Od smrti Branislava Nušiča, srpska satira nije doživela ovakav udarac kao danas kada nejaki Marko Đurić pakuje kofere, dok se u hangaru poklonjenog JATA užurbano freskopiše avion kojim će otići put Vašingtona. Lik od čijeg tapšanja u Skupštini Srbije ala Kondorov let je pola poslanika PUPS-a dobilo išijas, posle promaje koju je napravio u sali u pokušaju da spoji dlanove, odlazi da sada malo uveseljava mrske mu Amerikance.
Kao da tim imperijalističkim zlikovcima, kako ih je onomad nazivao nejaki Marko, nije dovoljno što imaju Diznilend, Paju, Šilju i Mikija Mausa, nego su zapeli da od nas sirotinje uzmu najboljeg. Pardon najsmešnijeg. Koga će sada kamera kao slučajno da snimi dok trči kraj Sportskog centra „25. maj“ i mašta kako će baš on da preda štafetu na Nacionalnom stadionu. Nije dosta vazda alavim Amerima što imaju Foresta Gampa, nego su bacili oko na našeg maratonca koji je po stilu trčanja nadmašio i Čarlija Čaplina. I po misaonim bravurama nema mu ravnog, iako je na momente pokazivao zavidnu visprenost i intuiciju jer je prvi od svih naprednjaka počeo da trenira trčanje. A ne da ga iznenade građani kao Vesića u Knez Mihailovoj, pa da onako krakat poskakuje pred oduševljenim stanovnicima prestonice dok se za njim puši katran i leti perje.
Možda sada kada su se u Americi konačno pojavili novi smešniji i zabavniji likovi od onih iz cvećare u Njujorku, krene novi serijal Alan Forda na radost svih ljubitelja tog stripa.
Kakav će to tek da bude udarac za našu ekonomiju kad ga prekomanduju u Vašington. Bankrotiraće naša fabrika vazelina. Pa bar jedna smena je radila samo za Marka kada je trebalo da se dodvori gazdi i krene u speleološko istraživanje donjeg dela šefovih leđa, bas onog dela koji Balkanskog Dona najviše boli od preterane brige za Srbiju, a naročito za Kosovo i Metohiju. Tu potrošnju ne mogu da nadomeste ni Vulin, Krle i Ana Nemanjić zajedno.
A lepo je kazao šef AVačkog klana prilikom izbora Marka Đurića za potpredsednika Srpske napredne stranke:
– Sa ovakvim kadrovima naš brod neće i ne može potonuti!
I neće. Sa tolikim brojem praznoglavaca, to bi se protivilo zakonima fizike. Ali da će se naprednjački brod nasukati u blizini Zabele, to svi znamo da hoće. Čak i nejaki Marko. Pa se vi svi posle smejte Marku Đuriću što će biti miljama daleko od nasukane lađe. A kad se more smiri, kad utihnu bure i oluje, ukrcaće se on na neki drugi brod kako bi krenuo nazad put Srbije, spreman da dok još lađa bude bacala sidro u luci, na pitanje novinara kako komentarišete hapšenje Aleksandra Vučića, odgovori kao iz topa:
– Ko je Aleksandar Vučić. Ne poznajem tu osobu, ali je dobio šta je zaslužio. Ja sam se oduvek borio protiv takvih protuva na političkoj sceni. Tako mi kutije vazelina u zadnjem džepu.
Samo biće mnogo onih koji bi da postave pitanja pre novinara. I to vrlo neprijatna pitanja. Kao što je ono o nekom sramotnom spotu koji se ne tako davno emitovao na ružičastoj televiziji u kome je jedan od glavnih naratora, glumaca i režiser istog bio baš Marko Vazelinović a koji je bio posvećen čoveku čija je smrt najavljena baš tim spotom.
Ona visoka ponosna figura što se izdiže nad Beogradom, koja će dočekati putnika iz Vašingtona, neće biti spomenik Stefanu Nemanji. To ponosni Oliver Ivanović stremi put neba dok stoji pred sudnicom strašnog suda i gromkim glasom pita:
– Je l’ mnogo trza duga devetka sa prigušivačem kad se čoveku puca u leđa! Da li je zadrhtala nejaka ruka dok je crtala metu na moja leđa. Jesi li bar u Vašingtonu mirno spavao?
Srećan put u Ameriku! Brzo nam se i na vreme vratio. A mi ovo nismo zaboravili.
Srđan Milivojević
Izvor: Direktno.rs
