrovice.

„Srbi beže u portu crkve u Lipljanu. Pod vedrim nebom su“, rekla mi je majka.

Završavam razgovor i gledam haos oko sebe, pripadnici Unmika ne znaju šta će sa sobom. Na ulicama Prištine vrištanje, pucanje, eksplozije. Slušam, i jedino što mi pada na pamet je da ljudsko biće ne može da proizvede takav krik, to neprirodno zvuči. Bože oprosti, kao da su demoni.

Od stotinu službenika samo je jedan tih dana u celom štabu Unmika znao koliko je dva i dva. Bio je to Nemac Kristijan Lindmajer, jedini spreman da se nosi sa situacijom. Stizao je u svem tom poslu i da dođe do nas Srba i pita kako su nam porodice.

Da Vas podsetimo:  Stopama dede-ustaše iz Sinja…

PRED ZGARIŠTEM CRKVE SVETOG SPASA

Stojimo ispred zgarišta crkve Svetog Spasa u Prizrenu i, okrenuti ka gradu, gledamo spaljene kuće do temelja, uništeno naselje Podkaljaja. Vidi se i zgarište Bogoslovije i Episkopije, vidi se ceo grad. Ko zna kakav su pakao preživeli Srbi onako nezaštićeni i ostavljeni rulji na izvolte.

Strašno je kako se noću sve čuje, sto puta jasnije i bolje nego danju.

U Prištini pale automobile Unmik policije, alarmi zvone sa svih strana. Iz pravca zgrade gde žive Srbi čuje se pucnjava, dozivaju ljudi u pomoć. Kidišu tačno na kuće i zgrade gde žive Srbi. Nekoliko stotina njih uz užasne krike – opet ponavljam ne ljudske – krenulo je put crkve Svetog Nikole. Niko ih ne zaustavlja, urliču kao zveri, i nekoliko minuta posle vidi se plamen – gori crkva. Gledamo kroz prozor kako slave.

Isto je bilo i u Prizrenu. Isto je bilo u svim gradovima i selima, palili su sve srpsko po razrađenom planu. Tačno se znalo ko gde ide, svako je imao svoj zadatak.
Čim je dan svanuo opet zovem kući, molim Boga da su svi dobro. Majka se javlja i kaže da su pucali na selo, ali da su dobro. Kaže mi da je našu prvu komšinicu, koja je tih dana brojala dane do porođaja, pogodio rikošet u glavu i lakše ranio. Nikoga od Kfora i policije i dalje nema.

„Čim su Šiptari zapucali došli su Finci sa kamionima da nas evakuišu. Oterali smo ih i rekli da treba da nas štite a ne raseljavaju“, kaže mi majka.

U glavni štab Unmika u Prištini vesti su pristizale jedna za drugom. Izgorela je Bogorodica Ljeviška i sve druge crkve u Prizrenu. Nemački vojnici iz sastava Kfora nisu ni pokušali nešto da zaštite – izgoreo je i manastir Svetih Arhangela. Francuzi nisu zaštitili Devič, a Srbe iz sela Svinjare su evakuisali čim su počeli da pucaju na njih. Kuće su im zapaljene pet minuta posle odlaska. Amerikanci su dozvolili hordama da poharaju Gnjilane, Finci su kapitulirali u Lipljanu, Šveđani u Čaglavici. U Kosovu Polju su zapalili živog čoveka, izgorela je jedina srpska bolnica, i tako redom sve užas do užasa.

Iz Peći, gde je baza italijanskog Kfora, stiže vest u kojoj Italijani poručuju Albancima da će do poslednjeg vojnika braniti Patrijaršiju i Visoke Dečane. Sva ostala vojska čuči sakrivena iza „nejasne komande“, samo Italijani, po svoj prilici, imaju neku specijalnu komandu.

Čak i onda kada je postalo jasno da je vest o smrti albanskih dečaka na severu Kosova i Metohije lažna – mada sumnjam da je to bio pravi razlog za pogrom Srba – zlo počinjeno nad Srbima za Unmik i svet i dalje nije etničko čišćenje.

Ni drugog dana nismo mogli kući, znali smo samo da pogrom traje, a Srbe niko ne štiti.

NAJAVA NOVOG POGROMA
pogrom200401

Od povratka u Gračanicu sa kolegama sam obilazila zgarišta u Lipljanu, Kosovu Polju, Obiliću, Prizrenu. Tuga nas je sve obuzela kada smo ušli u crkvu Bogorodice Ljeviške. Sve je u njoj bilo crno, sve je izgorelo. Kolega vodi Brejšoa do napisa na arapskom ispisanog na tremu. Čita naglas: „Zenica oka moga gnezdo je lepote tvoje“, i objašnjava kako je neki Osmanlija to napisao pre mnogo vekova pazeći da ne ošteti neku fresku, jer je bio očaran njenom lepotim.

Da Vas podsetimo:  Vučić čestitao pobedu HDZ!

„U 21. veku pred očima celog sveta Albanci su ovu crkvu zapalili“, grmeo je Živojin Rakočević ispred Ljeviške u Prizrenu na Čarsa Brejšoa.

Utučeni slikom iz Prizrena stižemo u manastir Svetih Arhangela. Ispred njega sada besni Kristijan Lindmajer.

„Bilo je dovoljno da samo jedan tenk postave na mostu i manastir bi bio sačuvan. Sa glavnog puta mu ništa ne bi mogli, jer je daleko.“

„Pa tvoji Nemci ga nisu sačuvali. Što sada nama pričaš te priče? Pitaj njih“, rekosmo mu onako iznervirani.

Nisu nam dozvolili da uđemo u nemačku bazu i razgovaramo sa Srbima iz Prizrena i okoline. Nisu želeli da čujemo njihove priče.

Ne bunimo se mnogo. Šta bi oni mogli da nam ispričaju, a da već nismo čuli od mučenika iz Lipljana, Kosova Polja ili Obilića. Scenario je svuda bio isti i jasno nam je da su imali zadatak da oteraju što više Srba. Stojimo ispred baze i ćutimo, niko ništa ne komentariše.

I sada, 13 godina i nekoliko dana posle, tvrdim da je martovski pogrom bio gori od juna 1999. godine. Svaka čast svim pojedincima iz sastava policije, civilnih misija, koji su rizikovali i tih dana, na sopstvenu odgovornost, pomagali i spasavali Srbe, ali opšti utisak je da su svi podbacili. Ništa od onog što se na ulicama dešavalo nije bilo spontano, već naprotiv. Mirovnjaci koji su imali obavezu da nas zaštite to nisu uradili, i to ih čini indirektnim saučesnicima. Svojim lažima koje su decenijama plasirali po svetu o Albancima i njihovim ugroženim pravima proizveli su ovo zlo. Multietničku Kosovsku policijsku službu su oni stvorili, a ti isti policajci su rulji donosili kanistere sa benzinom.

Toliko godina posle nije više ni važno što smo očekivali da nas zaštiti srpska vojska, jer osude političara nam nisu bile od neke koristi u svem onom haosu. Situacija je zahtevala konkretnu akciju, ali nje nije bilo.

Srbe sa Kosova i Metohije još jednom je ostavljio ceo svet da ih Albanci progone, još jednom moraju da vidaju rane koje su im naneli stari krvnici.

Sve što je posle usledilo, znate i sami. Nama parastosi, a njima „država“.

Ovih dana se pitamo koliko je tih Albanaca sa ulica u Prištini, Prizrenu, Obiliću i drugim mestima – koji su u martu 2004. godine palili i progonili Srbe – sada u oklopnim vozilima takozvanih Kosovskih bezbedonosnih snaga koja svakodnevno prolaze kroz srpska mesta. Okićeni zastavama „države Kosovo“, prolaze Gračanicom sa upaljenom rotacijom, kao da nam poručuju da ih dobro pogledamo i zapamtimo jer su oni „naša“ buduća vojska i da smo im u šakama.

Za nas je to najava novog pogroma koji može početi koliko sutra. Da li ćemo se odbraniti i ostati u svojim kućama, to samo dobri Gospod zna.

Janja Gaćeša

www.standard.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime