Sorab mnogo voli državu, samo što nikako ne može da zabode šta je ona. U doživljaju apolitične gomile (u kojoj svako – paradoksalno – misli da je Čerčil), država je ono što te zove u vojsku i izdaje ti lična dokumenta. Ima taj doživljaj i romantičnu notu, kad se zarakijaju, pa se sete Dušanove države, a o njoj znaju samo da je bila velika i da je imala stroge zakone, koje i danas treba primenjivati: seča ruke za krađu i seča jezika za klevetu i laž. Ne dao Bog: da se takve kazne vrate, polovina Soraba ne bi imala čime da čačka nos i pričala bi kao Ana Brnabić.
Definicija države imate mnogo, pun ih je internet i nijedna nije netačna, niti savršeno tačna. Koju god da izaberete, primetićete da država treba da ispunjava neke kriterijume, koji se ne podudaraju u svakoj definiciji. Sorabija je jedinstvena po tome što od svih tih kriterijuma, ili atributa, ispunjava dva: ima grb nalik albanskom i himnu, koja je pesma posvećena nemačkom kralju Francu (Gott, erhalte Franz den kaise), koju možete poslušati ovde: https://www.youtube.com/watch?v=w81MS8qDb80…
Od pitanja: šta je država, mnogo je lakše odgovoriti na to čemu ona služi i šta je njen zadatak? Država zaista ne postoji da bi izdavla dokumenta, delila socijalu i prebijala podanike putem ovlašćenih službi, sve to bi se moglo i bez nje. Njen osnovni zadatak je da jednom narodu, ili naciji, omogući najpovoljniji mogući položaj među drugim narodima i nacijama. Idealan bi bio potpuni suverenitet, ali ni neki ograničeni ne bi obavezno morao da bude loš. Sve, osim biti kolonija, nije loše.
Ali, Sorab ne bi bio Sorab, kad u svojoj misli o državi ne bi nadmašio svu političku misao tokom istorije. Zavisno do njegovih ličnih, ili partikularnih potreba, država treba da služi: za pariotu – da obezbedi dominaciju jedne nacije; za drugosrbijanca – da osigura ljudska prava; za sirotinju – da ima ista prava kao i bogati; za budale – da budu jednaki pametnima.
Sve je to izvodljivo, ali uz onaj prvi uslov: da niste kolonija. Ako jeste, pojam nacije je u ropstvu besmislen, obim i domašaj ljudskih prava će vašoj Skupštini poslati iz metropole na parčetu papira, sirotinja će prelaziti iz ruke jednog gazde u ruke drugog, kao stvar, ali će položaj budale biti bolji nego u suverenoj zemlji, jer je budala važan resurs kolonijalizma, zato što pleni svojim neznanjem i arogancijom, a to je veoma korisno u razbucavanju svega što ima mozak i poštenje.
Ako ste suvereni, često nije dozvoljeno cvetanje hiljadu cvetova. Suverene nacije su obično okupljene oko neke državne ideje i nema mnogo prostora za oponiranje, jer niko ko je državotvoran i ozbiljan u namerama i delima, neće dozvoliti da ga budale miniraju pomoću deset otrcanih fraza. Privilegija kolonija je da u njima zaista cveta neograničen broj cvetova, samo što su svi isti i zovu se: liberalni kapitalizam. Zato imate stotinu partija desnog centra i zato je nemoguće ustanoviti ko je ovde levičar, a ko desničar, jer svi zastupaju kapitalizam i njegove vrednosti. Moguće je da se levičari malo češće kupaju i znaju dva slova više, to je sva razlika. Prosto: naši beli gospodari su suvereni i – naravno – ne žele da pod njihovom upravom cveta bašta, nego samo jedan cvetić.
Nedavno je neki bezvezni funkcioner SNS-a bacio parolu, za koju, navodno, nije znao da je nacistička: „Jedan narod, jedan vođa, jedna partija“. Posle se izvinjavao. Nije, kaže, znao. Zanimljivo je da parola, međutim, nije netačna, već preuska i trebalo bi da glasi: jedan vođeni vođa, jedan izgubljeni narod i jedna partija, podeljena u dve kolone, na vlast i opoziciju.
Država, dakle, u Soraba, nije obezbedila svoj spoljno-politički položaj, već je samo objekt za subjekt, odnosno igračka u rukama onih koji su obezbedili svoj spoljno-politički položaj. Osnovni postulat je ovaj: ko ne vlada spoljnom poitikom, ne može ni unutrašnjom. Mi smo se, ne kroz vlast – ona je svakako marionetska, kao i opozicija joj – već kao narod odrekli suvereniteta i uopšte ga ne opažamo kao nešto značajno. Odavno se svaka debata oko spoljne politike u našem društvu svela na to kome treba da damo dupe: Istoku, Zapadu, ili kombinovano. Nije čudo da, u takvim uslovima, gde sam narod želi ropstvo, vlast vodi marionetsku politiku.
Čitav srpski 19. vek, do kralja Milana, jeste jedno uspinjanje ka suverenitetu, borba da se izdejstvuje solidan spoljno-politički položaj. Kralj Milan je bio kolebljiv po pitanju suvereniteta, da li iz nužde, ili iz uverenja svejedno, no nije bitno ugrozio sam položaj Srbije. Majski prevrat je značio pobedu buržoazije u Srbiji i, docnije, Jugoslaviji, što je ugrozilo ekonomski suverenitet države, pa je, za njim, počeo da se osipa i politički suverenitet. Posle rata, KPJ, skupa sa Titom je, posle 1948., manje-više bila naterana na suverenitet, koji možda i nije bio planiran.
Moj lični utisak, koji ne mora biti tačan, je da se ozbiljno kolebanje u doživljaju suvereniteta u Soraba pojavilo početkom osamdesetih, sa udbaškim buđenjem srpskog nacionalizma. Državani vrh SFRJ je, po svoj prilici, i pre toga odlučio da konzervira svoj položaj i da ga kapitalizuje, dok je masa gurnuta u nacionalističke ideologije, koje su potpuno devastirale ideju državnosti uopšte. Posle 30 godina neograničenog nacionalizma, umesto nacionalnog Diznilenda, došli smo do nacionalnog sloma i savršenog gubitka suvereniteta. To sve govori o našem nacionalizmu i njegovim promoterima. Uz citate Nikolaja i patetične srpske akademike, uz vruće parole i prizivanje Dušanovog carstva, uspeli smo da pobegnemo od suvereniteta i da potonemo u ono što smo dva veka želeli: da budemo rajetini bez odgovornosti prema sebi. Neodgovornost je, inače, prva i najznačajnija crta srpskog nacionalizma. Nacija je propala, ali su se šampioni nacionalizma napunili parama do vrha.
Drugosrbijanci su, kao i njihova braća nacionalisti, naciju žrtvovali pojmu, ne ideologiji, već pojmu demokratije. Robespjerovski krik Koštunice da je srpsko nacionalno pitanje u stvari demokratsko pitanje, najviši je izraz političke gluposti i slepila u Soraba. Neka narod crkne, samo da demokratija preživi! Veliki principi iznad opstanka.
Državu – to čitava istorija uči – može da vodi, u dužem vremenskom perodu, samo elita, a ne narod, ili talentovani pojedinac. Ovde, na ovom podneblju, je formiranje elite nemoguće, jer srpski egalitarizam zna samo za razlike u bogatstvu, ali ne i u rangu ljudi, a i da nije toga, već postoji uhodani državni mehanizam za ograničavanje i presovanje svakoga ko nije mediokritet. Ovde je sve što je došlo, a da je dobro, došlo prevratom i nasuprot našim etničkim obrascima, a ne zahvaljujući njima.
Da završim: nije kobno što se unutar plebsa ne razume šta je država i čemu ona služi, ali je pogubno što sorabski lumpen-intelektualci propovedaju da je država tu da obezbedi poštovanje velikih principa i ideoloških stavki, a ne da rešava praktična pitanja opstanka i kolekcionisanja kvantuma moći. Sorabija nikako ne može da se, unutrašnje, oslobodi Dositeja i ostalih prosvetitelja, čija učenja nemaju nikakav značaj u naturalističkom okruženju. Redefinicija zadatka države nije moguća unutar kontraelita koje imaju lični interes da stvari ostanu kakve jesu, niti unutar bekrvnih intelektualnih krugova, koji ne gledaju život, nego teoriju.
autor:Milan Milenković
