Zbog Pajtićevog nasleđa i duha…
Na portalu www.koreni.rs već dugo pišemo o tome da bi se moglo desiti da se AP Vojvodina otcepi od Srbije po onom istom šablonu koji je primenjen 2006. godine u Crnoj Gori. Nažalost, dobija se utisak da u Srbiji malo ko ozbiljno shvata takvu mogućnost, a većina političkih stranaka više misli kako će da što više svojih članova „uhlebi“ u državnim preduzećima i državnim institucijama.
Još 2006. godine Bojan Pajtić je učestvovao na tribini pod naslovom „Da li neko ima plan za Vojvodinu“. Ta tribina je održana u Skupštini AP Vojvodine, u kojoj će se kasnije redovno sastajati vojvođanski separatisti. Pored Pajtića – tada predsednika izvršnog veća APV, kojeg su novinari unapred titulisali kao „predsednika vlade“ – na pomenutom skupu učestvovao je funkcioner LSV i tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš, novinar lista „Vreme“ i redovni kolumnista separatističkog portala „Autonomija“ Dimitrije Boarov, Dragana Nikolić Solomon, tada koordinator manjinskih nacionalnih saveta a danas predsednica Misije OEBS-a u Srbiji za medije, Andraš Agošton, ondašnji predsednik DSVM. Iz onoga što je tada rekao Bojan Pajtić, nedvosmisleno se vidi da je njegova politička (za)misao istog karaktera kao i ideje IV vojvođanske konvencije, NDNV, LSV, Vojvođanskog kluba, Vojvođanske partije i drugih osvedočenih secesionista. A tada je Bojan Pajtić kazao sledeće:
„Ono što će se dešavati u pregovorima o Kosovu neće uticati na poziciju Vojvodine, zato što u strukturalnom i nacionalnom smislu ne liči na Kosovo – 65 odsto stanovnika je srpske nacionalnosti. Sem toga, ne postoji politička volja među građanima da Vojvodina bude teritorija izvan Srbije. A više od 90 posto građana Vojvodine, pored nacionalnog identiteta, oseća i regionalni vojvođanski identitet. To je važan podatak, jer je Vojvodina u poslednjih 150 godina imala poseban status. Vojvodina treba da bude moderna evropska regija sa zakonodavnom, izvršnom i delimičnom sudskom vlašću, sa izvornom nadležnošću i izvornim prihodima. Novi Ustav Srbije trebalo bi da prizna i definiše regionalizaciju, jer je to uslov napretka. Nažalost, u ovom trenutku, u Beogradu ne postoji politička volja da se radi na novom Ustavu Srbije. Ne može se uvažiti objašnjenje da se čeka konačno rešenje Kosova, jer se odmah može definisati 90 posto novih ustavnih rešenja, da bi se nakon rešenja statusa Kosova, dodao odgovarajući deo.
Status Srba na Kosovu definisan je potrebom da se sačuvaju žive glave, u egzistencijalnom smislu. U Vojvodini smo daleko od toga da treba fizički da štitimo neku nacionalnu zajednicu. Utoliko se ne slažem sa onima koji, u ovom trenutku, stavljaju znak jednakosti između bilo koje nacionalne zajednice u Vojvodini i Srba na Kosovu. Nacionalnim zajednicama se mora omogućiti da kroz nacionalne savete ostvare neku vrstu personalne autonomije. U Vojvodini nije moguće teritorijalizovati bilo koju nacionalnu zajednicu, jer su disperzovane na celoj teritoriji. Svaka nacionalna zajednica ima pravo da kroz nacionalne savete štiti svoja prava i interese.“
Od 2004. godine, kao neprikosnoveni vladar, Bojan Pajtić se nalazi na mestu predsednika Izvršnog veća APV, koje je docnije (2009) preimenovano u titulu „predsednik vlade Vojvodine“.
Bojan Pajtić se tokom svoje dugogodišnje vladavine, nakon pomenutog separatističkog „manifesta“ iz 2006. godine, nije značajnije eksponirao u separatističkim krugovima, jer je trebalo da se u Vojvodini očuva imidž DS-a ka odgovorne i državotvorne stranke. Naravno, kao po onoj narodnoj („vuk dlaku menja, ali ćud nikad“), Bojan Pajtić je ovih dana „probuđen“ iz duboke separatističke „hibernacije“, možda da formira novo srpsko Kosovo – ovog puta na severu Srbije. Najavio je raspravu o Deklaraciju i zaštiti ustavnih prava Vojvodine u Skupštini Vojvodine – i to na dan proglašenja Nezavisne države Hrvatske (NDH) u Drugom svetskom ratu. Kasnije se pravdao da nije znao (ili nisu znali) za taj dan ustaške države (ko je ovde lud?) te da se datum njegove deklaracije, eto, sasvim slučajno poklopio s datumom osnivanja jedne od najgroznije državne tvorevine u čitavoj ljudskoj istoriji.
Jasno je da Bojan Pajtić nije sam odlučio da se digne baš u ovom času, kada se problem Kosmeta zaoštrava (ili na srpsku štetu rešava), već da iza njegove odluke stoje zemlje severnoatlantske alijanse, čiji je cilj da još raskomadaju državu Srbiju i potru svaki srpski politički uticaj na Balkanu. U srpskoj javnosti, na nesreću, ne postoji svest o opasnosti, delimično i zbog revanšističkih zapadnih krugova – Nemačke na prvom mestu. Ne treba zaboraviti da je preko 250.000 Nemaca nekada živelo na prostoru današnjeg Banata, Bačke i Srema, te da su oni nakon Drugog svetskog rata proterani u Nemačku. Grdno se varaju svi oni koji veruju da su Nemci taj „egzodus“ njihovih sunarodnika zaboravili i da neće tražiti način da se jednog dana vrate na prostore na kojima su nekada živeli. Uostalom, o pravoj nameri Nemaca možemo se informisati na sledećim veb stranicama, pod zajedničkim naslovom Nemci u Vojvodini – Podunavske Švabe. Kao što znamo, Nemci su veoma sistematični i još 1993. godine započeli popis imovine folksdojčera u Srbiji, koja je eksproprisana nakon Drugog svetskog rata.
Bojan Pajtić je najzaslužniji za razvijanje dobrih „kulturnih i ekonomskih“ veza Vojvodine s nemačkom državom Hesen. Možda što se veliki broj srpskih folksdojčera nakon Drugog svetskog rata naselio u Hesenu. Takođe u Hesenu (Frankfurt na Majni), početkom novog milenijuma oživela je ideja „da se u Vojvodinu opet vrate proterani Nemci i da se sa njima ponovo vrati na ove prostore zdrav i civilizovan duh… Tako će se učiniti da Vojvodina opet bude bogata i da se potpuno samostalno razvija…“ (Dosije Omega, Milan Vidojević).
Takođe je poznato da je nakon ujedinjenja Nemačke, započelo ispunjavanje formulara za registraciju imovine folkdojčera, posebno onih koji su živele na teritoriji današnje Vojvodine. Deo današnje Sremske Mitrovice nekada je nosio naziv Hesna, po Nemcima koji su se tu naselili iz mesta Oberodena iz nemačke države Hesen. Naravno, ne treba zaboraviti ni interes Mađarske, koja je nedavno u Parlamentu Evrope podnela rezoluciju u kojoj je zatražila da Srbija „neodložno“ započne pregovore s vladom Vojvodine „na ravnopravnoj osnovi“, a u vezi ustavnih nadležnosti te severne srpske pokrajine.
U oktobru 2012. godine, u susretu sa delegacijom iz Hesena, Bojan Pajtić je, između ostalog, rekao:
„Zbog svog istorijskog nasleđa i evropskog duha, Vojvodina najviše podržava evropske integracije naše zemlje, otvorena je za saradnju u oblasti privrede, nauke, za saradnju Univerziteta i naučnih instituta, kao i za sve vidove kulturne saradnje.“
Eto, Vojvodina ima „istorijsko nasleđe“ i „evropski duh“, koji, po Pajtićevoj percepciji, ostatku Srbije „očigledno nedostaje“. Očigledno je da Pajtić tu ponavlja gorepomenutu tezu koja se rodila u Frankfurtu, da Vojvodini treba vratiti „zdrav i civilizovan duh“, a to nikako neće ići bez povratka „zdravih i civilizovanih“ Nemaca. Nažalost, na takve izjave, koje će u budućnosti naneti štetu Srbiji i srpskom narodu, niko iz republičkih vlasti nije našao za shodno da reaguje. Ali i pored toga što je vešto uspevao da prikrije svoju pravu političku ulogu – ulogu secesioniste – iz njegovih povremenih istupa moglo se jasno videti koliko je on (Bojan Pajtić) opasan za budućnost Srbije.
U septembru 2011. godine, nakon incidenta u kome su mađarski mladići pretukli Srbina, Pajtić je reagovao prilično mlako. Rekao je:
„Svako nasilje je potpuno neprihvatljivo i za svaku osudu, posebno ukoliko ima etnički karakter. Ovakva krivična dela moraju biti strogo sankcionisana i mora se brzo reagovati„.
Ali, u drugom slučaju (februar 2013), kada su napadači bili Srbi, predsednik Vlade AP Vojvodine, Bojan Pajtić, najoštrije je osudio takav incident. A reč je bila o tome da je u Temerinu grupa srpskih mladića gađala flašama trojicu mađarskih mladića, a u gore pomenutom incidentu su mađari „gađali“ Srbina pesnicama u glavu. Ali ovog puta, kada je gađana kuća u koju su se napadnuti mladići sklonili, Bojan Pajtić je bio daleko govorljiviji i, maltene, u epskom zanosu je izdeklamovao sledeće:
„A ta kuća, to je Vojvodina. Vekovima u toj kući razvijamo međunacionalno poverenje i poštovanje. Vekovima se oslanjamo jedni na druge i živimo jedni s drugima. Kad tu kuću gađaju pivskim bocama, kad je zasipaju uvredama i pretnjama, kad je ruže grafitima mržnje, kad bi da je ruše i razgrađuju, od nas će čuti samo jedno: ne damo tu kuću. Bez te kuće, sve što smo zajedno postigli ne bi imalo smisla – Vojvodina bi ponovo bila močvara, mutna voda u kojoj samo gmizavci i grabljivice preživljavaju„.
Koliko je Bojan Pajtić ostrašćeni „antifašista“ i koliko je sličan Nenadu Čanku, lideru LSV-a najbolje pokazuju njegove „vatrene“ reči koje je izgovorio 7. jula 2011. godine tokom proslave sedamdesetogodišnjice borbe protiv fašizma na Iriškom vencu (Fruška gora), kada je, između ostalog, kazao da je fašizam izgubio rat, ali da i dalje živi u podzemlju i „napaja horde i čopore, prži usijane glave, opija kvaziintelektualce i zaluđuje salonske desničare i nacionalne demagoge„. Naravno, svako ko živi u Srbiji zna da je ovde krajnje neplodno tle za razvoj fašističke ideologije. Srbi takvoj vrsti političke organizacije nikada nisu bili skloni, a pogotovo ne danas, kada su ne tako davno i sami bili žrtve zapadne NATO alijanse.
Konačno, ako nekome još nije sasvim jasno o kakvom se zlu ovde radi, pa i o zlu u obliku predsednika vojvođanske „vlade“, onda neka pogleda šta je Bojan Pajtić rekao povodom „napada“ na prostorije Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), koji se, navodno, desio polovinom februara 2013. Ma da se možda radilo o najobičnijim pljačkašima, koji su poverovali da se u prostorijama tog antisrpski orijentisanog novinarskog udruženja nalaze neke vredne stvari, Pajtić se i tada s neviđenom mržnjom okomio na Republiku Srbiju i rekao:
„Mi sa gađenjem osuđujemo svaki napad na nezavisno novinarstvo i svaki napad na ljude zbog toga što se krste na drugačiji način, što govore drugačijim jezikom i pripadaju drugoj nacionalnosti. Izražavamo veliko žaljenje zbog toga što niko nije procesuiran zbog širenja međunacionalne mržnje, a napadi koje smo videli u nekim medijima i od nekih pojedinaca prethodnih meseci su nešto što liči na atmosferu u Nemačkoj tridesetih godina i to je potpuno nedopustivo.“
Za mene je i ovo dosta, da razumem šta svi razumeju, ali se prave ludi…
Nikola Janić
