Prošle nedelje sve nas je porazila vest da je preminuo naš dragi prijatelj i dugogodišnji saradnik na razotkrivanju istine o Srebrenici, divan čovek, hrabri vojnik, profesor na vojnoj akademiji i rodoljub, pukovnik Ratko Škrbić.
Upoznao sam puk. Škrbića pre nekoliko godina i kada je naša nevladina organizacija „Istorijski projekat Srebrenica,“ u saradnji sa Centrom za proučavanje savremene balkanske krize Ruske Akademije Nauka, 2009. godine pripremala naučni skup o Srebrenici i Haškom tribunalu u Moskvi, puk. Ratko Škrbić je bio logičan i nezaobilazan kandidat za jednog od učesnika. On je tada već bio objavio svoju prvu kritičku studiju o srebreničkim dešavanjima u julu 1995. pod naslovom „Srebrenica – genocid nad istinom.“ Referat koji je puk. Škrbić tom prilikom u Moskvi pročitao impresionirao je sve prisutne svojom naučnom preciznošću i uvršten je, naravno, u Zbornik radova koji je naknadno izdan.
Očekivanja ne baš dobronamernih posmatrača da će se, posle truda uloženog u ovu sjajnu analizu, pukovnik najzad povući i početi da se ponaša kao tipičan penzioner (od 2004. godine, kada je napustio aktivnu službu) nisu se srećom obistinila. Puk. Škrbiću nije padalo na pamet da uzalud troši svoje vreme i rasipa energiju koju je imao na pretek igrajući šah sa vršnjacima. Umesto toga, on se ozbiljno pripremao da svedoči kao veštak odbrane u predmetima generala Miletića i Tolimira, optuženih pred MKTBJ u Hagu. Ta saradnja sa odbranama dvaju srpskih generala bila je izuzetno plodotvorna ne samo u smislu pukovnikovog stručnog doprinosa suđenjima, nego podjedano i iz jednog drugog razloga. U skladu sa praksom Tribunala, tužilaštvo je bilo obavezno da svedoku-veštaku dostavi dokazni materijal koji se nalazio u njegovoj arhivi, a koji se odnosio na predmet njegovog svedočenja, u ovom slučaju – Srebrenicu.
Po zakonu nenameravanih posledica, zahvaljujući tome što je tužilaštvo ispoštovalo to pravilo koje mu je nalagalo obavezu da podatke kojima je raspolagalo stavi na uvid veštaku odbrane, nastala je njegova druga, još opsežnije dokumentovana i tematski svestranija studija, „Srebrenička podvala.“ „Istorijski projekat Srebrenica“ je rado prihvatio autorovu ponudu da bude izdavač te izvrsne knjige, i ona je – pored kontroverzi od kojih ni pukovnik ni mi nikada nismo bežali – do sada doživela dva izdanja.
Slobodno se za ovu studiju pukovnika Ratka Škrbića o Srebrenici u ratu devedesetih godina može reći da je to bila knjiga koja je u literaturi na ovu temu nedostajala. Srebrenica je proučavana iz raznih uglova, političkog, istorijskog, moralnog, psihološkog, jurističkog, čak i anegdotalnog, ali na profesionalan način, sa vojnog stanovišta – do tada ne.
Kao veštak u dva predmeta pred Haškim tribunalom, Škrbić je stekao privilegovan uvid u ogromnu količinu dokumenata i podataka, među kojima su mnogi poverljive prirode. To je poslužilo kao dragocena građa na kojoj se temelje teze iznete u njegovoj knjizi „Srebrenička podvala“. Zaključci koje autor izlaže počivaju isključivo na dokaznom materijalu, uslovno rečeno, „suprotne strane,“ koji predlaže i koristi haško Tužilaštvo a sudska veća su prihvatila kao validne dokaze i ugradila u svoje presude. Srpskih izvora kod Škrbića uopšte nema. To njegove teze i stručno tumačenje činjenica apriori štiti od prigovora da su pristrasni ili nepouzdani.
Pukovnik Škrbić je analitički besprekorno obavio dva kapitalna posla. Razmatrajući samo podatke koje koristi Tužilaštvo MKTBJ, a koje su veća tog suda u presudama ocenila kao verodostojne, on prati demografsku sliku „srebreničkog genocida“ i dolazi do vrlo interesantnih zaključaka koji se svode na to da na osnovu raspoloživih činjenica pogubljenje oko 8.000 ratnih zarobljenika matematički nije ni približno moguće. Zatim, oslanjajući se isključivo na dokumentaciju iz istih izvora, razmatra pozadinu i dinamiku srebreničkih događaja u julu 1995. i sklapa sveobuhvatnu sliku koja dijametralno odudara od slike koju prikazuje njegov pandan na suprotnoj strani, vojni veštak tužilaštva Ričard Batler, koja je sastavni deo službenog srebreničkog narativa. Proučavanjem izvora koji su bili jednako dostupni Batleru, autor predlaže razumno alternativno tumačenje istog fenomena, ali to čini na profesionalan i sofisticiran način koji je haškom veštaku Batleru, kako se pokazalo, bio nedostupan.
Podrobna analiza zlokobnog Izveštaja Komisije Vlade Republike Srpske, iznuđenog pretnjama i ucenama Visokog predstavnika Ešdauna, ali oportunistički usvojenog i pompezno najavljenog od strane tadašnjeg predsednika Republike Srpske, Dragana Čavića, posebno je značajan i zanimljiv deo ove knjige. Autor na potpuno zadovoljavajući način pokazuje ne samo da je Komisija radila po direktivi, nego i to da rezultat njenog diletantskog (ali po Republiku Srpsku destruktivnog) rada ne može da izdrži najelementarniju kritiku. Za tvorce i „branitelje“ tog Izveštaja najubitačnija je činjenica da su njihovi olako i neodgovorno usvojeni zaključci neosnovani ne samo u svetlu današnjih, potpunijih saznanja o Srebrenici, nego da nisu bili utemeljeni ni kada su pisani 2004. godine. Autor Škrbić opravdano apeluje na Vladu Republike Srpske da formira novu komisiju da ovaj nepopravljivo štetan dokumenat preispita i da ga, u ime naroda koji Izveštaj od 2004. neopravdano optužuje i bruka, stavi van snage.
Da nije učinio ništa drugo u životu osim što je pisanjem studije „Srebrenička podvala“ dao radikalan doprinos istini, ime Ratka Škrbića bi svetlelo na ponos njegovog naroda, porodice i brojnih prijatelja i poštovalaca.
Neka je večni pokoj i slava ovom izvanrednom čoveku koji je obogatio živote svih nas time što nam je bio prijatelj i saradnik.
Stefan Karganović
Predsednik, Istorijski projekat Srebrenica
fsksrb.ru
