Sedamnaestogodišnje ogledalce…

Nalazimo se na najudaljenijoj tački od onoga čemu smo se nadali. Nije se vratio Miloševićev režim, ali jeste radikalski primitivizam u kome živimo poslednjih pet godina. Čini mi se da se više nikada neće desiti Peti oktobar. On je bio čudo, kao da nas je nebo pomilovalo. Srbija je danas u rukama razbojničke bande koja se nije ustezala da zavede strahovladu. Pritom, Vučićevoj vlasti ni na pamet ne pada da preuzme odgovornost za katastrofalno stanje u Srbiji. Naprotiv, on se neprekidno hvali kako je istorijski prvak u svim disciplinama.

I posle pet godina na vlasti on i dalje sprovodi orkestrirane napade na „prethodnike“ (bivšu vlast, odnosno „žute lopove i „dosmanlije“), šireći ih preventivno i s jednakom žestinom na sve oblike opozicionog delovanja – nove i stare stranke, marginalizovane kritičke medije, novinare, komentatore na društvenim mrežama, javne ličnosti i građane. Dovoljno je da se Dragan Đilas premišlja da li će se kandidovati za gradonačelnika Beograda, pa da krene salva napada na njega. Kao eto, vraćaju se tajkuni da unište sve što je stvorila ova vlast! Nije stvarala, nego je sve institucije uništila da bi se lična vlast što bolje ušančila.

Radikalska škola vladanja sastoji se u pataloškom laganju, neprekidnoj manipulaciji, bezobrazluku i totalnoj amoralnosti. U laganje ne spadaju samo lažna obećanja kako već pristižemo u „zlatno doba Srbije“, a plate i penzije su veće nego ikada u istoriji. Tu ne spada ni samo bezobrazno krivotvorenje statističkih podataka. Radi se o radikalskoj školi laganja. Čim njihovi ljudi otvore usta oni lažu, trebalo ne trebalo. Pripremaju čitava ekspozea detaljnih laži i zato je njihovo laganje tako uspešno: zbog silnih detalja normalan čovek ne može ni da pomisli da neko može tako majstorski da laže.

No, da je to samo naivni Minhauzen ili Feliks Krul, ni po jada. To su veoma opasni ljudi koji ne prezaju ni od čega, kad su njihova vlast i finansije u pitanju. Tehnika vladanja je korporativna, zasnovana na pokrivanju celog društva, služi se dubinskim i sveopštim nadzorom, tako da svako mestašce ili službica mora biti pod njihovom kapom. Nisu na udaru samo poznati „hejteri“ i novinari, već se kontrola i represija primenjuju na anonimne građane koji ponegde spontano ne prihvataju Vučićev represivni aparat. Slučaj pobune roditelja dece koja pohađaju zemunsku školu Svetozar Miletić protiv nezakonite i iz centra dirigovane smene direktora škole, belodano je pokazala da Vučićev poredak nije nastavak prethodnog poretka, niti je on samo intenzivirao već postojeće negativne (autoritarne) tendencije vladanja. Dok su ovakve situacije u doba „dosovaca“ bile incidentne, sada su postale sistemske. Direktor je smenjen zato što nije prihvatio da otpusti nastavnika koji je učestvovao na protestu za vreme inauguracije predsednika Vučića. Smatrao je da nastavnik nije prekršio zakon, jer je na protestu bio kao slobodan građanin.Takve situacije kao sa ovim direktorom ponavljaju se u nedogled. Ponekad se učini da im je nešto promaklo. Izgledalo je da je režim opušteno podneo one studentske demonstracije „Protiv diktature“ posle predsedničkih izbora. Ali pet meseci kasnije, pod udar režima su stigli nevaljali studenti, koliko da se opomenu i opamete. Podnete su prekršajne prijave protiv dvojice nasumice izabranih studenta. Samo ja imam već dve privatne tužbe (zajedno sa Peščanikom, tužili su nas ministar policije i Vučićev kum i intimni prijatelj Nikola Petrović). A šta je to u poređenju sa fantomskim rušenjem Savamale, maltretiranjem građana, suspendovanjem države ili progonom građanskog pokreta Ne da(vi)mo Beograd koji je pokrenuo masovne demonstracije povodom nelegalnog i nasilničkog rušenja Savamale. Ili likvidacije Vranjskih novina i obračuna sa Vukašinom Obradovićem, urednikom i vlasnikom Vranjskih. U ovom slučaju, desilo se još nešto što ledi krv u žilama. Obradović je dobio poruku da nešto može da se desi njegovoj ćerki kad prelazi ulicu u Beogradu. Neka se mala pripazi!

Dubinski nadzor nad građanima, bilo javnim ličnostima ili onim osiromašenima koji se koriste za masovke i biračku mašineriju, pokazuju da sadašnji režim u Srbiji nije samo autoritaran, na šta smo uglavnom navikli. Problem je u tome što on više nije ograničen bilo kakvim granicama. Spreman je da vlada strahom i nasiljem, što je Srbiju približilo strahovladi, o kojoj je genijalno pisao Vojin Dimitrijević. Eto dotle smo stigli! Eskalacija represije i zastrašivanje, zabibereni radikalskim nacionalizmom uništili su gotovo sve što smo teškom mukom izborili Petim oktobrom: slobodne i fer izbore, izvesnu socijalnu pristojnost i osetljivost, znanje, stručnost i kakvu takvu izgradnju institucija, koja jeste išla sporo i nedosledno (naročito sudstvo), ali je pravac postojao. Sada su svaki posao, investicija, tender, ugovor – čista korupcija.

Pošto je o ološ-diktaturi uglavnom sve rečeno, pogledajmo šta se desilo sa društvom i opozicijom. Kampanja da su za sve krivi prethodnici, a ne SPS i SRS koji su do daske uništili Srbiju i za decenije unapred, prilično je uspela. Biračko telo demokratske opozicije se istanjilo zbog slabljenja srednje klase, masovnog odlaska školovanih, zbog straha i borbe za preživljavanje. Tu je i nezapamćeno osiromašenje građana, robovski položaj slabo plaćenih radnika, zaostalost u kojoj se politička svest raspala kao nepotrebna. Došlo je i do razočarenja i povlačenja u sebe demokratski orijentisanih ljudi i odbacivanja politike i stranaka kao nemoralnih tvorevina. Naročito je omrznuto liderstvo, pa se neke građanske grupe prikazuju baš kao grupe: neće prvaka/prvakinju. Zato imamo krizu liderstva, jer niko neće da bude označen kao lider, što režimu ide u korist. Otuda rastu građanski pokreti, sindikati su se prilično aktivirali, ali su političke stranke otišle pod led. Opozicija je u nekakvom difuznom stanju, usitnjena i slaba, jer retko koja stranka prelazi pet posto. Nihilizam prevladava i zbog toga što je Srbija napuštena od EU i zapada. Svraćaju nekakvi raskomoćeni komesari i plaćenici koji se dive Vučiću, a i ambasadori gledaju da mu se ne zamere. Zato je prevagnula stara priča da se u Srbiji ništa ne može promeniti, sve je uvek isto, sve su vlasti iste (sem Tita, on je još bio najbolji). Čim uzmeš kormilo vlasti, prevlada lični interes, a javni odlazi pod tepih.

Takvo shvatanje nije lako kritikovati, zato što je ono i tačno i netačno. Još od početka stvaranja novovekovne srpske države u Srbiji istrajavaju, pod različitim nazivima i u svim vremenima (i u doba socijalizma), dve pozicije: prozapadna i modernizatorska, i rusofilska, nacionalistička i tradicionalistička pod patronatom Srpske pravoslavne crkve. Pa ipak se tvrdi da su Kurta i Murta isti, samo se beznadežno smenjuju. Kad se to kaže, to baš nije sasvim tačno, jer je Kurt Austrijanac koji simbolizuje zapad, dok je Murta Turčin i simboliše istočnu autokratsku poziciju.1 Po ovome ispada, a i ja tako mislim, da te dve „stranke“ nisu iste, ni socijalno, ni politički, ni po obrazovanju, s time što je prozapadna slabija kao nepatriotska. U pravu su i oni koji kažu da su iste, jer i kad u retkim situacijama modernisti dođu na vlast, oni ne uspevaju da ispune očekivanja, jer i oni redovno moraju da se dokazuju na pitanju srpskog nacionalnog interesa i Kosova. A čim tu padnu, a moraju da padnu, jer su im jači radikali za vratom, gotovo je. Prevladaće partikularni interes, lično, privatno, kumovsko, autoritarno i koruptivno, a to i narodu nije strano jer i on hoće da se ogrebe, baš kao i njegove vođe.

I da zaključim. Te dve stranke nisu iste, bolja je zapadna. A to saznamo tek kad dođu ekstremni radikali, nacionalisti, zlikovci i lažovi. Zato moramo da skupimo snagu, stanemo u jednu kolonu i probamo da probijemo obruč. I da već jednom prevlada svest da Srbija nikada nije prevazišla partikularno i dostigla svest o univerzalnom. A bez univerzalnog nema suda i pravne države, a uvek ima korupcije i partokratije. Najuticajnije srpske vrednosti nas sprečavaju da zauzmemo bolje i prosperitetnije mesto u savremenom svetu. I zato one moraju da se menjaju. Ta sudbinski ugrađena greška potiče od toga što je Srpska pravoslavna crkva radikalno partikularna (etnička, za jedan narod). Zato je Srbiji bilo bolje u socijalizmu nego u nacionalizmu, jer su te pogrešne vrednosti i crkva bili potisnuti. SPC zarobljava Srbe u partikularnost i zato mora biti strogo odvojena od države. Bog ne može biti Srbin, pa čim darneš u srpstvo i mit o Kosovu, digao si ruku na Boga. S tom slikom sveta, upetljani u antimoderni srpski nacionalizam koji je nemoguć zbog svoje zaostalosti, svi zajedno beznadežno ostajemo zaostala, nerazvijena i nesrećna periferija.

Sve sam vam ovo do kraja izgovorila da nam ne bi propao i sledeći Peti oktobar.

Vesna Pešić

srpskaakcija.com