Selektivno slepilo

15
1687

Policijski sindikat ne vidi zločine, niti hladnjače, dok Ognjen Glavonić pak vidi jedino to. Glavonić kaže da „filmom treba problematizovati, secirati i propitivati sistem u kojem živimo i stvaramo”, pri čemu je za njega „sistem” isto što i srpski fašizam, ksenofobija i šovinizam

Slobodan Antonić/Foto: stanjestvari.com

Prošle nedelјe u listu Danas objavlјen je izveštaj o projekciji igranog filma „Teret”, Ognjena Glavonića, na Kanskom festivalu (ovde).

U izveštaju se kaže da se Glavonić već „proslavio na Berlinskom festivalu 2016. svojim dokumentarcem `Dubina dva`”, u kome se „detalјno bavio ratnim zločinom koji su srpske trupe počinile na Kosovu 1999. i transportom leševa albanskih civila u hladnjačama u Srbiju”, te da se ovaj mladi režiser (r. 1985, Pančevo) i „u `Teretu` bavi istim događajem”.

Sadržaj najnovijeg Glavonićevog ostvarenja novinarka opisuje ovako: „U fokusu filma je jedan dan u životu vozača Vlade (tumači ga hrvatski glumac Leon Lučev – S. A.), tokom bombardovanja NATO-a. Nјegov zadatak je da preveze kamion koji je natovaren neodređenim, ali značajnim tovarom sa Kosova u Beograd. Instrukcije su kratke i jasne – da se ne zaustavlјa, da izbegava gužvu i da na cilј stigne najkasnije do 9 sati“.

„Kao i sam teret“, piše prikazivačica, „film je mračan, siv, težak. Putovanje nabijeno tenzijom, kroz predele gde su vidlјive posledice bombardovanja. Sporadični susreti, kupovanje fišeka od 10 cigareta, zaustavlјanje u usputnom motelu u kome se održava prostačka svadba sa pevalјkom i dranjem glasnih i pijanih gostiju”.

Putovanje se završava Vladinom „burnom reakcijom na posao koji je obavio, a što dolazi u trenutku kada mora da opere kamion i kada shvata šta je bio teret koji je prevozio. I kada povraća, povraća, povraća…”.

U izveštaju se na kraju naglašava da je „film prikazan pred prepunom salom na Kroazeti i ispraćen burnim višeminutnim aplauzom”.

Iz drugog afirmativnog teksta o ovom filmu (ovde) saznajemo da je „zanimlјivost `Tereta` i u tome što je znatan deo filma posvećen referencama na partizansku baštinu, ponajpre na bitku na Sutjesci. Sutjeska se stalno spominje, u filmu se svaki čas pojavi neki zapušteni partizanski spomenik, a glavni junak u završnom monologu priča sinu kako je njegov otac na Sutjesci godinama tražio bratovo telo”.

U Srbiji ovaj film nije prikazivan, pa nisam bio u prilici da ga pogledam. Zato ovo nije tekst o filmu, već o reakcijama koje je izazvao i o režiserovoj ideologiji.

Film je, čim se saznalo za njegov sadržaj, napao tabloid blizak našem najmoćnijem političaru (članak ovde). Ispod naslova „Platili da se plјuju Srbi!”, stoji da su „aktuelni ministar kulture Vladan Vukosavlјević i bivši vojvođanski premijer Bojan Pajtić finansirali film u kom su Srbi predstavlјeni kao masovne ubice”.

Reč je o tome da su deo novca za film dali Sekretarijat za kulturu i informisanje AP Vojvodine (2,7 miliona dinara) i Filmski centar Srbije (4,0 miliona dinara) za koji se kaže da ga „finansira Ministarstvo kulture Srbije“. Vojvođanski sekretarijat novac je dao još u vreme Pajtića, a FCS u decembru 2017, za šta je okrivlјen direktno Vukosavlјević.

Ministarstvo kulture odmah je izdalo saopštenje u kome je objasnilo da je FSC autonomna ustanova i da je sva odgovornost na Konkursnoj komisiji za sufinansiranje domaćih dugometražnih igranih filmova, kojom predsedava Gordan Mihić (ovde). Komisija je takvu odluku donela uz obrazloženje da je „debitantski igrani film ’Teret’ originalno, hrabro i važno umetničko delo” (ovde).

Da Vas podsetimo:  Novi Sad kupio softver koji ne radi osam godina

Kada su direktora FSC Bobana Jevtića pitali o tome, odgovorio je da je film „već dobio sredstva iz panevropskih fondova i svakako bi bio snimlјen i završen, samo je ovako srpski film, što je po mom mišlјenju bolјe. Mnogo je zdravije da mi snimamo filmove s tim temama i da to prođe kroz komisije i sve procedure, da se na taj način suočavamo s prošlošću, nego da puštamo ’Andželine Džoli’ i razne druge lјude da o tome pričaju iz ’desete’ ruke” (ovde).

I zaista, snimanje ovog filma, pre FSC, pomogli su francuski državni fond CNC, evropski fond za koprodukcije Eurimages, Hrvatski audiovizualni centar, švajcarski fond Visions Sud Est, holandski Hubert Bals Fund i katarski Doha Film Institute. Koproducenti su i Cinema Defacto (Francuska), Kinorama (Hrvatska) i Three Gardens Film (Iran).

Iako je Ministarstvo kulture ukazalo na autonomnu odluku FSC, napadi na njega su nastavlјeni. „Ministre Vukosavlјeviću, zašto finansirate antisrpski film?”, bio je naslov na sajtu Novi standard, koji je u celini preneo izjavu Milice Đurđević iz ,,Zavetnika” (ovde). „S obzirom na to da je Ministarstvo za kulturu ove godine izdvojilo čak milijardu i pet miliona dinara za projekte FSC, smatram da je neophodno pozvati na odgovornost Vladana Vukosavlјevića”, stoji u toj izjavi.

I Sindikat zaposlenih Policije oglasio se „povodom odluke Ministarstva kulture da jedini srpski film u Kanu bude film `Teret`“, apelujući „da Srbija s navedenim filmom ne učestvuje na festivalu” (ovde). Policajci su, očigledno, bili uverenja da filmove za Kan ne prijavlјuju  producenti, posle čega žiri vrši selekciju, već da ih direktno delegiraju ministarstva kulture pojedinih zemalјa.

Simptomatično je da sindikat policije negira da su se zločini uopšte desili, kao i da su postojale bilo kakve hladnjače. Tako se u njihovom saopštenju govori o „navodnim srpskim zločinima nad Albancima”, o „prevozu navodnih leševa Albanaca” i o „navodnim i izmišlјenim hladnjačama” (isto).

Međutim, Fond za humanitarno pravo objavio je dosije „Uklanjanje dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu: Operacija skrivanja tela”. Prema tom dokumentu, u četiri masovne grobnice u Srbiji (Batajnica, Petrovo Selo, Perućac i Rudnica) pronađeno je 941 telo, uklјučujući i decu. U dosijeu FHP imenovao je stotinak osoba koje su učestvovale u skrivanju posmrtnih ostataka, mahom iz vojske i policije. Među njima je i Goran Radosavlјević Guri, danas član GO SNS (ovde).

Policijski general Vlastimir Đorđević tokom suđenja u Hagu izjavio je: „Bio sam umešan kada su kamioni s telima stizali u Batajnicu, ali nisam znao kada, gde i na koji način su zločini izvršeni. Nisam se usprotivio prikrivanju zločina. Nisam preduzeo mere krivičnog gonjenja počinilaca, što je trebalo da uradim” (ovde).

I MUP je 2001. godine formirao radnu grupu pred kojom je svedočio policajac iz SAJ-a Duško Nenadović: „Čim dođe kamion sa leševima, isti čas se bagerom iskopa rupa, sve se polije benzinom”. A Božidar Protić, vozač MUP-a, rekao je u Hagu da je po naređenju policijskog generala Petra Zekovića prevezao ostatke koji su bili u hladnjači potoplјenoj u Dunav kod Tekije (isto).

Da Vas podsetimo:  Trideset godina od prvih višestranačkih i predsedničkih izbora u Srbiji

Nasuprot negacionizmu sindikata policije, stoji ideologija režisera Ognjena Glavonića. Ona se može rekonstruisati iz njegovih intervjua. Glavonić misli da je Srbija „društvo u kojem se fašizam, ksenofobija i šovinizam serviraju i servisiraju institucionalno” (ovde).

„Mi smo učeni mitomanijama i zaverama, pričama, slikama, zvucima onih koji smatraju da iznad svega treba voleti sopstvenu naciju. Mladima se danas nudi isklјučivo jedna pročišćena, bezopasna i, po vlastodršce, isplativa verzija naše istorije i tradicije: pravoslavlјe, Kosovo, žrtvovanje, Srbi kao žrtve, mitovi, herojske bitke, manastiri i crkve, bezgrešnost nacije kroz istoriju. I ništa drugo” (isto).

Stoga je „neophodno da se film, kako Pazolini kaže, obraća mladim fašistima, to jest onima koji su na putu da to postanu – da ih obrazuje, uči, otrežnjuje od zabluda, razbija mitomanije” (ovde). Glavonić citira Pikasa koji veli „da umetnost nije dekoracija za sobu, nego oružje za borbu protiv neprijatelјa” (isto). A neprijatelјi su „stotine i stotine ubica, ratnih profitera i krvnika koji bez straha hodaju ulicama, parkovima, nazivamo ih komšijama, srećemo se u prolazu, prodavnici, javnom prevozu, bioskopima i pozorištima” (ovde).

Za sebe Glavonić kaže: „Ne ide, meni taj nacionalni identitet ne znači ama baš ništa. Otkriće života bez dominacije te nacionalne ideje je otrežnjujuće i oslobađajuće delovalo na mene” (isto). Glavonić se oseća kao Jugosloven i citira Viktora Ivančića koji smatra da „jugoslavenska etiketa nudi aktivniju poziciju i obilјežava odgovorniji model antinacionalizma” (ovde).

Glavonić je i „zagrejani krležijanac” (ovde), rado citira i stavove Dimitrija Tucovića o nasilјu nad Albancima (ovde), a rado se poziva i na „narodno-oslobodilačku borbu na teritoriji Jugoslavije za vreme rata, kada su se u partizanima, brat do brata, borili i Srbin, i Hrvat, i Albanac, i Slovenac” (isto).

Ono što je zajedničko policijskom sindikatu i Glavoniću, međutim, jeste „selektivna percepcija” (selective perception; Čomski, ovde, str. 11 i dalјe). To je kada ne vidite, jer nećete da vidite, važne aspekte stvarnosti ili se fokusirate samo na jednu njenu dimenziju.

Recimo, današnje SAD počivaju na kostima deset miliona starosedelaca („Indijanaca”), ubijenih ili umorenih od gladi i bolesti između 17. i 20. veka. SAD su utemelјene i na radu miliona crnih robova: 1860. godine od 31 milion stanovnika 4 miliona bili su robovi.

U SAD se, faktografski, o tome sve zna. Ali, to nikada nije tema koja se na bilo koji način može medijski, politički ili društveno aktuelizovati. Jer, za glavni tok javnosti u SAD genocid su uvek činili neki drugi: Nemci 1939‒1945, stalјinisti 1934‒1954, Rusi u Čečeniji 1994‒1996, Srbi 1995‒1999… Upravo to je „selektivno slepilo” (videti J. A. Mitrić, ovde, str. 39‒42; 55).

Istovetno, i policijski sindikat ne vidi zločine, niti hladnjače, dok Glavonić pak vidi jedino to. Glavonić, naime, kaže da „filmom treba problematizovati, secirati i propitivati sistem u kojem živimo i stvaramo” (ovde), pri čemu je za njega „sistem”, očigledno, isto što i srpski fašizam, ksenofobija i šovinizam.

Začuđujuće je da čak i pojedini sociolozi, iako profesionalci – vežbani da prepoznaju višedimenzionalnost stvarnosti i multikauzalnost pojava – upadaju u grešku „selektivne percepcije”. Nedavno sam čitao intervju mlađeg kolege, nesumnjivo obrazovanog i inteligentnog, u kome je ne samo glavni, već i jedini problem našeg društva određen kao „velikosrpski nacionalizam” (ovde).

Da Vas podsetimo:  Aca Miljević: Da li je vreme za srpsku populističku stranku?

Pa, ako je tako sa sociolozima, kako onda jedan artista da ne poveruje kako je istinski borac i pobunjenik protiv sistema samo zato što je ustao protiv velikosrpskog nacionalizma?

O ne, problem nisu ni mutirani kolonijalizam koji uništava ovu i druge zemlјe. Problem nije ni atlantistički imperijalizam koji maršira ka svetskoj dominaciji i po cenu nuklearnog rata. Problem nije ni hegemona vesternistička „kultura” koja potire svaku posebnost i svaki pluralizam tradicije i vrednosti. Ne, klјučni problem ovog prostora prvenstveno je velikosrpski nacionalizam.

Zato će sledeći Glavonićev film, smeo bih da se opkladim, biti o Hrtkovcima. Ima kritičara koji smatraju da je neumesno „u kinematografiji koja još nije snimila filmove o Jasenovcu i Jastrebarskom” filmovati „priču o tobožnjim masovnim grobnicama Šiptara u Srbiji” (ovde). Ne, ne mora naredno Glavonićevo ostvarenje biti o Prebilovcima ili Kravicama, niti o našoj deci pobijenoj tokom agresije NATO-a.

Ali, zar ne bi pravi pobunjenički i antisistemski film bio, na primer, onaj o radnici koja je zaposlena u fabrici tekstila, a čiji je vlasnik „strani investitor“? Ona radi dvanaest sati dnevno, pred kraj radnog vremena, u petak, saopštavaju joj da je i subota radna. Naravno, zaposlenima već pola godine nisu isplatili nijedan dinar za prekovremeni rad (ovde), a radnica prima tek €200 mesečno. No, zato radnici ne smeju da popiju više od dve čaše vode dnevno, pri čemu 280 žena koristi jedan toalet. Očitavanje identifikacione kartice prilikom odlaska u WC je obavezno, kako bi supervizori znali koliko su se dugo jadne žene zadržale u zahodu (ovde).

Još ako bi se u filmu prikazao i političar koji hvali tog „stranog investitora“ jer je, eto, „došao da pomogne Srbiji“, političar koji radnice gorlјivo poziva na „težak rad“, a narodu obećava život u Semiramidinom EU vrtu „najkasnije za godinu, godinu i po, dve u najgorem slučaju“… Zar ne bi to bio pravi antisistemski, antikolonijalni i subverzivan film?

Ali ne, selektivna percepcija posebno je razvijena kod naše autokonijalne inteligencije. Ona u današnjoj Srbiji ne primećuje čitav niz gorućih životnih pitanja. Jer, za filmove o takvim problemima hrvatski, francuski ili arapski fondovi teško da bi dali i cent.

Eto to je naša stvarnost. Između mnoštva selektivnih slepila potrebno je zadržati zdrav razum, poštenje i istinsku hrabrost. Upravo ove tri vrline nužan su preduslov opstanka našeg društva i preporoda ovog naroda.

Da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost će nas sačuvati da nas vuci ne raskinu, a dobrota da i mi ne postanemo vuci.

Slobodan Antonić

stanjestvari.com

15 KOMENTARA

  1. Поводом „Србине“ тврдње да су причу о хладњачама донели београдски медији, и других неистина, основне чињенице у вези подметачине са „хладњачама“:
    1 – хашки форензичари нису нашли на Космету никакву евиденцију за масовне злочине против Милошевића; августа 2000. коначан број тела био је 2788, за које трибунал никад није дао податке о националности, статусу (војник-цивил) и од које је стране погинуо
    2 – прича о „хладњачама“ се први пут појављује у западној штампи 30. априла 2001-ве, наводећи као извор Наташу Кандић, која је „нашла“ дотичну причу у анонимном магазинчићу „Тимочка крими ревија“ (дистрибуирано од стране Associated Press под насловом „Rights Activist Says Yugoslav Army, Police Destroyed Evidence Of Kosovo Atrocities“)
    3 – следећих недеља ова прича експлодира у западним медијима, „поткрепљена“ изјавама шиптарских „сведока“, већина у мање или више очигледној вези са ОВК, који су се одједном, после две године, сетили шта су „видели“; без трунке доказа, пре било какве истраге, западни медији тачно „знају“ шта се догодило, на пример, 29. јуна The Independent (London) пише да су (Милошевићеви) „крадљивци тела“ под НАТО бомбама ископавали Шиптаре жртве масакара ВС – могуће у хиљадама – и односили их у непознатом правцу („MILOSEVIC FACES JUDGMENT: THE MISSING BODIES OF WOMEN AND CHILDREN THAT CAME BACK TO HAUNT HIM“)
    4 – главни медији у Србији спремно преузимају причу
    5 – Милошевића противзаконито испоручују Хагу; за то су властима Србије обећане стотине милиона долара (које никад нису добиле), као и испоручене конкретне претње ако то не ураде
    6 – у унакрсном ипитивању главног истражиоца , капетана Карлеуше, у трибуналу 23. јула 2002, Милошевић показује не само да „истрага“ нема евиденције да поткрепи оптужбу о фамозној „хладњачи“, него да истраге фактички није ни било; „Тимочка крими ревија“ Драгана Витомировића, бившег отпуштеног безбедњака (убрзо настрадао у чудној саобраћајки), први пут је објавила причу о хладњачи 15. септембра 1999. у којој није било ни помена о Шиптарима (радило се о Курдима шверцованим у западну Европу), а хладњача је имала швајцарске таблице, да би у новој верзији приче 1. маја 2001-ве Курди постали Шиптари, хладњача добила пећке таблице, и на случај се каче речи „државна тајна“ (Витомировић је, иначе, био другар министра унутрашњих послова, Душана Михајловића, кога су у западној штампи цитирали наводећи да је Милошевић на тајној седници наредио да се уклоне тела убијених шиптарских цивила – што је у унакрсном испитивању у Хагу такође проваљено као неистина)
    7 – тела из фамозне хладњаче о којима су медији нашироко писали никад нису нађена тј. повезана ни са једном масовном гробницом
    8 – у пресуди Властимиру Ђођевићу (који може да вам каже колико година робије је уштедео за изјаву да је „знао“ да се тела шиптара довозе са Космета и извињење), 2011-те трибунал у сумарној пресуди говори о 889 „ископаних“ тела (744 Батајница, 61 Петрово село, 84 Перућац), али у пуном тексту се види да се у ствари ради о „идентификованим“ ДНК узорцима, од стране америчке ICMP (International Commission for Missin Persons), исте оне која је „идентификовала“ 7000+ „ДНК жртава“ (ДНК идентификација не може да каже кад, где и како је неко умро) у Сребреници, мада је стварна форензичка евиденција мање од 2000 тела, већина настрадалих у борбама
    9 – нигде се не наводе детаљи ДНК анализе, мада је општепознато не само да се круг оних чији се ДНК подудара може повећати десетинама пута у зависности од избора маркера, него да се и било који ДНК може произвести синтетички; трибунал изјављује да „верује у ДНК анализу“, што у контексту изгледа да се односи на научни метод генерално, али нигде не поставља питање кредибилности ICMP, која је фактички агенција владе САД, дакле оних који оптужују Милошевића
    10 – никад није утврђено кад су, макар приближно, тела укопана на места где су нађена (Батајница, Петрово село, Перућац); кад Милошевић покушава да покрене то питање, трибунал га одбацује као „неважно“ (!?!)
    11 – за хашки трибунал „евиденција“ о злочинима су изјаве „сведока“, и то само оних који поткрепљују причу о злочинима; тако у тексту пресуде преносе те приче као стварне догађаје, без обзира на то што су у унакрсном испитивању оне или раскринкане, или доведене у реалну сумњу (на пример, 127 „цивила“ „масакрираних“ код Избице су врло вероватно већином погинули припадници ОВК, јер су војска и полиција Србије у тим борбама имале 55 погинулих, а по правилу је ОВК имала битно више губитака) итд итсл
    Има још много детаља које говоре да се прича о хладљачама не може сматрати ни вероватном, а још мање доказаном. Надам се да ће господин Антонић да им поклони дужну пажњу.

    • Zaboravio si da, prije nego ih se postavi
      na vlast, „sest milijardi maraka ceka na granici“ kao pomoc; oni milioni za isporuku Milosevica nisu od ove gomile; prica se da ce biti aktivirani za s a n a c i j u terena po istrebljenju
      Srba…

  2. +Србо
    Е баш ми је мило што сам те насмејао. Јесте да није било чему да се смеје, јер сам Антонић, стављајући их на почетак, одмах испод наслова, чини „хладњаче“ (и друге ненаведене српске „злочине“) центром свог текста, али разумем – упало ти смешно. Оће то кога не познаје. А кад престанеш да се смејеш, можда нам објасниш како то да је Антонић нашао гомилу „доказа“ који „поткрепљују“ да „хладњаче“ постоје, а ни један једини који поткрепљују став полицијског синдиката, да не постоје. А није да их нема. Почевши од хашких транскрипата
    http://www.milosevic-trial.org/trial/index.htm
    који чине очигледном лакрдију овог кенгурског суда (23. јул 2001, и многе друге), до пресуде у случају (Властимир) Ђорђевић, где је „евиденција“ трибунала о злочинима ВС на Космету у 90% случајева изјаве „сведока“, до тога да 95% од „идентификованих“ „жртава“ из „хладњача“ постоји само као „ДНК евиденција“ америчке „независне“ ICMP (International Commission for Missing Persons), исте оне која је Хагу испоручила 7000+ „ДНК жртава“ Сребренице, недодирљиву и ником приступачну „евиденцију“ на основу које је проглашен „геноцид“. Да умреш од смеха…

  3. Evo napred tri komentara koji nemaju nikakve veze sa onim sto Antonic pise…
    Nadam se da ce mi autori tih komentara oprostiti na recenom mi, jer je isto zaista dobronamjerno.

    • Није написао да је „селективно слепило“ („негационизам“) полицијског синдиката то што не види „хладњаче“, упркос „доказима“ хашког „суда“ и Наташе Кандић? Ајде, Спасе, леба ти, објасни шта је писац написао, јер неко овде очигледно не разуме српски.

      • Za hladnjaču i ostalo su obavestili beogradski mediji,a na hag.Drugo,to je sve pripisano vlastima,sa miloševićem,a ne Srpskom narodu,kao što to neki prikazuju.Htelo se reći da je ta vlast izvrgla ruglu one koji su je glasali,da je zloupotrebom izvršila nešta što se po međunarodnom pravu ne čini,što isto čini sadašnja a to je komplet ista ona iz tog vremena samo im nema miloševića.Eto ko ne veruje neka pogleda kriminal,kako se štiti,kako je kriminal oživeo kao iz onih godina,kako će da završi pitanje KIM,kako će u ime tih koji su ih glasali da nasele arape,koje uzgred već naseljavaju,na mesta izbeglih mladih Srba koji su pobegli od ove lepote,koja se samo na vašim medijima vidi.Z čudo,baš su skoro svi mladi pobegli baš u tu ameriku koju vi optužujete da je umesto vaših titovih komunista odvojila KIM.Ko ovde ne razume,videće se,ili ko namerno pogrešno prikazuje,verovatno po nečijem zadatku.A ubeđen sam da je tako jer i sleopac vidi istinu.

      • Vladi Cokoladi,
        Evo, Vlado, ali samo kratko ( ako ovo objave, a morali bi jer sam
        prozvan)!
        Dakle: Autor ne govori ni o policijskom sindikatu, ni o tamo nekom bezglavom- mada je Glavonja- internacionalcu (ovdje c r v e n o m); Autor govori- pise- o sebi. Naime, t r i j a d a je nesto kao krug- zatvorilo se, te: ovdje imamo Autora bas na tom nivou- onaj iz devedesetih, pa potom nekoliko godina nerasclanjenog nacionalnog profilisanja i-evo definitivno ovim clankom!- t r e c i Autor, koji to, kao t r e c i, i nije, no povrat sebi iz devedesetih (sa prelazom u novo stoljece). Autor se sluzi nekakvom sintagmicom- apsolutno besmislenom- imenom
        selektivna p e r c e p c i j a ( ti je dobro prevodis kao s lj e p i l o): od Comskoga je, pa je snazno! Pa kad je, vec, snazno, onda: buduci je Autor napravio onaj krug, sadrzajno isti krug govori o a p s o l u t n o j percepciji ( ovdje nije dobro istu prevoditi kao s lj e p i l o!) od strane Autora sopstvenog mu puta- trijadicnosti… Zato ga treba prepustiti da mir miruje u „dokazima“ n. kandic- p r v a faza mu, pocetak, dakle, to i b’jese…

        • Спасе, а шта ако је сврха целог писанија била управо да се пласира да „хладњаче“ стварно постоје? Ја не желим у то да верујем, али не могу ни да искључим, јер то је најбитнија ствар која је овде написана, далеко битнија од парабола, хипербола, стилских фигура, концептуалних и контекстуалних играрија, свих поменутих заједно итд итсл. Од свих „злочина“ подметнутим Србима два су кључна за будућност, „Сребренички геноцид“ и „Милошевићеве хладњаче“. Овај други је основни медијски инструмент одузимања Космета од Србије.

          • Rekoh, Vlado, „pa jesu….“ …
            Moram biti jasniji.
            Batajnice, hladnjace…. Pa isti scenario koji radili i rade sirom svijeta; najsvjezije su im skripalji, Asadova- nece biti!- hemijska trovanija… Ali tu su se namjerili na Rusiju…
            A ciji lesevi u Batajnici, te nekakve hladnjace!? Zar ne bi mogli biti lesevi Srba? Pa, tako! rade amerikanci- izvrsitelji domaci jer: ko je vise volio da tamani Srbe no komunisti tzv. srpski…
            Srebrenica? Za budale one brojke. Pa, i danas ih slavljenicki „sahranjuju“ godisnje u prosjeku oko sest stotina… Nista, apsolutno nista sa svim tim raznim batajnicama ni srpski narod, ni tzv. Milosevicev rezim nisu imali; sve americko- zapadno uhodano maslo… Ali to su, preko raznih natasa, za nekoga dokazi!- apsolutno p e r c e p t i v n o s lj e p i l o…
            Dosta je, jer, vidim, sve ovo ti znas- stil, oprosti mi, tvoga pisanja govori to…

        • Ja sam se dobro nasmejao,mnogo ti hvala.Nadam se da će ovo pročitati i G.Antonić,da uvidi kakve mi kapacitete imamo širom sveta,daljnji komentar je suvišan.

          • Vladi,
            Vlado, ja govorim o „razvojnom putu“ nasih ucenih.Srbi vole da se s j e c a j u Arcibalda- bas o ovima je On govorio.
            A da su postojale hladnjace, batajnice, …, pa jesu i to bas na nacin i u svrhu kako ti to, u zadnje dvije recenice ti, postavljas, izrices. Bas kao i Srebrenica. Imajuci u vidu grozomornu svrhu tih rabota i nacin kako to Gazde
            n a v r e m e planiraju, samo totalni naivci misle da to padne onako iz rukava. Srbi, medjutim, s tim nemaju nikakve veze izuzev ako se- opet kakav naivac!- pod ove ne podmecu djeca komunizma…

            Srbi,
            Smij se, Srbo, smijeh lijeci…

  4. Kad pogledam ove komentare,sve mi je jasno zašto smo ovde gde se nalazimo.Da pojasnim,onima koji ne razumeju,ne ovima što su komentarisali,Antonić nije branio šiptarske zločine,on odlično poznaje kakve su sve zločine divlji arnauti vršili nad Srbima,već opisuje sumanute postupke komunističke vlasti,koja je sve činila da ocrni Srbe i da ih osramoti.Da Srbi pobiju pola šiptara,ne bi im vratili za sve one zločine koje su počinili,ali je ova vlast poslala kriminalce na KIM,i tačno je da su izvršeni neki zločini,a Srpski neprijatelji su to odmah pripisali Srpskom narodu,što nije tačno.Ti kriminalci koje je organizovala zloglasna udba su vršili zločine i nad Srbima,dokaz je i kafe PANDA.Dokaz je i to da komunisti mogu da vladaju samo u haosu i zločinima,što je ovoj vlasti ali u ono vreme sa miloševićem dato da očiste KIM od naoružanih terorista tako što su amerikanci dali rok beogradu da za to ima dva meseca,a milošević je to izvrgao ruglu,tako da je ismejao generale koji su mu to saopštili.Ostalo je sve poznato,šta se dalje dogodilo a i danas,jer je ista garnitura na vlasti,samo njega nema.

  5. Не могу да поверујем да неко као Антонић не примети да се његови „извори“ којима себи потврђује да су „хладњаче са убијеним шиптарским цивилима“ постојале, своде на Наташу Кандић, хашки трибунал и некакву жуту штампу која такође наводи исте. Да се није потрудио да загребе у хашке транскрипте и нађе на основу чега хашке судије „верују“ да су тела 700 и нешто шиптарских цивила побијених од стране српских снага пренете са Космета на друга места у Србији. А да јесте, лако би видео да за то нису имали ни „о“ од основе, јер је Милошевић у унакрсном испитивању шефа „истраге“ капетана Карлеуше у Хагу, 23. јула 2001-ве, показао не само да није било доказа за тврдњу о „хладњачи“ и мртвим Шиптарима, него да није било ни истраге.

    http://www.milosevic-trial.org/trial/index.htm

    Да је све што је Карлеуша имао био непотписани полицијски записник са изјавама непотписаних сведока, и да је и сам признао да „тела из хладњаче“ нису нађена, и не могу да се доведу у везу са остацима ископаним у Батајници, Петровом селу и Перућцу, који нити су идентификовани, нити су истраживани узрок и време смрти (али је „истрага“ нашла „неколико личних карти са Космета“ – невероватно згодно!). Да је следећег дана, у унакрсном испитивању криминалистичког инспектора Радојковића који је направио снимке „хладњаче“, Милошевић јасно показао да је на снимцима хладњача која нема везе са оном правом, из прве верзије приче у „Тимочкој крими ревији“, која је превозила Курде које су кријумчарили у западну Европу (и која је, успут, имала швајцарске таблице). Полицијски сниматељ снима хладњачу пуну мтвих људи, а на снимцима нема ни једног јединог леша?!

    Наравно, Кандићкин ФХП може сад да аранжира „идентификоване“ Шиптаре из хладњача како јој драго, али волео бих да ми Антонић наведе један једини разлог зашто би ико веровао општепознатим плаћеницима запада. Без да и залазимо у то да они немају ни трунке меродавности или овлашћења да се представљају као званично (државно) тело. Не мислим да треба да се наглашава да су и запад и њихов марионетски режим у Србији имали дебео интерес да се Милошевић смести у Хаг.

    Подметачина са „хладњачама“ је кључна за одвајање Космета од Србије, јер истинских доказа за злодела над шиптарским цивилима није било, а без тога се отимачина не може пригодно пласирати у медијима, и јер она сваљивањем кривице на Србију чини много лакшим да њен народ прихвати губитак своје историјске земље. Није уопште случајно што се о „хладњачама“ последњих пар година све више прича. Расплет се ближи крају…

  6. Dozvolite prvo da posumnjam da je uopšte bilo „hladnjača koje su prevozile leševe“ sa Kosova i Metohije za Batajnicu i ne znam još gde! Najpre, sasvim je suluda ideja da se leševi donesu, bace u jamu i „unište“ polivanjem benzinom i – pretpostavljam – spaljivanjem!!! Prvo, nemoguće je tako UNIŠTITI sve tragove i tela, a drugo, spaljivanje bi se itekako videlo i naročito – OSETILO i ne bi prošlo nezapaženo. Zatim, lični utisak, voleo bih da ga neko proveri, sa suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu, deo hladnjače i Batajnica. Svedok optužbe, iz Srbije, govori kako su on (iz MUP-a tadašnjeg je valda bio) i još neke kolege tajno organizovali vađenje hladnjače iz Dunava. Pokazuju fotografije: iz vode najpre viri krov hladnjače, sledeća: do pola izvučena, onda na obali, pa zatim četiri-pet metara od vode. prvo, nigde nema ČIME su je izvlačili, dizalice, bilo šta, da li je moguće da su prilikom svakog fotografisanja uklanjali svu opremu da se ne vidi (a žurili su jer su radili tajno), pa je ponovo montirali? Drugo, zapazio sam da pošto je hladnjača izvučena da između nje i vode na obali nema TRAGOVA TOČKOVA, kao da je u stvari gurana u vodu a snimci prikazani obrnutim redosledom. Fotografije leševa, naravno nisu pokazane, sud tvrdi da ih ima ali ih ne pokazuje JER JE PRIZOR PREVIŠE STRAŠAN! Ma nemojte! Umesto toga, dobijamo svedočanstvo istog tog svedoka, detalj o potresnosti otkrića jer je u hladnjači bila, navodno, i sveska sa domaćim zadacima male Albanke, koji su se još mogli pročitati! Posle toliko vremena u vodi i truljenja leševa!? Alooo! Voleo bih da u nekom filmu koji ovaj „stvaralac“ i „antinacionalista“ bude pravio vidim taj detalj sa suđenja u Hagu, da se uverim da li grešim. Inače, to je bio ključni dokaz optužnice za „slučaj hladnjače“ na Haškom tribunalu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime