Selektivno slepilo

Policijski sindikat ne vidi zločine, niti hladnjače, dok Ognjen Glavonić pak vidi jedino to. Glavonić kaže da „filmom treba problematizovati, secirati i propitivati sistem u kojem živimo i stvaramo”, pri čemu je za njega „sistem” isto što i srpski fašizam, ksenofobija i šovinizam

Prošle nedelјe u listu Danas objavlјen je izveštaj o projekciji igranog filma „Teret”, Ognjena Glavonića, na Kanskom festivalu (ovde).

U izveštaju se kaže da se Glavonić već „proslavio na Berlinskom festivalu 2016. svojim dokumentarcem `Dubina dva`”, u kome se „detalјno bavio ratnim zločinom koji su srpske trupe počinile na Kosovu 1999. i transportom leševa albanskih civila u hladnjačama u Srbiju”, te da se ovaj mladi režiser (r. 1985, Pančevo) i „u `Teretu` bavi istim događajem”.

Sadržaj najnovijeg Glavonićevog ostvarenja novinarka opisuje ovako: „U fokusu filma je jedan dan u životu vozača Vlade (tumači ga hrvatski glumac Leon Lučev – S. A.), tokom bombardovanja NATO-a. Nјegov zadatak je da preveze kamion koji je natovaren neodređenim, ali značajnim tovarom sa Kosova u Beograd. Instrukcije su kratke i jasne – da se ne zaustavlјa, da izbegava gužvu i da na cilј stigne najkasnije do 9 sati“.

„Kao i sam teret“, piše prikazivačica, „film je mračan, siv, težak. Putovanje nabijeno tenzijom, kroz predele gde su vidlјive posledice bombardovanja. Sporadični susreti, kupovanje fišeka od 10 cigareta, zaustavlјanje u usputnom motelu u kome se održava prostačka svadba sa pevalјkom i dranjem glasnih i pijanih gostiju”.

Putovanje se završava Vladinom „burnom reakcijom na posao koji je obavio, a što dolazi u trenutku kada mora da opere kamion i kada shvata šta je bio teret koji je prevozio. I kada povraća, povraća, povraća…”.

U izveštaju se na kraju naglašava da je „film prikazan pred prepunom salom na Kroazeti i ispraćen burnim višeminutnim aplauzom”.

Iz drugog afirmativnog teksta o ovom filmu (ovde) saznajemo da je „zanimlјivost `Tereta` i u tome što je znatan deo filma posvećen referencama na partizansku baštinu, ponajpre na bitku na Sutjesci. Sutjeska se stalno spominje, u filmu se svaki čas pojavi neki zapušteni partizanski spomenik, a glavni junak u završnom monologu priča sinu kako je njegov otac na Sutjesci godinama tražio bratovo telo”.

U Srbiji ovaj film nije prikazivan, pa nisam bio u prilici da ga pogledam. Zato ovo nije tekst o filmu, već o reakcijama koje je izazvao i o režiserovoj ideologiji.

Film je, čim se saznalo za njegov sadržaj, napao tabloid blizak našem najmoćnijem političaru (članak ovde). Ispod naslova „Platili da se plјuju Srbi!”, stoji da su „aktuelni ministar kulture Vladan Vukosavlјević i bivši vojvođanski premijer Bojan Pajtić finansirali film u kom su Srbi predstavlјeni kao masovne ubice”.

Reč je o tome da su deo novca za film dali Sekretarijat za kulturu i informisanje AP Vojvodine (2,7 miliona dinara) i Filmski centar Srbije (4,0 miliona dinara) za koji se kaže da ga „finansira Ministarstvo kulture Srbije“. Vojvođanski sekretarijat novac je dao još u vreme Pajtića, a FCS u decembru 2017, za šta je okrivlјen direktno Vukosavlјević.

Ministarstvo kulture odmah je izdalo saopštenje u kome je objasnilo da je FSC autonomna ustanova i da je sva odgovornost na Konkursnoj komisiji za sufinansiranje domaćih dugometražnih igranih filmova, kojom predsedava Gordan Mihić (ovde). Komisija je takvu odluku donela uz obrazloženje da je „debitantski igrani film ’Teret’ originalno, hrabro i važno umetničko delo” (ovde).

Kada su direktora FSC Bobana Jevtića pitali o tome, odgovorio je da je film „već dobio sredstva iz panevropskih fondova i svakako bi bio snimlјen i završen, samo je ovako srpski film, što je po mom mišlјenju bolјe. Mnogo je zdravije da mi snimamo filmove s tim temama i da to prođe kroz komisije i sve procedure, da se na taj način suočavamo s prošlošću, nego da puštamo ’Andželine Džoli’ i razne druge lјude da o tome pričaju iz ’desete’ ruke” (ovde).

I zaista, snimanje ovog filma, pre FSC, pomogli su francuski državni fond CNC, evropski fond za koprodukcije Eurimages, Hrvatski audiovizualni centar, švajcarski fond Visions Sud Est, holandski Hubert Bals Fund i katarski Doha Film Institute. Koproducenti su i Cinema Defacto (Francuska), Kinorama (Hrvatska) i Three Gardens Film (Iran).

Iako je Ministarstvo kulture ukazalo na autonomnu odluku FSC, napadi na njega su nastavlјeni. „Ministre Vukosavlјeviću, zašto finansirate antisrpski film?”, bio je naslov na sajtu Novi standard, koji je u celini preneo izjavu Milice Đurđević iz ,,Zavetnika” (ovde). „S obzirom na to da je Ministarstvo za kulturu ove godine izdvojilo čak milijardu i pet miliona dinara za projekte FSC, smatram da je neophodno pozvati na odgovornost Vladana Vukosavlјevića”, stoji u toj izjavi.

I Sindikat zaposlenih Policije oglasio se „povodom odluke Ministarstva kulture da jedini srpski film u Kanu bude film `Teret`“, apelujući „da Srbija s navedenim filmom ne učestvuje na festivalu” (ovde). Policajci su, očigledno, bili uverenja da filmove za Kan ne prijavlјuju  producenti, posle čega žiri vrši selekciju, već da ih direktno delegiraju ministarstva kulture pojedinih zemalјa.

Simptomatično je da sindikat policije negira da su se zločini uopšte desili, kao i da su postojale bilo kakve hladnjače. Tako se u njihovom saopštenju govori o „navodnim srpskim zločinima nad Albancima”, o „prevozu navodnih leševa Albanaca” i o „navodnim i izmišlјenim hladnjačama” (isto).

Međutim, Fond za humanitarno pravo objavio je dosije „Uklanjanje dokaza o zločinima tokom rata na Kosovu: Operacija skrivanja tela”. Prema tom dokumentu, u četiri masovne grobnice u Srbiji (Batajnica, Petrovo Selo, Perućac i Rudnica) pronađeno je 941 telo, uklјučujući i decu. U dosijeu FHP imenovao je stotinak osoba koje su učestvovale u skrivanju posmrtnih ostataka, mahom iz vojske i policije. Među njima je i Goran Radosavlјević Guri, danas član GO SNS (ovde).

Policijski general Vlastimir Đorđević tokom suđenja u Hagu izjavio je: „Bio sam umešan kada su kamioni s telima stizali u Batajnicu, ali nisam znao kada, gde i na koji način su zločini izvršeni. Nisam se usprotivio prikrivanju zločina. Nisam preduzeo mere krivičnog gonjenja počinilaca, što je trebalo da uradim” (ovde).

I MUP je 2001. godine formirao radnu grupu pred kojom je svedočio policajac iz SAJ-a Duško Nenadović: „Čim dođe kamion sa leševima, isti čas se bagerom iskopa rupa, sve se polije benzinom”. A Božidar Protić, vozač MUP-a, rekao je u Hagu da je po naređenju policijskog generala Petra Zekovića prevezao ostatke koji su bili u hladnjači potoplјenoj u Dunav kod Tekije (isto).

Nasuprot negacionizmu sindikata policije, stoji ideologija režisera Ognjena Glavonića. Ona se može rekonstruisati iz njegovih intervjua. Glavonić misli da je Srbija „društvo u kojem se fašizam, ksenofobija i šovinizam serviraju i servisiraju institucionalno” (ovde).

„Mi smo učeni mitomanijama i zaverama, pričama, slikama, zvucima onih koji smatraju da iznad svega treba voleti sopstvenu naciju. Mladima se danas nudi isklјučivo jedna pročišćena, bezopasna i, po vlastodršce, isplativa verzija naše istorije i tradicije: pravoslavlјe, Kosovo, žrtvovanje, Srbi kao žrtve, mitovi, herojske bitke, manastiri i crkve, bezgrešnost nacije kroz istoriju. I ništa drugo” (isto).

Stoga je „neophodno da se film, kako Pazolini kaže, obraća mladim fašistima, to jest onima koji su na putu da to postanu – da ih obrazuje, uči, otrežnjuje od zabluda, razbija mitomanije” (ovde). Glavonić citira Pikasa koji veli „da umetnost nije dekoracija za sobu, nego oružje za borbu protiv neprijatelјa” (isto). A neprijatelјi su „stotine i stotine ubica, ratnih profitera i krvnika koji bez straha hodaju ulicama, parkovima, nazivamo ih komšijama, srećemo se u prolazu, prodavnici, javnom prevozu, bioskopima i pozorištima” (ovde).

Za sebe Glavonić kaže: „Ne ide, meni taj nacionalni identitet ne znači ama baš ništa. Otkriće života bez dominacije te nacionalne ideje je otrežnjujuće i oslobađajuće delovalo na mene” (isto). Glavonić se oseća kao Jugosloven i citira Viktora Ivančića koji smatra da „jugoslavenska etiketa nudi aktivniju poziciju i obilјežava odgovorniji model antinacionalizma” (ovde).

Glavonić je i „zagrejani krležijanac” (ovde), rado citira i stavove Dimitrija Tucovića o nasilјu nad Albancima (ovde), a rado se poziva i na „narodno-oslobodilačku borbu na teritoriji Jugoslavije za vreme rata, kada su se u partizanima, brat do brata, borili i Srbin, i Hrvat, i Albanac, i Slovenac” (isto).

Ono što je zajedničko policijskom sindikatu i Glavoniću, međutim, jeste „selektivna percepcija” (selective perception; Čomski, ovde, str. 11 i dalјe). To je kada ne vidite, jer nećete da vidite, važne aspekte stvarnosti ili se fokusirate samo na jednu njenu dimenziju.

Recimo, današnje SAD počivaju na kostima deset miliona starosedelaca („Indijanaca”), ubijenih ili umorenih od gladi i bolesti između 17. i 20. veka. SAD su utemelјene i na radu miliona crnih robova: 1860. godine od 31 milion stanovnika 4 miliona bili su robovi.

U SAD se, faktografski, o tome sve zna. Ali, to nikada nije tema koja se na bilo koji način može medijski, politički ili društveno aktuelizovati. Jer, za glavni tok javnosti u SAD genocid su uvek činili neki drugi: Nemci 1939‒1945, stalјinisti 1934‒1954, Rusi u Čečeniji 1994‒1996, Srbi 1995‒1999… Upravo to je „selektivno slepilo” (videti J. A. Mitrić, ovde, str. 39‒42; 55).

Istovetno, i policijski sindikat ne vidi zločine, niti hladnjače, dok Glavonić pak vidi jedino to. Glavonić, naime, kaže da „filmom treba problematizovati, secirati i propitivati sistem u kojem živimo i stvaramo” (ovde), pri čemu je za njega „sistem”, očigledno, isto što i srpski fašizam, ksenofobija i šovinizam.

Začuđujuće je da čak i pojedini sociolozi, iako profesionalci – vežbani da prepoznaju višedimenzionalnost stvarnosti i multikauzalnost pojava – upadaju u grešku „selektivne percepcije”. Nedavno sam čitao intervju mlađeg kolege, nesumnjivo obrazovanog i inteligentnog, u kome je ne samo glavni, već i jedini problem našeg društva određen kao „velikosrpski nacionalizam” (ovde).

Pa, ako je tako sa sociolozima, kako onda jedan artista da ne poveruje kako je istinski borac i pobunjenik protiv sistema samo zato što je ustao protiv velikosrpskog nacionalizma?

O ne, problem nisu ni mutirani kolonijalizam koji uništava ovu i druge zemlјe. Problem nije ni atlantistički imperijalizam koji maršira ka svetskoj dominaciji i po cenu nuklearnog rata. Problem nije ni hegemona vesternistička „kultura” koja potire svaku posebnost i svaki pluralizam tradicije i vrednosti. Ne, klјučni problem ovog prostora prvenstveno je velikosrpski nacionalizam.

Zato će sledeći Glavonićev film, smeo bih da se opkladim, biti o Hrtkovcima. Ima kritičara koji smatraju da je neumesno „u kinematografiji koja još nije snimila filmove o Jasenovcu i Jastrebarskom” filmovati „priču o tobožnjim masovnim grobnicama Šiptara u Srbiji” (ovde). Ne, ne mora naredno Glavonićevo ostvarenje biti o Prebilovcima ili Kravicama, niti o našoj deci pobijenoj tokom agresije NATO-a.

Ali, zar ne bi pravi pobunjenički i antisistemski film bio, na primer, onaj o radnici koja je zaposlena u fabrici tekstila, a čiji je vlasnik „strani investitor“? Ona radi dvanaest sati dnevno, pred kraj radnog vremena, u petak, saopštavaju joj da je i subota radna. Naravno, zaposlenima već pola godine nisu isplatili nijedan dinar za prekovremeni rad (ovde), a radnica prima tek €200 mesečno. No, zato radnici ne smeju da popiju više od dve čaše vode dnevno, pri čemu 280 žena koristi jedan toalet. Očitavanje identifikacione kartice prilikom odlaska u WC je obavezno, kako bi supervizori znali koliko su se dugo jadne žene zadržale u zahodu (ovde).

Još ako bi se u filmu prikazao i političar koji hvali tog „stranog investitora“ jer je, eto, „došao da pomogne Srbiji“, političar koji radnice gorlјivo poziva na „težak rad“, a narodu obećava život u Semiramidinom EU vrtu „najkasnije za godinu, godinu i po, dve u najgorem slučaju“… Zar ne bi to bio pravi antisistemski, antikolonijalni i subverzivan film?

Ali ne, selektivna percepcija posebno je razvijena kod naše autokonijalne inteligencije. Ona u današnjoj Srbiji ne primećuje čitav niz gorućih životnih pitanja. Jer, za filmove o takvim problemima hrvatski, francuski ili arapski fondovi teško da bi dali i cent.

Eto to je naša stvarnost. Između mnoštva selektivnih slepila potrebno je zadržati zdrav razum, poštenje i istinsku hrabrost. Upravo ove tri vrline nužan su preduslov opstanka našeg društva i preporoda ovog naroda.

„Da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost će nas sačuvati da nas vuci ne raskinu, a dobrota da i mi ne postanemo vuci.“

Slobodan Antonić

stanjestvari.com