Račak je danas moderno selo sa velelepnim vilama, bazenima, marketima, školama ali i spomenikom Vilijamu Vokeru. Čoveku koji je sredinom januara 1999. godine hodio Račkom sa svitom novinara i svetu pokazivao mesto nezapamćenog masakra. „Novu Srebrenйcu” kako je to tada predstavio.
Nećemo ulaziti u to, odakle ovim ljudima novac za ovoliku raskoš u najsiromašnijem delu KiM, ali za Račak do 15. januara 1999. godine nije čuo niko. Od tada za njega zna celi svet. Ovo selo u blizini Uroševca na jugozapadu KiM, ratnih godina je zbog svog geografskog položaja bilo važno strategijsko mesto. Upravo zato što se nalazilo blizu raskrsnice puteva za Uroševac i Prištinu. Onaj ko je kontrolisao Račak, kontrolisao je i snabdevanje naoružanja za operativnu zonu Nerodimlje, nekadašnju prestonicu Nemanjića. Zbog toga su sela Jezerskih planina i sam Račak, postali utočište terorista.
Ova raspuštena banda kriminalaca, pokupljenih iz podzemlja širom Evrope, organizovana je u tzv. OVK-a. Njihova taktika je bila „udari i beži”, jer oni nisu mogli nikad da se bore protiv naše vojske i policije, oni su mogli samo da ubiju nekog iz zasede. Iz zaseda su pucali na autobuse, vojna i policijska vozila i odmah bežali na planine. Takav scenario im je upravo i napisan od strane njihovih finansijera sa zapada. Ubiti što je moguće više civila i tako isprovocirati reakciju vojske i policije, a onda će oni svoj scenario predstaviti svetu kroz medije. To je jednostavno bio modus operandi američke spoljne politike. Pogotovo zbog straha da su teroristi na rubu poraza jer su Srbi krajem septembra 1998. godine kontrolisali celu teritoriju KiM.
Na sastanku ministara odbrane NATO alijanse u Vilamuri u Portugalu 24. septembra ’98. godine, donesen je plan o bombardovanju Srbije. Trebalo je samo nešto zbog čega će svet podržati to bombardovanje, a idealan povod bi bile Markale, mislim Račak. Od toga doba pa sve do 10. januara 1999. godine u širem reonu Račka, iz zaseda je ubijeno 25 policajaca, vojnika i civila i još toliko ih ranjeno. U selu Slivovo, pucajući na policijsku patrolu iz groblja, teroristi su tog 10. januara ubili policajca Svetislava Pržića. Ovo je samo ubrzalo antiterorističku akciju srpske policije sa ciljem hapšenja terorista u Račku. Za ovu akciju odabrano je 36 najboljih policajaca, svi su oni bili sa KiM i poznavali su ove terene. Strašno mali broj, ali više nije moglo da ih bude jer bi bili uočljivi.
Njihov zadatak je bio da se kroz šume i jaruge probiju i zauzmu rovove iznad Račka. Ove rovove u dužini od 3 km teroristi su kopali noću jer se policijska stanica nalazila samo 2 km dalje. Akcija je počela u 3 sata ujutru 15. januara ’99. godine. U selu Belince formirana je kolona od 36 policajaca Operativno-poterne grupe koja je držeći se za opasače, krenula probijanje kroz teritoriju gde nema nijednog jedinog Srbina, niti ijedno uporište. Rovove je čuvalo samo nekoliko terorista i zauzeti su bez ispaljenog metka oko 5 časova ujutru. U isto vreme 106 pripadnika Posebnih jedinica policije, pred Račak stižu u zoru iz pravca Uroševca. Tada su u Račku ispaljeni prvi hici, kao što se i pretpostavljalo, nakon što je PJP ušla u selo, teroristi su se počeli povlačiti u rovove i bežati prema planinama. Ostaju potpuno šokirani kada su shvatili da se nalaze u „potkovici.” Odbivši da se predaju, tu su ostavili živote zbog svog fanatizma.
Akcija je završena oko podneva, a epilog je bio 40 ubijenih terorista i jedan ranjen srpski policajac. Tada se dešava nešto neshvatljivo, naređenje je bilo da se pokupi oružje, tela ostave i da se povuče iz sela. Policija se iz Račka povlači oko 16:00 časova bez da je istražni sudija uradio svoj deo posla. Učesnici ove akcije će tek nakon nekoliko godina saznati ko je primio novac da izda naređenje da se oružje pokupi pre nego je urađen uviđaj. Teroristi iz sela Suva Reka, Lanište i Jezerce, odmah su iskoristili ovu situaciju i ušetali se u Račak. Iste večeri u selo ulaze i pripadnici OEBS-a na čelu sa Vokerom, koji je davno pokazao da je već odabrao stranu u sukobu. Te večeri se grupišu tela ubijenih terorista i nastaju fotografije „nevinih civila” masakriranih od strane pomahnitalih Srba. Teroristi su zaista i bili u civilnoj odeći, jer se uniformisani nisu ni smeli kretati na 2 km od policijske stanice.
Fotografija dole pokazuje te „civile”, a svaki naoružan civil u ovom slučaju se opravdano tretira kao terorista.
Kada je policija dobila informaciju da se sva tela nalaze u džamiji i da se sahrana sprema za 19. januar, znali su da bi to bio poslednji ekser u kovčeg srpskom narodu.
Tela su se morala izvući radi obdukcije, i na današnji dan ’99. godine na Račak je krenulo oko 500 policajaca. Selo su zauzeli oko podneva i tela su iz džamije prenešena u Prištinu na obdukciju. Pored naših stručnjaka, obdukciji su prisustvovali i patolozi iz Bjelorusije i Finske, i sve je snimano. Forenzika je rekla da nikakvog zločina nije bilo, rađena je parafinska rukavica i 39 tela je na rukama imalo tragove baruta.
To je neoboriv dokaz da su imali oružje u rukama. Finski patolozi će ipak na svoju ruku izjaviti da je u Račku počinjen zločin protiv čovečnosti. Ovo pokazuje da je u ovom svetskom ratu protiv Srba svaka država trebala da odigra svoju ulogu.
Slučaj „Račak” oboren je pred svim sudovima sveta. Ali u zapadnom javnom mnjenju, Račak je ostao da živi kao „Nova Srebrenйca” zbog koje su bombardovani krvoločni Srbi.
Antiteroristička akcija u Račku smatra se za najbolju koju je srpska policija ikad izvela. Izvedena je u neprijateljskom okruženju, uz minimum ljudstva i minimum tehnike, bez gubitaka. Ova akcija se danas izučava na Policijskoj akademiji u Francuskoj…
Autor: Deki RS
