SEĆANJE NA VAŠAR PETROVDAN

Piše:-Miroslav B Mladenović Mirac

12 jula 1964.godina na vašar PETROVDAN, kao momak iz svog rodnog planinskog zaseoka otišao sam na petrovdanski vašar u selo Lopušnja; mesto zvano DRUM (Lopuške Mejane).

Prvo sam ispod planinskog vrha Bukova Glava(1336 metara nadmorske visine) kroz neprohodnu bukovu šumu puteljcima, nekoliko sata hoda prvo stigao do sela Ravna Gora kod strica Ćire(prizetka, koji je pak prizetio Tomislava Miloševića iz KOKARCI-Lopušnja).

Taj deo mi je bio poznat jer sam još kao dete išao kod strica na Preslave, ali često se nekada otac sa sestrom nisu dobro provodili tumarajući noću posle povratka preko ambisa i strmina dolina.

Jednom je otac u pripitom stanju zamalo ostao mrtav. Noću smo ga sa majkom tražili lampom u planini kada se nije mogao izgaziti snegovi koji su tada bili u navejištima i preko dva i više metara.

Vratiću se na svoja sećanja iz svoje mladosti i vašara 12 jula na DRUM-Lopušnja.

Bilo je dosta sveta u šarenilu u narodnim nošnjama iz:Lopušnje, Ravne Gore, Brezovice, Novog Sela, Gradišta, Jastrebca, Ravnog Dela, Bistrice i drugih okolnih planinskih sela.

Bilo je to vreme radosti života. Na taj dan su dolazili svi pečalbari iz belog sveta. Tada su mahom u ovom kraju pečalbari bili ciglari-a kasnije i zidari.

U početku moja sećanja iz mladosti naviru još iz detinjstva na poznate svirače-trubače Sotira i Stojana Ilića, Bas trube: Stankovića i ČULJKA(Dragišu) klanetaša-Lopušnja , Stanislava Veličkovića Ravna Gora)-klanetaša, Vladimia Andrejevića(Predanča)-klanetaš; potom poznatih trubača iz sela Jastrebac(predvodio ih je Jova klanetaš) i pleh orkestra iz s.Ravnog Dela(Icići:Nikola tupandžija-goč, i sinovi trubači i Milan Jovanović klanetaš „Gulaveza“ sa sinovima).

Posle toga posle trubača na Lopuške Mejane (a i na Čobanac)-vašarska ora su svirali harmonikaši „Šopovi“(Stamenkovići).

O tome treba poseban zapis, a sada ću opisati neka druga sećanja sa tog vašarskog petrovdanskog dana godine 1964 u selo Lopušnja.

Sada tek nastaje opis tada našeg stvarnog vremena života u planini. Svi naši preci su bili polupismeni ili nepismeni:stočari i pečalbari.

Tako kada se dođe iz pečalbe na vašar onda se malo „raspištolji“-oslobodi u polusvesnom stanju, malo se više popije i uz narodno kolo-oro, često zaborave sve sirotinjske muke i nevolje da se u toku zime preživi na posnoj zemlji.

Nekada se na taj dan i „bije bitka“ ko će da vodi oro(kolo). Sevali su noževi, štapovi a nekada i pištolji.

Kada se popije i tada se u suženoj svesti često „traži neka pravda“, pa su često u u tom našem kraju u planini često izbijale svađe i tuče u pijanom stanju, da bi tek se ujutru „mirilo“; išlo od kuće do kuće sa „kondirom ili flašom rakine“-da bi se ljudi pomirili.

Tako tog 12 jula 1964.godine kao momčić sa svojim zetom Tomislavom Miloševićem, pošli smo na oro-vašar na DRUM(Lopušnja).

Zet je malo više popio u kafanu, dok sam ja „pecao“ devojke i igrao u kolo. Odjednom oko vođenja kola izbi tuča između lopušnjana i ravnogoraca.

Ni sam nisam znao na kojoj ću strani.

Koga da branim. Dok su žene držale jedne, drugi su ih mlatili kolcima.

Više puta su na vašarima-orima i tupan(goč) bušili noževima ili kolcima.

Tada sam malo ljudi poznavao i oni mene. Dok sam pokušao da štitim zeta u tuči, onda su oko mene leteli kolci i osećao sam po svojim leđima jake udarce. Više nisam znao od koga da se branim.

Iz straha za sopstven život, samo sam se „skotrljamo“ naglavačke i negde zasustavio na strani prema selo Ravna Gora.

Ni sam ne znajući gde ću da odem, preko šume i puteljaka nekako sam došao do puta za selo Ravni Del i tako tumarajući noću u planiskoj neprohodnoj bukovoj šumi se vratio noću kući u svoje rodno selo Predanča (G.Dejan).

Majka je bila zabrinuta i sa komšijama su me noću „lampom“ tražili prema Ravnoj Gori, da bi kasnije „odjekom“ u planini čula moj glas negde u bukovim šumama između ravne Gore i Ravnog Dela.

Pomogla mi je preko ravnodelaca da se nekako vratim živ i zdrav, jer su u tom vremenu postojale i divlje zveri u planini.

Zato kasnije sam od starijih ljudi čuo savet:“ako se drugi pijani tepaju, nemoj da se mešaš, jer će ni kriv ni dužan da dobiješ po njušci“. A i mlade žene više nisu držale svoje muževe kada hoću da se tuku, jer su tako ih samo „silile“ a i „pružale mogućnost“ drugoj strani-dok su ih one drže rukama a drugi ih mlate kolcima.

Tako sam često čuo od starih žena kako su savetovale mlađe žene:“ma pustite gi nek se pijani pogrvaljaju, će gi projde pijanka i bes, pa će zagljeni ponovo da se vrnu da piju“.

Kasnije 70 godina 20 veka kada su se pojavili prvi školovani mladi ljudi u svim planinskim selima, nije bilo više ovakvih neugodnih vašarskih momačkih dogodvština.

Svi smo se u selima dobro poznavali ko je i u koju školu išao ili poistao student.

Ali je kasnije bilo sve manje vašarskih dana i one mladosti pune života Tako je krajem 20 veka počelo sa gubljenjem narodnih običaja, jer se narod masovno iseljavao sa ovih planinskih prostora.

Danas, na početku 21 veka i da skoro nema više vašara u napuštenim planinskim selima ovoga kraja, ali su ostala sećanja na te radosne dane mladosti ispunjenog života mladosti u planini.

IZVOR:- http://www.poreklo.rs/2013/07/15/poreklo-prezimena-selo-gornja-lopušnja-vlasotince/

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i lokalni pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije, Vlasotince