Kao da je pored svih nas prohujala vest da je prošle nedelje počelo suđenje zbog saobraćajne nesreće koja se u januaru dogodila na naplatnoj rampi u Doljevcu, a u kojoj je poginula Stanika Gligorijević.
Prohujala je kao vetar i informacija sa ročišta da je Tužilaštvo čak 6 puta tražilo od “Puteva Srbije” da im dostavi snimke sa same naplatne rampe. Snimke koji bi nedvosmisleno pokazali ko je kriv za nesreću i ko je vozio “škodu”.
Međutim, prema rečima advokata porodice Gligorijević, na snimcima koji su dostavljani uvek je falio ključni deo – trenutak kada je kamera usnimila vozača.
Tako da posle prvog ročišta ostaje nejasno ko je zaista bio za volanom “škode”, iako je predsednik Aleksandar Vučić tvrdio da je odgledao snimke i da direktor “Koridora” Zoran Babić nije vozio.
Ako je zaista tako, zašto se onda 6 puta dostavljaju snimci sa kojih to ne može da se utvrdi?
Zašto “Putevi Srbije” produžavaju spekulacije i Babićevu agoniju? Zašto i dalje ostavljaju prostor za sumnju ko je bio za volanom?
Odgovori na ova pitanja mogu biti brojni, a opet može biti i samo jedan. Šta je istina, valjda će se saznati do kraja ovog procesa.
U ovom trenutku jedna činjenica je nesporna – i ovaj slučaj potvrdio je da pravne države nema i da sistem u kojem živimo funkcioniše malo po partijskom, a malo po sistemu moći.
Jer kako drugačije opravdati činjenicu da se jedno javno preduzeće igra sa zahtevima zvaničnog pravosudnog organa? I to bez posledica.
Kako je moguće da se snimci sa nadzornih kamera, kako kaže advokat, montiraju i seckaju?
Kako objasniti da originalni i kompletni snimci mogu da dođu do predsednika, ali ne i do Tužilaštva i suda?
Za to vreme, i pored učešća u stravičnoj saobraćajnoj nesreći i činjenici da je to učinjeno autom u kojem je bio Babić, on je i dalje direktor “Koridora”, a ostavka koju je podneo zaglavljena je u nekoj fioci.
I pored toga, Babić koji je u ovom slučaju oštećena strana, kako je rečeno, nije primio poziv za ročište. Kako je to moguće? Ako ne mogu da ga nađu kući, uvek mogu da ga potraže u javnom preduzeću koje vodi.
Za to vreme čovek koji je optužen kao vozač “škode” retko čega je mogao da se seti na suđenju, osim da je tog kobnog dana na putu bila gusta magla.
Magla koja se još nije sklonila sa ovog slučaja u kojem je poginula žena koja je samo sedela na zadnjem sedištu automobila koji je stajao u mestu. Majka i supruga koja je čekala da nastavi svojim putem i ne sluteći da će neko, iz nekog njemu znanog razloga, u kanal naplatne rampe uleteti sa bezmalo 100 km/h.
Tužilaštvo jeste 6 puta tražilo snimke kako bi utvrdilo zašto se to desilo i 6 puta je dobilo ništa. I još 6 puta da ih traži, verovatno će dobiti isto.
Tako se to radi u zarobljenoj državi u kojoj je i logika vrlo prosta i nalik onoj iz crtanog filma – šest puta ništa je ništa, Babića nije ni bilo.
