autor:Miodrag Tasić
U neka davna vremena vlast se oslanjala na radnike, seljake i poštenu inteligenciju. Makar na papiru. Jer, seljaci su u to davno vreme, poznato po bratstvu i jedinstvu, bili građani drugog reda. Komunistički usrećitelji su iste te seljake silom terali u jugoslovenske kolhoze; Seljačke radne zadruge. Po uzoru na Staljina. One koji nisu hteli na zajednički kazan kažnjavali su otimanjem tržnih viškova. Drugim rečima praznili su im ambare, obore i štale, podrume.., Da bi od srpskog žita, mesa i voća nahranili gladne Hrvate, Slovence, ali i albansku braću. Tako da seljaci i nisu bili preterano odani komunističkom snu.
S druge strane fabrike su navodno bile u rukama radnika. Na kraju utopijskog eksperimenta bajagi su samoupravljali tako što je u tom samostalnom upravljanju glas čistačice ili portira bio ravan glasu ekonomiste, naučnika ili vrhunskog majstora. Genijalac Kardelj je podario narodu napredni Zakon o udruženom radu, pa se ekonomija uzdigla toliko da je opstajala zahvaljujući nepresušnim zajmovima od stranih lihvara i deviznim doznakama od svake godine sve brojnijih gastarbajtera. Jugoslavija je obilovala viškom naroda, te su prekobrojni odlazili na privremeni rad u Zapadnu Evropu, Ameriku, Kanadu, Australiju… I pored toga država je povremeno dolazila na ivicu bankrota, i stanovništvo se moralo zadovoljavati ograničenim sledovanjima jestivog ulja, šećera, pirinča, a benzin se dobijao ili u određenoj količini mesečno ili na par-nepar. Jednog dana su vozili oni s parnim brojem na registarskoj tablici, sutra oni s neparnim.
Najčudniji su bili pošteni intelektualci jer je sve ono čestito i pošteno pobijeno ili skrajnuto na margine društva. Državom su upravljali abadžije, nesvršeni studenti, nadničari, lažni heroji iz rata. I kada je posle nekoliko decenija ipak stvoren obrazovaniji, kulturniji i stručniji sloj društva, ono što čini društveni krem, inteligenciju, režim se oslanjao na po njemu poštene iz tog dela populacije. Svakako na one koji su povlađivali najhumanijem društvenom sistemu u svetu i koji su svakodnevno citirali genijalne misli najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Josipa Broza Tita, koga su oni iz nepoštene inteligencije u uskom društvu skraćeno nazivali JE BE TITO!
Upravo tu malobrojnu nepoštenu inteligenciju činili su pisci, slikari, režiseri koji su stvarali dela priznata i u sopstvenoj državi, ali i svetu. Za razliku od onih prvih, koji ništa vredno nisu podarili, ali su uživali u blagodetima komunističkog raja, ovi drugi su zabranjivani, povremeno hapšeni, premlaćivani, isterivani s radnog mesta, a neki završili i u grobu. I to u poslednjim decenijama napredne (i tada) vlasti, koje se mnogi i danas s nostalgijom sećaju.
Posle mnogo godina lutanja, tranzicije, privatizacije, višestranačja, demokratije?, situacija u državama nastalim na tlu propale Jugoslavije nešto se izmenila. Čak i u ovoj najnaprednijoj od svih, kako kažu. I dalje postoji višak naroda u novonastalim demokratijama, pa se taj višak seli na iste one destinacije kao i njihovi prethodnici. Samo što ovi novi gastarbajteri neće više biti radnici na privremenom radu. Ostaće zauvek pod suncem tuđeg neba. Takođe su strane pare (krediti) glavni izvor blagostanja narodu. Doduše ima i novih rešenja u obliku ras(prodaje) nacionalnih resursa; od vode i zemlje, rudnika, fabrika, aerodroma… Sve je na prodaju!
Ipak ima i promena u odnosu na onaj prevaziđen i nazadan sistem. Radnici danas nisu više uzdanica društva. Radnici predstavljaju poslušnu i trpeljivu masu koja dirinči kod stranog gazde u nehumanim uslovima, vazda strepeći od otkaza. Sindikati postoje samo na papiru, a političke stranke, mahom socijalističke, socijaldemokratske, pokreti socijalista, penzionera, i svi drugi koji štite i brane interese sadašnjih i bivših radnika o istima brinu kao što Evropa brine o Ukrajini ili Palestincima!
Seljaci su i u prošlom režimu bili obespravljeni, isto kao i u sadašnjem. Zato se vlast i ne oslanja i na tako malobrojne seljake. Međutim, poštena inteligencija današnja, ako prihvatimo da su studenti i njihovi profesori upravo to, u seljacima imaju stvarnu podršku. Vidljivu. Jer, dok se studenti nedeljama na ulici i na fakultetima bore protiv sile i nepravde, koje uvek ima, seljaci im donose hranu. Malo li je? Još kad bi zastrašeni radnici prišli, ostvario bi se komunistički ideal iz prošlosti.
Treba reći da ima i drugačijih mišljenja o studentskoj buni i samim studentima. I to od nekih mislećih ljudi, potkrepljenih titulama i tomovima objavljene literature. Kao, studenti su instruisani sa Zapada (naših neprijatelja), strani plaćenici, pokreće ih izdajnička opozicija i slično. No, to ne pije vodu. Vidi se po studentima kako su obučeni, mahom isposničkog izgleda, a nema ni dokaza da voze besne mašine poput elite na vlasti, vladika i mitropolita, odnosno lidera demokratske opozicije. Mada su kod nas svi demokrate. Neko manje, neko više, ali od tolike demokratije narodu prosto pucaju leđa i kičma.
Da nije vreme blokadama, protestima i neradu, davno je ustanovljeno. Aksiom za sva vremena. Radnici u fabrike, seljaci na njive (kad otopli), studenti i đaci u klupe. Bilo je protesta i štrajkova i ranije. Čak i pod pominjanim Brozom. Onda je to „Drug Tito“ maestralno rešio. Priznao je studentima da su pravu što protestuju, uhvatio se u kolo s njima, i gotova stvar. Posle su neki studenti isprebijani, drugi se uhlebili, treći završili u kolotečini. Sve je ostalo isto.
Pod Miloševićem opet su studenti danima na ulici tražili pravdu. Vlast je u početku postupala isto kao i Titova ranije. Pendrecima i propagandom. Studente je podržao Patrijarh Pavle i koračao na čelu kolone. Koji bi se policajac ili fudbalski huligan usudio da udari Patrijarha? Za razliku od Tita Milošević nije zvanično priznao studentima da su pravu, ali je priznao krađu na izborima. Nije se ni hvatao u kolo sa studentima.
Sadašnji vođa je najzad priznao da su studenti naša budućnost. I on kaže da su pravu i možda bi se uhvatio u kolo s njima, ali ovi današnji studenti neće s njim. Vide kako su se neki bivši studentski lideri uhvatili u isto kolo s vođom. I šta je postalo od takvih. U moralnom pogledu. Što se materijalnog tiče, ne mogu se pokuditi. Ako je istorija zaista učiteljica života i ako smo išta naučili od nje, s vođom se nikada ne treba hvatati u isto kolo. Svako igra svoju igru!
