Kako je Radoje Domanović doživeo Majski prevrat
Kako je čuveni satiričar Radoje Domanović doživeo Majski prevrat. Ako smo Srbi, sad se sva istorija mora srušiti, jer nastupa novo doba… kao što je uvek kad se promeni vlast
Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo, pitanja su koja, kao izmaglica, lebde nad rekom ljudske istorije. Svaki čovek i svaki narod, u svom civilizacijskom hodu, iznova i iznova moraju da odgovaraju na pitanja na koja odgovora nema, izuzev u traženju odgovora. Ko smo, odakle smo, kuda idemo? I šta je istorija, osim saznanja da više vidimo zato što stojimo na ramenima onih koji su živeli pre nas? I gde počinje istorija, ako ne u svesti da ovaj svet nije naš jer smo ga pozajmili od predaka, i da ga dugujemo potomcima.
Vekovima već gradimo kuću „na stazi slonova“ i ne spadamo u one srećne narode čija istorija je duhovita i laka, operetska jednočinka. Naša je teška drama u kojoj jedan krvavi čin, unedogled, biva zamenjen drugim, još krvavijim. U svemu oskudni, istorijom smo bogati. Mogli bismo da je izvozimo, ali se za nju niko ne otima.
Da je lako biti Srbin, ne bi pametni ljudi bili Šveđani, Englezi, Švajcarci. Da budemo Srbi, to je samo nama zapalo, drugi se za to nisu otimali, a i od naše braće, ko je na istorijskoj krivini mogao da šmugne, šmugnuo je – u muslimane, Makedonce, Hrvate, Crnogorce… A mi koji smo ostajali nismo se baš pretrgli da se nešto menjamo…
Jedna od tih istorijskih krivina bejaše i Majski prevrat 1903. godine, koji je obeležio početak novog doba i kojim je loza Obrenovića „iz korena iskopana“. Zanimljivo bi bilo da bacimo pogled unazad, da vidimo kakvi smo tada bili i kako nas je doživeo književnik Radoje Domanović. Onaj Radoje, satiričar, koga smo zapamtili kao čoveka koji je pisao sa mnogo gorčine, puno istorijske skepse i ciničnog humora i koji je bio ubeđen u onu staru pouku po kojoj „sve teče, ništa se ne menja“.
Radoje Domanović, inače žestoki protivnik dinastije Obrenović, ljuti radikal, pokrenuo je 25. decembra 1904. godine satirični list „Stradiju“ i odmah u njoj odgovorio zluradim sumnjivcima koji su poverovali da je posle Majskog prevrata i zatiranja loze Obrenovića svršeno i sa Domanovićem kao satiričarom.
Radoje im otpozdravlja uvodnikom pod naslovom „Zdravo, zdravo!“, sledećim redovima:
– Šta ćeš sada da pišeš? – pitali su me mnogi posle 29. maja nekako i pakosno i podrugljivo – nema više za tebe materijala. O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili…
Predlažući, ironično, da sad treba srušiti sve što je obrenovićevsko, piše: „E, od sad nastupa novo doba slobodne reči. Laž je cela istorija, laž! Istina je samo: da su se Srbi doselili u ove krajeve, da se posle ne zna ništa, da se istorija Srbije ima računati od 29. maja, sve pre toga ima se smatrati predistorijom!“
Radoje Domanović u prvom broju „Stradije“ dalje kaže – da se 29. maj desio u ono doba kada su nastajale priče iz „Hiljadu i jedne noći“, onda bi otprilike ovako bio opisan:
– U jednom magnovenju ispravile su se krive beogradske ulice… Putevi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni postali geniji… Ministri mudri, seljaci dobri, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: „Dozvolite“, „molim najpokornije“… Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarije i kasarne, sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek ne može ništa primetiti. Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.
– Kad bi srećom tako bilo – piše nadalje Radoje Domanović – onda bi „Stradija“ otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirka ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al’ ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji, među ovim dobrim ljudima, nabiljašiti otud, odovud malo materijala za „Stradiju“. Toliko kao pozdrav, dobra publiko. Nećemo se valjda u prvom broju svađati i grditi, a nema ni smisla… E, docnije, Bože zdravlja! Živi smo ljudi, pa se, bogme, možemo i sporečkati.
Skromnost „Stradije“ u tehničkoj opremi, bez crteža na stranicama, Domanović je nadoknadio slikovitim pisanjem, a tako je i u napisu „Naša podlost“, koji takođe ima za temu Majski prevrat.
Najzad, ne treba zaboraviti da su tih godina, posle atentata na kraljevski par, Nikola Pašić i njegovo radikali definitvno preuzeli u svoje ruke kormilo srpske države i da je Pašić inspirisao Radoja Domanovića za jednu od najbriljantnijih pripovedaka srpske književnosti – „Vođu“, u kojoj narod ide za „mudrim“ starcem koji ćuti, sve dok, popadali na dno ponora, ne otkriju da je vođa slep!
Proganjani boem
Radoje Domanović rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom kalendaru) 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu.
Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu.
Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla.
Oženio se 1895. godine učiteljicom Natalijom, sa kojom je imao ćerku Danicu (1896-1956) i sinove Dragišu (1902), koji je umro ubrzo po rođenju, i Zorana (1905-1944). Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list „Stradija“, u kojem pokušava da se bori protiv mana nove vlasti.
Razočaran, odaje se boemskom životu. Usamljen, ogorčen i siromašan, umro je u 35. godini, 17. avgusta 1908. u Beogradu.
Po koju cenu treba pričati istinu i pridržavati se svojih stavova? Mnogi bi rekli po svaku, čak i po cenu života, ali kada dođe stvarna situacija da li bi tako postupili? Da li bi dali život zarad svojih stavova i opredeljenja?
Iz studentskog perioda njegovog stvralaštva izdvajaju se pripovetke kao što su: „Rođendan“, „Sima penzioner“, „Slava“. Kada vidimo razdoblje njegovog ne tako dugog života, uočavamo da je presudnu ulogu na njegov opus imala društvena situacija u zemlji.
Period njegovog odrastanja i studiranja obležila je vladavina kralja Aleksandra Obrenovića. Njegov apsolutizam i samo nezadovoljstvo u narodu ključno će uticati ne samo na stvaralaštvo već i na sam život Domanovića.
Osnivanje „Velike škole“ povećalo je broj visokoobrazovanih i produhovljenih ljudi u Srbiji. Koliko je to pozitivno uticalo na narod i samo proširavanje intelektualnog soja i elite, toliko je ta činjenica imala kontraefekat na apsolutističke vladare čiji su se stavovi kosili sa novonastalom mladom elitom.
Zbog nemogućnosti da ih se fizički otarasi i duhovno nadmudri, tadašnja vlada smislila je lukav način smanjivanja uticaja elita-udaljiti ih od prestonice. Tako je i Radoje Domanović 21.januara 1895.krenuo put Pirota. Ipak iz ove perspektive čini se da je Domanoviću boravak na jugu Srbije (tek oslobodjenoj teritoriji od Turaka), više doneo nego li oduzeo. U Pirotu se upoznaje sa Jašom Prodanovićem, budućim kumom, čovekom koji je presudni oblikovao njegove političke stavove. Zbog radikalskih stavova, već u oktobru iste godine prelazi u Vranje. U Pirotu je takođe upoznao i svoju suprugu Nataliju Raketić.
I u Vranju se sreće sa značajnim ljudima kao što su Ljubomir Davidović i Svetislav Simić. Naravno i u Vranju nastavlja svoje političko delovanje. Zbog toga nakon samo godinu dana boravka u tom gradu, dobija premeštaj u Leskovac.
Leskovac je u to vreme imao polugimnaziju. Polugimnazija je predstavljala vrstu gimnazije u kojoj su samo postojali niži razredi. Domanović se u Leskovcu za razliku od Pirota i Vranja, naizgled skrasio. U Lekovcu je Domanović imao službu od koje je mogao pristojno da živi. Bio je profesor srpskog jezika i književnosti upravo u polugimnaziji. Takodje vršio je i funkciju bibliotekara. U gradu podno Hisara zadržao se do leta 1898. Te godine je vlada Vladana Djordjevića donela zakon o obrazovanju po kome je broj srednjih škola drastično smanjen-10 gimnazija je ukinuto, 6 pretvoreno u polugimnazije, a za đake su uvedene školarine. To je bila inicijalna kapisla za još uvek mladog Domanovića. Na Desetom godišnjem zboru Profesorskog društva, 9.avgusta 1898. Radoje javno istupa protiv vlasti i zakona o obrazovanju. To istupanje i definitivno zatvara sva vrata državne službe Domanoviću. Iz naizgled mirne luke u gradu na Veternici, veliki srpski književnik zauvek odlazi put prestonice gde će provesti svoje poslednje, ali i najplodnije godine života.
1901.izdao je svoje najznačajnije pripovetke: „Vođa“, „Stradija“, „Kraljević Marko drugi put među Srbima“. 1903.na kratko odlazi u Minhen. U Beograd se vraća posle svrgavanja Aleksandra Obrenovića sa vlasti. Iako su on i njegovi drugovi uložili velike napore i dali velike žrtve da dođe do promena u Srbiji, po povratku u domovinu uočava da se ništa nije promenilo dolaskom Petra I Karadjordjevića. Tada doživljava veliko razočaranje i njegov stvaralački, ali i životni žar polako počinje da se gasi. 17. Avgusta 1908.godine ispustio je svoju stvaralačku, namučenu, borbenu i pravičnu dušu velikan pisane reči Radoje Domanović.
Verovatno pojedinci iz teksta ne mogu da daju odgovor na pitanje sa početka istog. I pored teškog života, danas, više od veka kasnije naše institucije se zovu po imenu Radoja Domanovića, njegove pripovetke aktuelnije su nego ikada.
Ako želite materijalno bogatstvo Domanović nije za vas. Ako želite pak, da vas unuci mrtve pamte i čuvaju od zaborava, čitajte Domanovića i živite po njemu-živite za svoje ideale.
„U nas Srba svuda i na svim poljima ima dve vrste ljudi: ljudi koji znaju i razumevaju stvari, a neće da rade, povukli se, gledaju jezivo i razočarano u svoje doba i očajavaju; a s druge strane imamo ljude koji ne znaju ništa, ali se koriste neaktivnošću pametnih i rade. Razume se da oni onda rade po svom umu i hesapu. Ništa onda ne vredi što oni pametni gledaju s bolom kako se na njihove oči čine ludosti i gluposti.“
Domanović nam je ovim ostavio amanet, na nama je da ga ispunimo-vreme je da pametan konačno progovori.
